Кнез Павле Карађорђевић

Рођен је у Петрограду, 15/27. априла 1893. године као син кнеза Арсена и кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато. Његови родитељи су1895. године раскинули брачну везу и кнез Павле је од 1896. године живео у домаћинству свог стрица, кнеза Петра Карађорђевића у Женеви. Кнегиња Аурора је преминула 1904. године. Са осам година, уписали су га у школу госпођице Брехбул (Brechbuhl), коју су похађали његови рођаци кнегиња Јелена, кнежеви Ђорђе и Александар. Године 1903, његов стриц Петар, проглашен је за краља Србије.

Заједно са својим оцем кнезом Арсеном био је руски држављанин и српска влада је најпре издејствовала њихов отпуст, а затим су 1904. године примљени у српско држављанство и постали чланови Краљевског Дома. Кнез Павле се уписао у II београдску гимназију, у којој је матурирао 1912. године. Наредне, 1913. године, отишао је у Енглеску, где је уписан на универзитет у Оксфорду.

Исте године је указом краља Петра I произведен у чин коњичког потпоручника. У јесен 1914. године узео је учешћа у ратним дејствима. У јануару 1915. године, разболео се од хепатитиса. До одласка на Крфобављао је дипломатске мисије у Италији и Енглеској, а од фебруара 1916. прикључио се главном штабу. На Крфу је радио у Међународном црвеном крсту. Крајем јануара 1917. боравио је у Солуну где је учествовао у припремама за пролећну офанзиву. Почетком 1918. био је на лечењу уЛондону. После рата ступио је на Оксфорд, у Колеџ Христова црква.

Кнегињу Олгу, најстарију кћер грчког принца Николе, упознао је у Лондону, у јулу 1922. године. Венчали су се 22. октобра 1923. на дан крштења прворођеног сина краља Александра I Карађорђевића, престолонаследника Петра. Венчани кум им је био војвода од Јорка, будући британски краљ Џорџ VI и његова супруга Елизабета, војвоткиња од Јорка. У августу 1924. године, родио им се син Александар.

Од 1925. године станују у Београду, у Старом двору. Лета проводе наБохињском језеру (Словенија) и на путовањима. Кнез Павле има замисао да оснује Музеј модерне уметности у Београду. Од своје ране младости био је испољио велики интерес за уметност и највећи део свог слободног времена посвећује својој колекцији слика и уметничких предмета. Као студент у Оксфорду, беше поверио својим друговима, да му је амбиција да постане управник музеја. „Моја земља Србија, нема ни једну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду“ - писао је кнез Павле својим рођацима и пријатељима по Европи. Почео је да прикупља слике за свој музеј; до пролећа 1927. око педесет слика му је обећано или поклоњено.

У јуну 1928. породица кнегиње Олге и кнеза Павла добија принову - рађа им се други син, Никола.

Тек средином 1933. године Краљ Александар се сели у нови двор на Дедињу, а Стари двор пристаје да претвори у музеј. Почетком септембра, именовао је кнеза Павла за шефа свих музеја у Југославији.

У Марсеју је, 9. октобра 1934. године, извршен атентат на краља Александра I Карађорђевића. Тестаментом Краљевим, Кнез Павле је био предвиђен за намесника, заједно са Иваном Перовићем и Раденком Станковићем. На краља Александра су већ били вршени атентати, а био је обавештен и о хрватској завери. Због тога је од кнеза Павла захтевао да буде припреман, ако се њему шта деси. Нарочито је био изричит, пред своје посете Софији и Паризу. Кнез Павле се, због великог поштовања и љубави према краљу Александру, прихватио врло одговорног и осетљивог положаја намесника. На том месту је остао све до пуча 27. марта 1941. године, када је отишао у изгнанство.

У априлу 1936. године, кнегиња Олга и кнез Павле добијају кћерку, Јелисавету.

У лето 1939. године, сазнавши да су СССР и Трећи рајх пред потписивањем пакта о ненападању, влада Драгише Цветковића убрзала је преговоре са Хрватима и убрзо, 23. августа, потписан је споразум Цветковић-Мачек. Кнез Павле је од самог преузимања одговорности за Краљевину чинио све што је било у његовој моћи да Југославија не буде увучена у рат. То је било супротно интересима политике Велике Британије на Балкану.

У време када се одлучивало о судбини земље, кнез је имао само два избора: да прихвати предлог Адолфа Хитлера за приступање Тројном пакту, или да му се супротстави са ослабљеном армијом. Његова влада и Крунски савет одлучили су се за прву варијанту. То је изазвало бурна негодовања у земљи, војни удар и преузимање власти од краља Петра II, малолетног сина краља Александра. Слабо наоружана и још горе припремљена за рат против неупоредиво јачег непријатеља, Југославија је била окупирана за само једанаест дана.

Принуђен да оде у егзил, кнез Павле је из Београда отишао са породицом у Грчку, затим у Каиро. После неколико недеља, под будним оком британске обавештајне службе, пресељен је у Најроби (Кенија). Тамо је, што због климе, што због удаљености од света коме је припадао, имао тешкоћа са здрављем. У таквим, нарочито тешким условима живота, породица ће остати све до почетка јуна 1943. године, када ће бити пребачени у Јужну Африку, у Јоханезбург. Издржао је све тешкоће изгнанства, клевету и потврду својих најцрњих слутњи у погледу судбине његове српске отаџбине. Долазаккомуниста на власт и забрану повратка. Судбина му се осмехнула тек почетком 1947. године, када су британски краљ Џорџ и краљица Елизабета посетили Јоханесбург и том приликом примили у аудијенцију кнеза Павла и кнегињу Олгу. Са новим пасошем и швајцарском визом стиже у Женеву крајем октобра 1948. године. Убрзо му је било допуштено да посети Енглеску. Поводом смрти краља Џорџа VI, фебруара 1952. године, био је позван у Виндзор и присуствовао је сахрани оданог пријатеља. Наредне године је, као краљевски сродник, позван је и на крунисање британске краљице.

На дан 12. априла 1954. године, велика несрећа задесила је породицу кнеза Павла и кнегиње Олге. У аутомобилском удесу у близини Лондона Кнез Никола је изгубио живот. Кнез Павле никада није прежалио смрт сина.

Поживео је још 22 године, станујући у Паризу. Путовао је мање него раније. Његова љубав за лепе уметности, међутим, не беше пресахла. Пред крај, поклањао је својим омиљеним музејима и галеријама слике, ретке уметнине.

Међу одликовањима кнеза Павла треба издвојити следећа: Орден белог орла III степена, Орден Карађорђеве звезде, дански Орден белог слона, Орден Легије части I реда и Орден подвезице, којим га је британски краљ Џорџ VI одликовао 17. јула 1939. године. Ово је одликовање витешког реда основаног 1348. године, и додељује се за изузетне врлине, у ретким приликама.

Уживао је у својим унуцима, којих је у време његове смрти било седморо.

Кнез Павле Карађорђевић преминуо, 14. септембра 1976. године, у Америчкој болници у Неију, крај Париза.

Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду децембра 2011. године. 

Краљ Петар II Карађорђевић

Прворођени син краља Александра I и краљице Марије, рођен је у Београду(1923). Кумови на крштењу су му били енглески краљ Џорџ VI и његова женаЕлизабет Боуз-Лајон. После основног образовања које је стекао на Двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској, из које се вратио после атентата на његовог оца 1934. Пошто је тада био малолетан, краљевска власт пренета је на Намесништво на челу са кнезом намесником Павлом Карађорђевићем.

Почетак Другог светског рата (1939) ставио је Краљевину Југославију пред тешку одлуку: да ли да приступи Тројном пакту (Немачка — Италија — Јапан) или да се супротстави неупоредиво снажнијем непријатељу. Одлука кнеза Павла да потпише понуђени уговор наишла је на жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе Владе и војног удара. Краљ Петар Други проглашен је пунолетним, и одмах преузео власт од Намесништва. Југословенска војска била је потпуно неспремна да се одупре инвазији нацистичке Немачке која је уследила, и Југославија је за једанаест дана била окупирана. Краљ Петар II био је приморан да са Никшићког аеродрома, заједно са Владом, емигрира, прво у Грчку, а затим у Египат. У јуну 1941. стигао је у Енглеску. За време свог избеглиштва Краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, а потом се придружио снагама британског Краљевског ратног ваздухопловства. Упркос слому југословенске војске у земљи су оформљена два супарничка покрета отпора. Први је биоЈугословенска војска у отаџбини, позната и као Четнички или Равногорски покрет, на челу са ројалистом, касније генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем, Министром одбране Владе у изгнанству. Други је био револуционарни партизански покрет, који је водио комуниста Јосип Броз — касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат.

Губитак престола и укидање монархије

Савезници су најпре подржавали Михаиловића, а онда су се преоријентисали на Тита. Под притиском Британаца краљ Петар је позвао снаге под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита. Године 1944. Београд је ослобођен од стране јединица НОВЈ и Црвене Армије. Поставило се питање легитимитета краљевске власти. Договором "Тито-Шубашић" и пристанком краља Петра II решен је тај проблем формирањем прелазне владе на челу са др. Шубашићем. Указом краља петра II смењен је генерал Михајиловић са места министра војске и морнарице и на његово место поставњен маршал Јосип Броз - Тито. Почетком 1945. године, у склопу договора о прелазној влади, краљ Петар II се одрекао све власти и политичких ингеренција у корист намесништва и нове владе. Наредне године (1945), у новембру, монархија је укинута референдумом, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала једнопартијска држава под влашћу Комунистичке партије. Одлука о одрицању од својих ингеренција и преносу истих на намесништво и владу од стране многих историчара се сматра абдикацијом. У изгнанству је прво живео у Лондону са својом супругом (оженио се грчком принцезом Александром 1944.) и сином Александром, рођеним 1945. Политички је био активан до смрти, тесно је сарађивао са српском емиграцијом. Последње године живота провео је у Америци.

После дуге и тешке болести умро је у денверској болници 3. новембра 1970, а сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертивилу (САД). У плану је да се његови посмртни остаци пренесу у Задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Опленцу (код Тополе).

Кнез Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић (11. октобар 1806 — 3. мај 1885) је био владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године.

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.

Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанстваКнеза Михаила Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михаила.

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава“ из 1838.и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару, 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, Кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница у Крагујевцу (1853. г), унапређене су постојеће и основане нове школе,Народна библиотека и Народни музеј.

У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао Кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској Краљевини, која је уз „Начертаније“ Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.

У унутрашњој политици, Кнез Александар долази у сукоб са члановима Совјета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.

После силаска са кнежевског трона, Кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке борбе су се још више распламсале, и Кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић.

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по новом календару). Сахрањен је у Бечу, а његови посмртни остаци пренети су 1912. у задужбину Краља Петра I на Опленцу. 

Краљ Петар I Карађорђевић

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеж Сен-Барб, а 1862. у чувену војну Академију Сен-Сир коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институцијама. Почетком 1868, кнежевић Петар је уБечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофаЏона Стјуарта Мила О слободи, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм. 

Политички живот

После убиства кнеза Михаила у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар придружио се Легији странаца француске војске 1870. и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован Орденом Легије части. Године1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанкупод псеудонимом Петар Мркоњић. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена иМилена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909.),Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.

Током 1897, кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустроугарском, нудећи јој свој политички програм.

Краљ

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су краља Александра и краљицу Драгу. Војска је извела државни удар, и прогласила кнежевића Петра Карађорђевића за краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 2. јун/15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. Крунисан је 21. септембра 1904. године.

Од самог почетка своје владавине, краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унуташњом политичком борбом, а Аустроугарска, испрва наклоњена новом српском краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други — против Бугарске 1913. окончани су тријумфом српске војске под врховном командом краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије иМакедоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустроугарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својојзадужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као краљ Петар I Ослободилац.

Гроб краља Петра I на Опленцу

Карађорђе Петровић

Његови преци потичу из Васојевића. По Радошу Љушићу у једној од познатијих сеоба српског народа, под патријархом Шакабентом 1737-39, доселили су се Карађорђеви преци, највероватније, са херцеговачко-црногорских брда у Шумадију. Ова сеоба, као што је и дотад бивало, уследила је као последица аустријско-турског рата 1737-1739, у којем су учествовали Срби. Презиме му је по оцу Петру.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму ову обавезу уместо њега) често мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

Женидба и емиграција у Аустрију

Ђорђе Петровић се 1785/86. године жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, јер је наводно убио Турчина. Избегао је у Срем са својом породицом.

У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима - оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петра дотукао момак из пратње. Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. 1796. године, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства добио.

Карађорђе је убио не само свог оца већ и још једног члана своје породице, свог брата Маринка, тако што га је обесио изнад кућног прага, због оптужби становника Тополе за насилничко понашање.

Пред крај аустријско-турског рата, 1787. године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страниАустрије против Турака. Као подофицир ратовао је не оклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. До опадања хајдучије долази 1793/94. године и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи.

Први српски устанак

Крај 18-ог и почетак 19-тог века доноси повећањезулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договорима око побуне.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. О томе је певаоФилип Вишњић у чувеној песми Почетак буне против дахија. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема.

На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 15. фебруар 1804. године (2. фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Иза њега су остале многе победе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин...

Слом устанка

Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1810. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане.

Краљ Александар Карађорђевић

Краљ Александар Карађорђевић роћен је на Цетињу, 16. децембра 1888. године од оца Петра и мајке Зорке, ћерке црногорског краља Николе I Петровића. Рано детињство провео је у Црној Гори, основну школу завршио је у Женеви, а војну академију у Санкт Петербургу, а потом у Београду после доласка његовог оца Петра на српски престо 1903. године.

Године 1909. Александров старији брат Ђорђе се одрекао престола, па Александар постаје престолонаследник. Као престолонаследник приступио је реорганизацији српске војске која се спремала за коначни обрачун са Турцима.

У Балканским ратовима 1912/13. године, као и у Првом светском рату био је врховни командант српске војске и дао велики допринос у њеним победама у биткама код Куманова, Битоља, на Брегалници, Церу, Колубари, при пробоју Солунског фронта и ослобођења Србије. Непосредно пред избијање Првог светског рата 24. јуна 1914. године Александар је постао регент - вршилац краљевске дужности, услед повлачења због болести старог краља Петра.

Краљ Александар Карађорђевић имао је велику улогу у стварању југословенске државе. После великих ратних успеха и дипломатске борбе током Првог светског рата, 1. децембра 1918. године у Београду регент Александар је прогласио уједињење Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која ће се од 1929. године назвати Краљевина Југославија.

Краљ Срба, Хрвата и Словенаца Александар је постао 1921. године након смрти краља Петра I Карађорђевића.

Новостворену државу највише су оптерећивали међунационални проблеми, поготово између Срба и Хрвата. У таквој атмосфери краљ Александар је покушавао да очува државно и национално јединство, али испоставило се да су проблеми практично били нерешиви. Врхунац затегнутости између Срба и Хрвата догодио се 1928. године, када је радикалски посланик Пуниша Рачић (Србин) са скупштинске говорнице хицима из пиштоља убио три хрватска посланаика, између осталог и хрватске вође Стјепана и Павла Радића. Убиство у скупштини довело је земљу пред распад и грађански рат.

Да би спасао земљу распада краљ Александар је 6. јануара 1929. суспендовао устав, забранио рад политичким странкама и распустио скупштину, односно завео лични режим. Период од 1929. до 1934. године познат је под називом Шестојануарска диктатура краља Александра. Када се каже диктатура, обично се мисли на кршење грађанских права, самовољу владара, дакле на нешто негативно. Међутим, у овом случају краљ Александар је личну власт наметнуо искључиво да би сачувао државу од распада и грађанског рата. Краљ тада форсира политику интегралног југословенства, тако што брише све што би подсећало на разлике међу југословенским народима, а уводи се југословенство. Тада је и дошло до промене назива државе у Југославија.

У овом периоду дошло је до јачања екстремних националистичких организација које су се залагале за отцепљење појединих делова земље из Југославије. То су, пре свега, Усташки покрет у Хрватској и ВМРО у Македонији. Управо ове орагнизације, уз подршку фашистичких држава организовале су атентат на краља Александра 9. 0ктобра 1934. године у Марсеју. Снимак атентата можете видети доле, а документарни филм Марсејски атентат можете видети у одељку историјско - документарни филмови.   

  http://www.youtube.com/watch?v=TIg1bhCEtJU

Снимак атентата у Марсеју у којем је убијен краљ Александар 

Смрт краља Александра дубоко је потресла Југославију и снажно одјекнула широм Европе. Његовом смрћу нестао је главни стуб југословенске државе, пред којом су се налазили тешки тренуци, поготово што је Александров наследник Петар II имао тек 11 година. Краљ Александар сахрањен је у породичној гробници на Опленцу у Тополи. 

Маузолеј Карађорђевића на Опленцу 

Краљ Александар био је ожењен румунском принцезом Маријом са којом је имао три сина Петра, Томислава и Андреја.