ДОБА РЕВОЛУЦИЈА - ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈА
http://www.slideshare.net/andjelan/doba-revolucija
ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈА
ЈУГОСЛАВИЈА 1941 - 1945
Етничка шароликост Југославије је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. У Војводини су живеле мађарска, немачкаи хрватска мањина које су листом пришле уз надирућег окупатора (Немце, Мађаре и усташе) и омогућиле му брзо заузимање овог терена. На Косову и Метохији, албанска мањина је масовно пришла уз италијанског окупатора и омогућила му брзо заузимање ове територије, а након тога од дела албанског војно способног становништва формиране су и СС трупе „ Скендербег“. Најтежа ситауција за српски народ је била у оним српским земљама које су ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, усташе почињу систематски геноцид на српским живљем. У Црној Гори је постојала мањина која је била сепаратистички настројена. Ова група је била мањинска, али је успела да дође на власт само уз окупаторску помоћ.
ПОКРЕТИ ОТПОРА
Сам систем управе наметнут од Немаца био је основа за стварање покрета отпора: четничког и партизанског. Четници су били за очување монархије и Велику Србију унутар Југославије, док је циљ партизана била комунистичка револуција и рушење старог система. У Београду је прво успостављенаКомесарска управа, на челу са Миланом Аћимовићем, а потом, 29. августа 1941. формирана влада Народног спаса, на челу са Миланом Недићем, која се борила да смири деловање оба покрета отпора и тиме спречи СС-овске одмазде.
ПАРТИЗАНСКИ ПОКРЕТ
Партизанске одреде је формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. Краткотрајни Априлски рат, комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квинслиншких творевина, терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење код народа (превасходно српског) да се окупатору треба супротставити.
Политбиро ЦК КПЈ је тек 4. јула 1941. године донео одлуку о почетку оружане борбе, након уласка СССР-а у рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на Источном фронту, као и позивом Коминтерне свим поробљеним народима Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла човечанства.
Прва партизанска јединица је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22. јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама осовине који су избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србиманакон почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио као Дан борца - државни празник СФРЈ. Три дана касније, Ваљевски партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини. Тај дан се након ослобођења славио кад Дан устанка у Србији.
У јесен 1941, партизани су основали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној Србији. Ова територија је поново окупирана новембра 1941. 21. децембра исте године, партизани су у Руду формирали Прву пролетерску бригаду - прву регуларну јединицу која је могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и партизански одреди су се спојили у Народноослободилачку војску (НОВ) и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску армију 1. марта 1945.
ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ
Избегавши заробљавање од стране окупатора у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михаиловић се склонио наРавну гору и 6. маја 1941. од официра и подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и политичари), оформио ЈВуО. Своју активност је усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са југословенском емигрантском владом. Михаиловић је већ почетком августа успео да обавести председника краљевске владе Душана Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза већ преко посредника (Енглеза), већ од лета 1941. Дража Михаиловић одржава сталне контакте и сЕнглезима и с емигрантском владом. Ноћу између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу, и стиже 25. октобра на Равну гору у штаб Драже Михајловића.
Од тада па све до потпуног разлаза Енглеза и Драже Михаиловића (јуна 1944.), четници Драже Михајловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе. Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског генерала) и поставила за начелника штаба команде југословенске војске у отаџбини и министра војног.
Дража Михаиловић је ради придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у српском народу, правио неколико политичких програма, који посебно они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом програму од јуна 1941, већ у првој тачки он, са Стеваном Мољевићем прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се каже: „Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској..." За рад у прелазном периоду, Дража Михајловић истиче да се по сваку цену онемогући грађански рат међу Србима. У одељку припрема за нормално стање, Дража Михајловић каже: „Сматрати владу у емиграцији легалном владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом“, што је потврда његовог стратешког опредељења – рестаурација Краљевине. У делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су два задатка:
- казнити све који су служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога народа, и
- учинити хомогеним српску државну заједницу, тј. стварање Југославије и унутар ње Велику Србију.
Равногорски четнички покрет првенствени се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али из јасних спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио.
Понашање краљевске владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Драгиша Васић је инсистирао да се четнички покрет оштро критички дистанцира од рада краљевске владе и посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у очима западних савезника по питању прилика у окупираним јужнословенским земљама.
Равногорска великосрпска идеологија је 1942. имала велики утицај и следбеницима генерала Милана Недића, па је то време највећег ентузијазма у војним формацијама и политичким групацијама генерала Драже Михаиловића. Војнички пораз на Неретви ће уздрмати покрет и у њему развити извесне центрифугалне тенденције, слабљење дисциплине и идејну дезоријентацију током 1943. године.
Техеранска конференција Стаљина, Рузвелта и Черчила донела је одлуку о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943. дан уочи заседања АВНОЈ-а.
Као одговор Другом заседању АВНОЈ-а од стране КПЈ крајем 1943. године, половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгресприпадника ЈВуО.
Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Хрвата Ивана Шубашића.
УСТАНАК
Током лета 1941. у готово свим крајевима Југославије дошло је до образовања противосовинских борбених група и до отпочињања напада на осовинске и квислиншке трупе и инфраструктурне објекте. Устаници су били мотивисани патриотизмом, идеолошким убеђењем или страхом за голи живот, као у случају Срба уНДХ и Јевреја.
Након напада Немачке на СССР 22. јуна 1941. Комунистичка партија Југославије је појачала своје активности
Комунистичка партија Југославије је званично одлучила да покрене устанак 4. јула 1941. Тај датум се касније обележавао као Дан борца. За почетакустанка у Србији узима се напад на жандаре у селу Бела Црква. У јулу 1941. дошло је до општег народног устанка у Црној Гори, а током јесени 1941. устанак је добио масован карактер и у западној Србији и у неким крајевима Босне, Херцеговине и Хрватске. У западној Србији формирана је пространа слободна територија, такозвана Ужичка република.
Истовремено, остаци официрског кора војске Краљевине Југославије који су избегли заробљавање вршили су међусобно повезивање и организовање. Ове две групе преузеле су вођство над устаничким групама, започевши формирање војних формација. Значајну улогу у припреми кадрова за организацију партизанског рата у Југославији је имао СССР. Уочи рата неколико стотина будућих истакнутих учесника НОБ је завршило партизанске течајеве у организацији совјетске војно-обавештајне службе у СССР-у и Шпанији.
Тако су настале две устаничке формације, једна под руководством Комунистичке партије Југославије, под називом партизани (каснијеНародноослободилачка војска Југославије) и друга под командом пуковника Југословенске војске Драгољуба Михаиловића, под називом Југословенска војска у отаџбини (у народу познатија као четници).
ПРВА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА И ГРАЂАНСКИ РАТ
Након почетних успеха устаника, дошло је до узвратних мера осовинских снага. Устаничке снаге претрпеле су поразе, што је довело до губитка слободне територије и осеке устанка.
Између две устаничке формације избио је у Србији општи сукоб 1. новембра 1941. Упркос примирју потписаном 20. новембра, сукоб се наставио и добио на интензитету. У јануару 1942. овај сукоб пренео се и на територију Црне Горе, а током првих месеци те године захватио је и Босну и Херцеговину, Лику и Далмацију. Тиме је сукоб прерастао у тотални рат до уништења. Бројне четничке снаге у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској повезале су се са италијанском окупационом војском или склопиле споразуме са властима НДХ.
ДРУГА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА
Након неуспеха и губљења позиција у источним крајевима у првој половини 1942, партизанско руководство определило се за формирање чврстих мобилних формација, способних за борбу у разним подручјима. Формиране су бригаде, које су бројале око 1.000 бораца, а затим су од више бригада формиране дивизије.
Ова оријентација на покретљиве ударне јединице показала се успешном. Партизанске јединице извеле су већи број успешних напада на непријатељске гарнизоне (Кључ, Ливно, Мркоњић Град, Јајце, Босанско Грахово, Бихаћ,Теслић). Тако је формирана пространа слободна територија, такозвана Бихаћка република, и истовремено је формирана групација оперативних јединица као почетак НОВЈ.
ТРЕЋА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА
Осовинске снаге реаговале су енергично на стварање слободне територије и противосовинске војске. Немачке снаге у НДХ, које су се 1941. састојале од само једне посадне дивизије, крајем 1942. увећане су на 7 дивизија. Немачке и италијанске команде израдиле су план операција. Током операција требало је, поред уништења НОВЈ, такође да буду разоружане и распуштене локалне јединице под италијанском командом, односно Добровољачка антикомунистичка милиција, које су у тој фази представљале главнину Ђујићевих снага. На овоме су посебно инсистирали Немци, упркос италијаснком отпору, сматрајући да ће се четничке единице у случају савезничког искрцавања у Југославији окренути против осовинских снага.
ЧЕТВРТА И ПЕТА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА
Главне осовинске операције почеле су 20. јануара 1943, и трајале су, с мањим прекидом, до 15. јуна. Прве две операције, Вајс I и Вајс II карактерисане су жестоким борбама осовиских снага са јединицама НОВЈ, а у саставу италијанских снага на страни осовине борили су се и Ђујићеви четници, а планирано разоружање и распуштање је изостало. Овај део окончан је успехом снага НОВЈ, које су, и поред изложености великим напорима и знатним губицима, очувале бробену снагу. Главна оперативна групација НОВЈ пробила се кроз италијанске и четничке положаје у захвату Неретве према источној Херцеговини и Црној Гори.
За наставак операција, под називом Шварц, Немци су довели још једну дивизију (1. брдску). Операције су се одвијале на територији Црне Горе и југоисточне Босне. Наступајући према снагама НОВЈ, Немци су разоружали и расформирали велики број четничких јединица, а знатан број су интернирали у заробљеничке логоре, иако ове нису пружиле отпор. Немачке снаге, уз помоћ Италијана на помоћним задацима, успеле су да опколе Главну оперативну групу НОВЈ и наметну јој упорну једномесечну борбу на тешком терену под неповољним условима. Услед велике бројчане и ватрене надмоћи Немаца, снаге НОВЈ претрпеле су веома тешке губитке. Ипак, њихов знатан део успео је да се средином јуна пробије кроз немачке обруче у источну Босну, где се током наредних недеља поново распламсала партизанска борба.
Борци НОВЈ савладали су током ових операција тешка искушења. Стога су ове борбе у послератној Југославији добиле митски статус и биле су познате као Четврта и Пета офанзива, односно Битка на Неретви и Битка на Сутјесци.
СРУШЕНИ МОСТ НА НЕРЕТВИ
СПОМЕНИК НА ТЈЕНТИШТУ (СУТЈЕСКА)
КАПИТУЛАЦИЈА ИТАЛИЈЕ
Почетком септембра 1943. Италија је капитулирала. Немачка команда припремила се за овај догађај. У Југославију је доведен штаб Друге оклопне армије, а на располагање су јој стављене крупне снаге. 15. августа 1943. формирана је у Београду нова стратегијска команда, штаб Армијске групе Ф, ради обједињавања командовања јединицама у Грчкој и Југославији. Ове снаге су у септембру и октобру извеле операцију Ахзе са циљем разоружавања и стављања под контролу италијанске армије на Балкану.
Долазак армијских и корпусних штабова и бројних нових јединица није само бројчано ојачао немачке снаге на терену, него је уједно подигао њихову тактичку употребу на виши ниво. Немачки штабови су пратили и проучавали противника, користећи сараднике са терена и развијајући специјализоване обавештајне, диверзантске и извиђачке екипе.
Пад Италије имао је такође за последицу нагло јачање НОВЈ, како бројчано, тако и по наоружању, које је преузето од разоружаних Италијана. Ово је омело немачке планове о поседању италијанских положаја. С обзиром да су у јужној Италији напредовале савезничке снаге, избивши на обалу Јадрана, велике непоседнуте области на обали и у унутрашњости Југославије представљале су критичан проблем за немачку одбрану. Немачки командант овако је оценио ситуацију:
„Ситуација у унутрашњости Балканског полуострва, у непосредној вези са замишљеним, односно стварним током догађаја на подручју Средоземног мора, знатно се заоштрила... Борбене акције, које су се отуда развиле изгубиле су карактер герилског рата. У стварности, у борбама са посадним трупама на одлучујућим местима појављују се бројно јаке, плански вођене и — бар за планинско ратовање — добро наоружане и опремљене јединице... Према томе, неправилно би било да се и даље говори о „герилству“ или да се сузбијање банди сматра као полицијска ствар. Ради се о томе да се уочи да је непријатељ стао ногом на Балкан и да га треба уништити пре него што ће већи део трупа бити присиљен да крене у одбрану обале. ... Најопаснији непријатељ је Тито. ...
Због тога Михаиловић већ тражи везу са немачким командама, да не би потпао под комунистичку власт. “
Савезнички високи официри и политички лидери изнели су сличне закључке на међусавезничким конференцијама у Каиру и Техерану од 22. новембра до 7. децембра 1943:
- "Премијер Черчил: Жалосна је чињеница да готово никакве залихе нису достављене 222.000 људи бројним присталицама Тита морским путем. Ти одлучни (борци) држе у Југославији онолико Немаца колико ми држимо јужно од Рима. Немци су бачени у забуну након колапса Италије и патриоте су освојиле контролу над великим деловима обале."
- "Генерал Ајзенхауер нагласио је витални значај настављања максималних могућих операција на успостављеном попришту... Он верује да сву могућу опрему треба слати Титу, јер су Михаиловићеве снаге од мале вредности."
- Генерал Брук је, прелазећи на Југославију, рекао да су у тој земљи Немци имају тешкоћа да одржавају своје комуникације. Отуда, сва добит мора бити извучена из свих прилика да се увећају немачке невоље путем помагања партизана. Желимо да се организује систем допремања оружја и ваздушне подршке. Генерал Брук рекао је да је сада 21 немачка дивизија распоређена у Југославији до грчке границе."
- "Премијер Черчил: Изванредне ствари постижу се у Југославији од стране Тита, који ради много више него што је Михаиловић постигао. Нема планова да се у Југославију пошаље велика армија, али се Немцима може задати ударац кроз помагање Титових снага путем повећаног снабдевања."
Захваљујући пробијању немачког система шифровања радио-саобраћаја, савезнички руководиоци располагали су веома добрим информацијама о збивањима у Југославији, и донели су одлуку о пружању што веће могуће помоћи НОВЈ у материјалу и путем тактичког садејства.
ЧЕТНИЧКА ПРОТИВОСОВИНСКА ОПЕРАЦИЈА
Након периода у којем је главнина његових снага била повезана са осовинским, Михаиловић је након капитулације Италије заузео активнији став. Под утиском слабљења осовинске коалиције, Михаиловић је прикупио знатне снаге из Србије (око 15.000 људи) и са њима извршио напад на изоловани немачко-домобрански гарнизон Вишеград. Након пада Вишеграда, наставио је наступање према Рогатици, која је пала 13. октобра.
С обзиром да је до овог напад дошло непосредно након пораза у Тузли, то је додатно забринло немачку команду. Она међутим није имала ресурса да активно супротстави. С обзиром на наступање НОВЈ од Тузле према Добоју, напад на Травник и наступање код Прозора, Немци су стекли утисак о угрожености Сарајева, и ограничили су се на јачање одбране.
Међутим, овај напад забринуо је и штабове НОВЈ, јер се групација ЈВуО појавила на врло важној стратешкој позицији и уклинила између 2. и 3. корпуса НОВЈ. Стога су две дивизије НОВЈ ангажоване да отклоне ту претњу. Новоформирана 27. дивизија, оријентишући се на простор источно од Сарајева,22. октобра заузела је Рогатицу разбивши четнике, а у борбама 37-31. октобра ослободила Соколац од усташа. Пета дивизија заузела је 26. октобраВишеград од четника, чиме је групација ЈВуО била потпуно разбијена. Снаге НОВЈ у Црној Гори енергичним наступањем успеле су да до тада истисну четнике са свих битних позиција, успостављајући при том контролу над знатним италијанским снагама и ресурсима.
Разочаран потпуним игнорисањем ове његове акције од стране савезничких руководстава, Михаиловић је обуставио сличне активности и 7. новембра издао директиву о општем нападу на комунисте, напомињући да савезници одобравају такав став. Велика већина његових снага ван Србије у међувремену се чврсто везала за Немце, а током новембра и децембра 1943. и велики део снага у Србији (Лукачевић, Калабић, Јеврем Симић, Љуба Јовановић) потписао је споразуме са Немцима. Обавештење немачког команданта југоистока о склопљеном споразуму са Лукачевићем врло брзо је дошло до Черчила, и имало је пресудан значај у одлуци о напуштању Михаиловића.
ШЕСТА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА
У периоду кад су савезници установили присуство 21 немачке дивизије у Југославији, у новембру 1943, снаге НОВЈ успевале су да држе велику слободну територију која је укључивала следећа места: Сењ, Карлобаг, Делнице, Оточац, Удбина, Кореница, Доњи Лапац, Војнић, Вргинмост, Слуњ,Копривница, Чазма, Лудбрег, Вировитица, Подравска Слатина, Сански Мост, Дрвар, Босански Петровац, Босанско Грахово, Кључ, Прњавор, Котор Варош, Јајце, Гламоч, Бугојно, Ливно, Купрес, Имотски, Трогир, Брач, Хвар, Оребић, Корчула, Вела Лука, Грачаница, Босански Шамац, Тузла, Зворник,Кладањ, Олово, Власеница, Рогатица, Вишеград, Фоча, Гацко, Прибој, Пљевља, Пријепоље, Жабљак, Бијело Поље, Мојковац, Колашин, Беране... Стога су штабови Армијске групе Ф и Друге оклопне армије након окончања хитних интервенција на најосетљивијим тачкама, припремили обухватан ратни план за систематско поседање важних комуникација и позиција, уз истовремено задавање удараца НОВЈ. Овај план подељен у већи број операција, с тим да се истовремено одвија више њих у разним областима. Овај ратни подухват (тзв. зимске операције 43/44) по обиму је превазишао сва дотадашња ратна збивања у Југославији. Његово извршење трајало је од 3. децембра 1943. до средине фебруара 1944.
Током ових операција Немци су успели да овладају знатним делом слободне територије и да успоставе неке нарушене комникацијске правце, али нису успели да нанесу значајне ударце НОВЈ ни остваре пресудну предност. На крају овог периода, у директиви од 27. фебруара 1944, командант армије Рендулић, свестан да проблем није решен, констатујући да су „банде“ „последњих месеци, у великим операцијама у пространим областима армијског подручја, тучене и чија је борбена вредност знатно ослабљена“, истовремено захтева још интензивнију даљу активност. Многобројне операције против НОВЈ настављене су на свим подручјима.
СЕДМА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА
Са доласком пролећа почеле су боље да функционишу везе између НОВЈ и савезника. Снабдевање опремом се повећавало, као и евакуација рањеника, а повремено је добијана и ваздушна тактичка подршка. То је довело до константног раста способности НОВЈ да наноси штете Немцима. Бројне немачке локалне операције вођене с намером поправљања позиција и наношења губитака НОВЈ нису успевале да преокрену тај тренд. Због тога су немачки штабови осмислили спектакуларну ваздушно-десантну акцију уз подршку моторизованих и извиђачких копнених нападних група, са циљем уништења централних руководстава НОВЈ. Главна мета био је Врховни штаб у Дрвару.
Након низа операција вођених са циљем освајања полазних позиција, обмањивања и одвлачења снага НОВЈ из зоне напада, подухват је почео 25. маја1944. у зору. И поред смелог планирања и великог залагања, операција није постигла свој основни циљ. Након овог напада, Врховни штаб НОВЈ преместио се на утврђени Вис.
БИТКА ЗА СРБИЈУ
Током 1944. НОВЈ је настојала да јачањем снага у Србији и убацивањем нових снага из западних области освоји кључне позиције у Србији. У овоме је, услед значаја комуникација кроз Србију, имала подршку и помоћ западних савезника.
Немачки штаб Југоистока уочио је ово настојање НОВЈ и предузимао је противмере. Оне су се састојале у операцијама за блокирање покрета и разбијање снага НОВЈ које су наступале ка Србији (Драуфгенгер, Рибецал), као и уништењу партизанских снага унутар Србије. Михаиловићева организација такође је имала интерес да ово спречи, па је по том основу дошло до новог приближавања између немачких снага и ЈВуО.
Напори НОВЈ су након дуготрајних исцрпљујућих борби завршени успехом. Током првих дана августа група дивизија НОВЈ (2, 5. и 17) успела је да се пробије из Црне Горе и форсира Ибар. 21. августа у западну Србију продрла је Прва пролетерска дивизија, ускоро за њом Шеста личка, а почетком септембра и Дванаести корпус. Ове снаге ослободиле су мног градове (Горњи Милановац 12. септембра, Ваљево 18. септембра, Аранђеловац 20. септембра) и успоставиле базу за предстојећи напад на Београд.
Победа Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије над немачком Армијском групом „Јужна Украјина“ у Јашко-кишињевској операцији 20—-26. августа 1944. изазвала је преврат у Румунији која је склопила примирје са Совјетским Савезом и објавила рат Немачкој. Избијање Црвене армије на бугарску границу изазвало је сличан развој и у Бугарској 5—9. септембра. Немачки витални положаји у Србији изненада су постали изложени удару Црвене армије и бугарске војске.
Немачка врховна команда је била принуђена да формира одбрамбену линију на источној граници Југославије. Тај фронт требало је највећим делом да поседну јединице Армијске групе Е из Грчке. Ради потреба новоствореног фронта и да се избегне ризик од одсецања, немачка врховна команда одлучила се на постепену евакуацију Грчке почев од 1. септембра 1944.
Међутим, маневар Армијске групе Е није био успешан јер су снаге НОВЈ и снаге бугарске армије успеле да успоре, испресецају и развуку њене наступајуће колоне. Значајан утицај имала је успешно изведена операција Ратвик.
С обзиром на то да је током септембра или првог дела октобра 1944. дошло до пребацивања неких намачких сна
АПРИЛСКИ РАТ
ПОЗАДИНА
Почетком 1941. године положај неутралне Југославије у зараћеној Европи је постао критичан. Немачке трупе су се, након брзе окупације западне и средње Европе, спремале да из Румуније пређу у Бугарску и нападну Грчку. Када је почетком марта Бугарска приступила Силама Осовине, Југославија се нашла у потпуном окружењу.
У таквој ситуацији, Влада Југославије је после вишемесечних преговора и колебања 25. мартапотписала у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Овим протоколом Немачка је постигла обезбеђење свог јужног бока што је било значајно због будућег планираног ангажовања трупа у нападу на Совјетски Савез. Два дана касније, 27. марта, група официра је извела државни удар, збацила Владу и намесништво, ухапсила министре, а краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт. Постављена је нова влада на челу са генералом Душаном Симовићем. Народ је демонстрацијама поздравио овај догађај. Подршку за овакав расплет догађаја је пружила и владаУједињеног Краљевства, једине земље која се тада активно супротстављала нацистичкој Немачкој.
Адолф Хитлер је у својим плановима имао свакако начин како да нападне Југославију. Међутим, он није желео одмах да примени милитаристичке методе, сматрајући да ће Југословени бити по његовој вољи. Међутим, то се није догодило, због јаког британског утицаја, који је желео да увуче Југословене у непријатељство са Хитлером. Са друге стране, обећањем помоћи и војника у случају рата, Британци су куповали време, оптерећујући Хитлера проблемом Југославије и одвраћајући га од Уједињеног Краљевства.
ЈУГОСЛОВЕНСКА ВОЈСКА
Основана након Првог светског рата, Југословенска краљевска војска је још увек била углавном опремљена оружјем и материјалом из тог доба, иако су извршене неке модернизације чехословачком опремом и возилима. Од око 4000 артиљеријских оруђа, много њих је било застарело и зависило од коњске вуче, али око 17000 атиљеријских оруђа је било релативно модерно, укључујући 812 чехословачких антитенковских топова од 37mm и 47mm. Ту је било и око 2.300 минобацача, укључујући 1600 модерних минобацача од 81mm, као и 24 од 220 и 305mm. Од око 940 противавионских топова, њих 360 су били чехословачки и италијански модели од 15 и 20mm. Сва ова оруђа су била увожена, из различитих извора, што је за последицу имало да су различити типови често нису имали прописно одржавање.[1] Једине механизоване јединице су били шесто моторизованих пешадијских батаљона у три коњичке дивизије, шест моторизованих артиљеријских пукова, два тенковска батаљона са 110 тенкова, од којих је један имао тенкове Рено FT-17 још из времена Првог светског рата, а други 54 модерна француска тенка Рено R-35, уз независну тенковску чету са 8 чехословачких танкета Шкода Т-32. Око хиљаду камиона за војне потребе је увезено из САД неколико месеци пре инвазије.
Потпуно мобилисана, Југословенска краљевска војска је могла да размести 28 пешадијских дивизија, 3 коњичке дивизије и 35 независних пукова. Од независних пукова, њих 16 је било на граничним утврђењима, а 19 је било организовано у одреде, снаге ојачане бригаде. Сваки одред је имао један до три пешадијска пука и један до три артиљеријске батерије, а три одреда су организована као брдске јединице. Међутим, немачки напад је затекао југословенску војску још увек у процесу мобилизације, и само око 11 дивизија је било на њиховим планираним положајима на почечтку напада. Проценат попуњености тих јединица је био између 70 и 90%, пошто мобилизација још увек није била завршена. Бројност Југословенске краљевске војске је био око 1.200.000 војника у тренутку немачког напада.
Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је имало 450 борбених авиона домаћег (најпознатији ИК-3), немачког, италијанског, француског и британског порекла, од којих су половина били модерни типови. Ваздухипловство је било организовано у 22 бомбардерске и 15 ловачких ескадрила. Главни типови авиона у употреби су били 73 ловаца Месершмит Bf 109 109 E, 38 Хокер харикен I (док се још производило под лиценцом у Југославији), 30 Хокер фјури II, 8 Икарус ИК-2 и 6 ловаца Рогожарски ИК-3 (и још у процесу производње), 63 бомбардера Дорније Do 17 K (укључујући 40 израђених у Југославији под лиценцом), 60 Бристол Бленим I (око 40 израђених под лиценцом) и 40 Савоја Маркети SM-79 K. Јединице морнаричког ваздухопловства су се састојале од 8 ескадрила опремљених, поред осталих, са 12 Дорније Do 22 K и 15 домаћих Рогожарски SIM-XIV-Hпатролних авиона.
Авионе југословенског превозника Аеропут, у које су спадали 6 Локид Електра, 3 Спартан крузера и један де Хевиланд драгон су реквивирани да пруже превозне услуге за ваздухопловство.
Југословенска краљевска ратна морнарица је била опремљена једном застарелом бившом немачком лаком крстарицу (погодном једино за обуку), једног великог разарача Дубровник британског порекла, 3 модернаразарача класе Београд француског порекла (два израђена у Југославији и још једним у изградњи), једним носач хидроавионаносача хидроавиона, 4 модерне подморнице (2 француске и 2 британске) и 10 модерних ноторних торпедних чамаца и од старијих пловила, ту је било 6 бивших аустроугарских средњих торпедних чамаца, 6 минополагача, 4 велика оклопљена речна монитора и бројна помоћна пловила.
ПРИПРЕМЕ ЗА РАТ
На вест да је у Југославији извршен државни удар, Хитлер је наредио да се сместа сазове ратни савет на којем је договорено да се поред планираног напада на Грчку симултано изведе и напад на Југославију. На тај начин спречило би се евентуално повлачење Југословенске војске према Грчкој и стварање другог Солунског фронта, као што се догодило у Првом светском рату.
Хитлеров план напада на Југославију имао је шифровано име „Операција 25“, или „Упутство број 25“ или једноставно „Директива број 25“. Она је сачињена заједно са планом Марита који је предвиђао немачко-италијанске нападе на Грчку. Тај Хитлеров план кршио је одредбе које су одређене Протоколом о приступању Југославије Тројном пакту и Гарантним нотама.
Краљевина Југославија и Грчка су дочекале рат усамљене. Додуше, на северу Грчке је постојао експедициони корпус од око 50.000 људи, махом Британаца. Командант тог корпуса је био генерал Хенри М. Вилсон. Он је примењивао просте ратне варке, само да би народ стекао утисак како се ради о искуству британских снага.
Југословенска ратна команда израдила је план одбране од Немаца под шифрованим именом „Р-41“. Целокупна војска била је распоређена дуж граница према Румунији, Бугарској, Албанији, Аустрији и Мађарској. Читав југословенски фронт је требало да бране 7 група армија и то: 1. Армија под командом генерала Милорада Петровића је требала да брани Македонију и јужну Србију, њој је у помоћ требала да буде 3. армија генерала Милана Недића, затварајући правце око македонске границе и онемогућавајући Немце да продру у Србију.
На северу према Мађарској стационирана је 7. армија генерала Душана Трифуновића а према Хрватској и Словенији су биле распоређене 6. Независна армија генерала Димитрија Живковића и 2. армија генерала Милутина Недића (брата Милана Недића).
Простор око Косова и Санџака је бранила 4. армија генерала Петра Недељковића. Она је такође имала задатак да у случају пропасти армија, од својих војника оформи четничку (герилску) групу која је требало да отпочне герилски начин ратовања, са задатком пресецања непријатељских комуникација и уништавања стратешки важних објеката као што су мостови, хидроцентрале, електрана, поште и телеграфске линије и др. Њој је као ослонац била подређена и 5. Независна армија Владимира Чукавца. За врховног заповедника југословенских снага одређен је армијски генерал Душан Симовић (који је вршио и улогу председника југословенске владе).
Нови председник владе Душан Симовић покушао је хитним дипломатским путем да умири разјареног Хитлера, уверавајући га да ће Југославија остати неутрална. Он је заправо покушао да добије на времену не би ли припремио какву-такву одбрану, али за то мало времена ништа се озбиљније није могло учинити по питању војне ангажованости у одбрани земље. Берлин није чекао и први је покренуо ратну машинерију. Баш на дан венчања Симовићеве ћерке, Немци су без објаве рата напали Краљевину Југославију.
НЕМАЧКИ ПЛАН НАПАДА
Немачка је при нападу потпуно изненадила југословенску војску за кратко време, тако да је ова могла да мобилише само 2/3 свог борбеног капацитета, од тога 28 пешадијских и 3 коњичке дивизије. Ратно ваздухопловство Краљевине Југославије је располагало са само 300 авиона.
Немачки план инвазије је био следећи: 2. армија је имала задатак да наступи према Загребу, а одатле кроз босанске планине према Сарајеву. Истовремено је имала једна ударна оклопна група из Мађарске да се пробије ка Београду. Главни удар је имао да се изведе из Бугарске где се налазила 12. армија генерал-пуковникаМаксимилијана фон Вајкса и Клајстова 2. оклопна група. Клајст је имао задатак да након пробијања Македонског фронта напредује према Нишу и нападне Београд из правца југа, док је 12. армија имала задатак да истовремено крене у северну Грчку и у јужну Србију, распоређена у два крила лево и десно.
Пошто пребројавање 2. армије још није било завршено, 12. армија је без подршке 2. армије прва напала Југославију 6. априла 1941. 2. армија је тек 8. априла почела напредовање.
НАПАД
У ноћи између 5. и 6. априла, Немци се заузели Сип на Дунаву. Београд је бомбардован у рану зору 6. априла 1941. Хитлер је бацио на Београд разарајуће бомбе од 1.000 kg, а сама операција бомбардовања Београда имала је симболичан назов Казнена одмазда. Већ у првом налету погођен је први цивилни објекат у граду - хотел Авала где је погинуо и министар југословенске владе Фрањо Куловец. У току бомбардовања 6. и7. априла погинуло је 10.000 Београђана. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти, а порушена је и Народна библиотека Србије у којој је изгорео највећи део материјала од непроцењиве вредности (културни геноцид). Нападом на Београд лично је заповедао немачки генерал-лајтнантАлександар фон Лер чија је 3. ваздухопловна флота извршила бомбардовање града. Немачка авијација је напала веће градове попут Ниша, Лесковца, Крагујевца, Новог Сада, Сарајева, Мостар, Бања Луке и тако у потпуности изненадила поспане грађане који су тражили склоништа по подрумима или где год се могло побећи од немачких бомби. Немци су нарочито прецизно погађали циљеве јер су им то фолксдојчери омогућавали. Пре самог рата, из југословенског ваздухопловства је побегао капетан Владимир Крен (који ће касније постати припадник ратног ваздухопловства НДХ) са плановима распореда војног ваздухопловства у читавој земљи. Допринос одбрани Београда дала је Прва ваздухопловна ловачка бригада ЈКРВ чији су се припадници изнад Београда сукобили са авионима Јункерс Ju 87 („штукама“), које су пратили Месершмити. Но, први ратни дан је био запамћен и по томе што је југословенска противваздушна одбрана оборила немачки извиђачки авион близу села Доњег Душника у јужној Србији, а пилоте који су се спасили искакањем, жандарми се спровели у Ниш. Југословенска влада издаје прокламацију о почетку рата са Немачком и одлуку о општој мобилизацији, али она је стигла сувише касно. Са војно-стратешког положаја, Земун је представљао значајан фактор пошто се ту налазила Команда ратног ваздухопловства, Команда ратне морнарице и аеродром испод Бежанијске косе.
Југословенско краљевско ратно ваздухопловство се прво супротставило бројчано надмоћнијем непријатељу. Југословенски пилоти који су бранили небо изнад Београда показали су изузетну храброст и пожртвовање што је изазвало дивљење и код самог непријатеља. Бомбардерски пукови су у више наврата успешно бомбардовали немачке оклопне колоне које су напредовале из правца Бугарске као и на неколико непријатељских аеродрома на територији Бугарске, Мађарске па чак и Аустрије. Упркос издајству дела хрватских и словеначких пилота које није заобишло ни ЈКРВ, летачко особље састављено од официра и подофицира свих националности извршавало је беспрекорно своју дужност гинући у неравноправној борби са надмоћнијим непријатељем. Мало је позната чињеница да су самоубилачки напади на противничке авионе, који су иначе у току Другог светског ратапрвобитно били приписани руским пилотима, први пут извели југословенски пилоти током Априлског рата. Несебичан допринос одбрани неба над Краљевином Југославијом дала је и противавионска одбрана.
Иако херојски, отпор ЈКРВ је брзо утихнуо. Захваљујући издајству и петој колони која је са земље наводила немачке авионе, помоћна летишта наше авијације су постепено уништавана. Оно мало авиона што је преостало уништиле су њихове посаде да не би пали непријатељу у руке. Неки од ваздухопловаца покушали су да прелете у СССР и Грчку не би ли наставили борбу, али је највећи део изгинуо у авионским несрећама због изузетно лоших временских услова. Они који су успели, наставили су са борбом у склопу савезничких ваздухопловних снага.
Кључни продор извршила је немачка 12. армија из Бугарске. Она је већ била претходно концентрисана ради напада на Грчку. Напад на граничном фронту код Криве Паланке до планине Беласице, извршен је на трупе Треће армијске области (Моравска, Шумадијска и Брегалничка дивизија и Струмички одред). У нападу немачке 12. армије учествовали су 40. моторизовани корпус, 9. оклопна и 73 пешадијска и моторизована СС бригада Адолф Хитлер и делови 18. корпуса, 2. оклопна дивизија, уз јаку подршку авијације. Већ у прва два дана немачке снаге решиле су главни задатак: пресекле Моравско-Вардарску долину и тиме одсекле Југословенску војску од сваког евентуалног наслона на савезнике, а уједно избиле на грчку границу у позадину грчког фронта у Тракија. Напад је организован из три правца: Ћустендил-Крива Паланка-Куманово. 12. армија се брзо пробијала и већ 7. априла ушла у Скопље. Једна оклопна дивизија сјурила се на запад и ускоро ступила у контакт са Италијанима у Албанији, док је главнина 12. армије наставило наступање у Грчку (операција Марита) против грчке армије и британског експедиционог корпуса. Ниш је бомбардован 8. априла и том приликом је погинуло 600 грађана. Следећег дана у њега су ушле копнене јединице немачке војске.
Главни немачки удар са северозапада извршен је из два правца: из рејона Клагенфурта (Целовца), Граца и Нађ Кањиже, где се још вршила концентрације јединица 2. армије заједно са 11. дивизијом, под командом генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса. 46. оклопни корпус Друге армије сјурио се са северозапада на Београд наилазећи на слаб отпор. Пред овим корпусом су се углавном налазили Хрвати који ништа нису чинили да би зауставили немачке војнике, већ су их поздрављали и тиме починили издају. Једна од оваквих епизода догодила се у војном гарнизону у Сињу када су хрватски официри и војници подигли побуну и певали песму „Вила Велебита“.
На фронту код Сарајева, начелник 2. армије, генерал Богдан Маглић, под изговором да је болестан и да одлази на лечење у Сарајево, је напустио линију одбране, да би се по устоличењу усташке државе појавио као усташки генерал. Сличан се десило у Шибенику када је командант Јадранске дивизије Петар Кватерник (рођени брат Славка Кватерника) наредио да се преда оружје и похапсе сви српски кадрови.
Немачке јединице су ушле 10. априла у Загреб где је, у име поглавника Анте Павелића, пензионисани пуковник Славко Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску. Влатко Мачек, који је одмах по нападу Немаца напустио и окривио већ уздрману југословенску владу, а преко радија је позивао чланство своје Хрватске сељачке странке да буде лојално Трећем рајху.
Без велике борбе, југословенска војска се 13. априла повукла ка Чачку, а у Краљево су из правца Крушевца уз мањи отпор ушле немачке дивизије.
Напад је у координацији са Немцима вршила италијанска армија. Тако је 2. италијанска армија под командом генерала Амброзија, која је била концентрисана дуж копнене границе, продрла из Истре и Словеначког приморја, а 9. армија под командом генерала Кавалера, напала је из Албаније, с леђа. Југоисточни фронт којим је командовао Милан Недић се распао. На нишавском правцу 11. оклопна дивизија пробила је слабу одбрану на Плочама и у 9 часова заузела Ниш, у подне Алексинац који је бранио пешадијски батаљон из резерве и 1. артиљеријски дивизион, а затим је пао и Ражањ. Клајст је дакле ушао са својим снагама у Ниш и тако се испунило Хитлерово наређење да се пресече пут југословенској војсци ка Грчкој и на тај начин спречи формирање новог Солунског фронта.
9. априла Немци гоне јединице 5. армије које су биле на нишком сектору. Оне су се у потпуном хаосу повлачиле долином Нишаве и Кутинске реке. Дринска дивизија повлачила се под налетом немачких тенковских јединица правцем Бабушница-Свође-Власотинце. Немачке моторизоване јединице су јој пресекле одступницу код села Љуберађа. На том терену вођена је жестока борба уз обостране губитке. Дринска дивизија, претрпевши огромне губитке повлачила се у правцу Лесковца. Како су немачке јединице продирале долином Кутинске реке, главном саобраћајницом према Нишу, то се разбијена југословенска војска кретала ван главних праваца, држећи се планина.
10. априла код јединица на Косову појавила се дезорганизација, а командант 3. армије наредио је да се уз помоћ импровизованих одреда затворе правци ка Метохији и Санџаку. Настављајући и своју операцију у долини Јужне Мораве, јединице 11. оклопне дивизије су заузеле Параћин, Ћуприју иЈагодину, продужавајући ка Крагујевцу. Врховна команда је издала директиву број 120 за повлачење трупа на линију Бојана-Метохија-Косово-Копаоник-Крагујевац-Београд-Сава-Уна. По тој наредби 5. армија је требала да се повлачи и даље, али за реализацију ове директиве није било реалне основе. Реалнији је био позив Врховне команде издат исте вечери да се војници боре са Немцима где год се нађу. Немачка команда је наредила да се 12. армија оријентише ка Грчкој, а 2. армија, ојачана 1. оклопном групом да заузме Београд и доврши разбијање југословенске војске.
КРИЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВЛАДЕ
Од првог дана рата, Врховна команда Југословенске војске није контролисала ситуацију. На министарским седницама у Севојну, где се влада налазила, генерал Душан Симовић се жалио на лоше везе у командовању, а нарочито је оспоравао то што он мора преко поште да издаје наређења јединицама. Оценио је ситуацију као тешку, али не и трагичну и веровао је да се фронт може стабилизовати.
Да би спречио потпуно расуло, не само војсци, већ и у влади, 12. априла изјављује да има пуно поверења у моралну снагу војске и народа и да верује у пријатељство са Совјетским Савезом. Све је било изгубљено и пропаст је све брже и брже текла.
Делови 8. немачке оклопне дивизије без борбе су ушле у Земун 12. априла. Већ наредног 13. априла управу у Земуну преузело је Градско поглаварство. Успостављање Немачке окупационе власти довело је до значајних промена. Земун је одвојен од Београда. Немци су 13. априла пробили последњу линију одбране код Коњарника и умарширали у Београд где су испред Народне скупштине организовали парадни дефиле. Убрзо је стигао и фелдмаршал Евалд фон Клајст и Максимилијан фон Вајкс. Рачунајући улазак Аустроугарских трупа 1914. и њихов заједнички улазак са Немцима 1915, био је то трећи улазак Немаца у Београд у 20. веку.
Ову информацију је Душан Симовић добио на Палама од свог ађутанта у основној школи Краљ Петар где је Штаб био смештен. Тражио је хитну везу са енглеским послаником, али је уместо везе добио писмо генерала Дила да Енглеска нема могућности да у датим околностима организује евакуацију југословенске војске преко морнаричке базе у Боки. Симовић је затим рекао да ситуација ништа не ваља и сазвао ново заседање у поноћ 13. априла. Поред војног слома, почела је и криза владе.
На југословенској страни почела су међусобна трвљења и испитивања ко је крив за тако муњевити слом. Неки министри, међу којима и др Слободан Јовановић, Богољуб Илић и Марко Даковић оптуживали су Хрвате за издају. Последње саветовање југословенска влада имала је на Палама. Седница владе је одржана на католички ускрс, 13. априла 1941. Душан Симовић је поднео извештај о војној ситуацији коју је представљао као веома тешку, али не и безизлазну. Говорило се о продужетку борбе на новом фронту Сава-Дрина. Ипак, на крају је одлучено да се влада, ради веће сигурности, премести одмах у Никшић. Симовић је потом предложио генерала позадине Данила Калафатовића за начелника Врховне одбране. О могућности евентуалне капитулације није било ни помена, иако су поједини министри закључили да је војна ситуација много тежа него што ју је представаљао Симовић.
Влада је без Симовића стигла у Никшић сутрадан и прва ствар која се чула била је та да је Краљ Петар већ одлетео за Грчку. Приликом утовара транспортних авиона златом учествовало је и више стотина војника на импровизованом аеродрому на Никшићком пољу. Међутим, приликом евакуације погинула су два врло позната имена. Приликом транспорта злата бојним бродом у Егејском мору, брод се преврнуо и погинули су министар Симовићеве владе Марко Даковић и историчар Владимир Ћоровић.
На последњој седници владе у Никшићу 15. априла, закључено је да Југославија неће капитулирати као држава, већ да само војска капитулира, док влада и краљ иду у иностранство да одатле наставе да се боре. Тај нацрт је саставио др Слободан Јовановић и предао га Симовићу, а овај Калафатовићу.
Душан Симовић је истог дана издао наређење Данилу Калафатовићу да закључи примирје са Немцима из два разлога: први разлог је био тај што је било немогуће даље пружање отпора на изабраној линији Дрина-Сава и због догађаја који су се догодили у Хрватској. На левом крилу војска није ни постојала, већ само мали одреди који су се у тоталном хаосу предавали Немцима. Сам војнички пораз значио је и расуло саме Симовићеве владе. Тако је потпредседник владе др Влатко Мачек напустио владу 8. априла, а друштво су му чинили и остали поједини други хрватски министри: Јосип Торбар, Бароша Смољан и Иван Андреас. Док су они отишли у Загреб, радикалски лидер Муслимана Џафер Куленовић одлази у Сарајево. Напуштање владе, у ствари бекство министра, био је посебан пример Априлског рата. Позивом својим војним присталицама да изразе лојалност новој власти (Усташкој) 10. априла Мачек је осигурао легитимност преноса власти, фактички потврдио сепаратизам и разбијање Југославије као државе. Остале су празне речи др Ивана Шубашића да потпредседник југословенске владе неће дезавуисати своје другове.
Краљ Петар Карађорђевић је са владом 14. и 15. априла већ одлетео из земље. На аеродрому Агренион у Атини дочекао га је генерал Дил и генерал Вилсон, а затим су се преко Јерусалима и краћег задржавања у Каируобрели у Лондону.
Иако потпуно војнички сломљени, поједини војници и официри нису показивали тежњу за капитулацијом и наставили су да воде борбу. На Рапај Брду су двојица млађих резервних старешина самоиницијативно организовала отпор и водили са Немцима 12. априла читавог дана борбу. У области Шапца до сукоба је дошло 12. априла када су немачке мотомеханизоване јединице напали војници разних јединица Прве армије. Све до немачког уласка у Шабац, војници су држали Мишарско брдо и бранили град. 13. априла 60. коњички пук југословенске војске извршио је напад на Шабац, у намери да га преотме од Немаца, али је био десеткован и повукао се. Такође су и делови 2. армије пружали жилав отпор према Ужицу. Немци су бомбардовали град 15. априла, а затим га тукли тешком артиљеријом. Командант војног гарнизона није желео да преда град Немцима у руке и убио се. Сергеј Машера и Милан Спасић су 17. априла у Боки которској потопили разарач „Загреб“.
Начелник Оперативног одељења 2. армије, пуковник Дража Михаиловић је избегао заробљавање у Сарајеву и водећи борбе са Немачком оклопном групом 13. априла код железничке станице Шеварлије и код Петровог Села, пробијао се према Добоју. Наредник југословенске војске Божа Петровић је у последњи час успео спасити заставу 41. пешадијског пука у Осијеку и понео је са собом, да би каснија иста застава била и застава Југословенске војске у отаџбини.
ОКУПАЦИЈА
После рата, Југославија је била подељена међу силама осовине. Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и поделио Србију на више окупационих зона. Хрвати су добили независност, и њихова држава се простирала од Словеније па до самог Београда. Обухватала је данашњну Хрватску и Босну и Херцеговину и Срем. Словенију су поделили Италијани и Немци (то је била једина територија коју су Немци директно окупирали), Бачку и Нови Сад добили су Мађари, Бугари су добили већи део Македоније и део југоисточне Србије, Италијани су добили Косово и преостали део Македоније и припојили тзв. Великој Албанији. Црна гора постала је Италијански протекторат. Преостали део Србије је био организован у тзв. државу под генералом Миланом Недићем. Ова држава била је Немачка марионета и била је слабо поштована од стране окупационих снага Немачке. Југославија ће бити окупирана све до 1945. године.
СА ПОНОСОМ ПРЕДСТАВЉАМ НАГРАЂЕНИ ЧАС НА КОНКУРСУ ДИГИТАЛНИ ЧАС 2013. ИЗ ОБЛАСТИ ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ И СПОРТ
http://www.digitalnaskola.rs/konkurs/dc3/zbornik/brojPrijavaPoPredmetuIRazredu/razred_6/Istorija/1391.html (Даље)
ЈУГОСЛАВИЈА 1934 - 1941.
АТЕНТАТ У МАРСЕЈУ
Атентат у Марсеју на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској, у Марсеју, на тргу Берзамски, у 16 часова и 20 минута.
Атентатор, Владо Черноземски, пореклом Бугарин, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.
Око атентата су сарађивали усташе и унутрашња македонска револуционарна организација, који нису желели да Хрвати и Македонци (које су неки сматралиБугарима) живе под српском доминацијом, посебно након завођења шестојануарске диктатуре и доношења септембарског устава,, већ су се залагали за стварање независних држава Македоније и Хрватске. У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Фашистичка Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.
Пошто је најстарији Александров син Петар II био малолетан, трочлано намесништво, одређено по Александровој жељи, је преузело улогу краља. Намесништвом је доминирао краљев брат кнез Павле Карађорђевић.
ВЛАДА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА
У ситуацији новог заоштравања после петомајских избора, кнез Павле Карађорђевић, делујући из позадине, изазвао пад Јевтићеве владе и мандат за састав нове доделио Милану Стојадиновићу. Стојадиновићев долазак на чело Владе, 24. јуна 1935. године, значио је да је у Београду превагнуо британски утицај. Познати финансијски стручњак био је директор филијала два британска концерна у Краљевини Југославији. Када је Стојадиновић преузео место председника владе, унутрашња ситуација Југославије већ је означавала тенденције ка једној значајној политичкој промени. Ослоњајући се на кнеза Павла, Милан Стојадиновић се посветио пре свега два изузетно тешким задацима, а то је коренита измена југословенске унутрашње и спољне политике. Језгро Стојадиновићеве владе чинили су припадници Главног одбора Народне радикалне странке, Словенске људске странке и ЈМО - која је убрзо после петомајских избора напустила опозиционо табор. Стојадиновић је увидео, да земљу треба сместа довести до смирења. Зато је привукао у владу представнике Словенаца и босанских Муслимана као и присталице старе србијанске Радикалне странке, која је још увек престављала најјачу странку у Србији. У Декларацији владе 4. јула 1935. године Стојадиновић је, дистанцирајући се од Јевтића и његове владе, оспорио било чији монопол на југословенски идеал: „Аманет који је оставио покојни Витешки Краљ Александар Први Ујединитељ да чувамо Југославију велики је Аманет, али тај Аманет није остављен на чување једној влади или једној политичкој групи. Тај Аманет остављен је целом југословенском народу." Влада Стојадиновић - Корошец - Спахо пошла је од тога да ће Ујединитељев аманет најбоље сачувати ако буде ишла путем смиривања и стишавања политичких заоштрености. У Хрватској започео је да проводи политику попуштања и најширег споразумевања да и онде дође што пре до смирења. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и представнике Хрвата, али му није успело да спроведе ту замисао, јер су Хрвати одмах захтевали ревизију Устава, што кнез Павле није био спреман да одобри, због отпора који би то изазвало код Срба, мада је и сам мислио да је постојећи устав недемократски.
БАНОВИНА ХРВАТСКА
Нова влада Драгише Цветковића, образована у фебруару 1939, помагана од Југословенске радикалне заједнице, узела је као свој главни програм споразум са Хрватима. Српске опозиционе странке нису дале свој пристанак да Владко Мачек преговара и у њихово име, него само у име Хрвата. Напустивши базу споразума, коју је утврдио са својим дотадашњим савезницима, Мачек је ступио у преговоре са владом и 26. августа 1939, пред сам нови светски рат, склопио је с њом споразум. По том споразуму прешло се на нове принципе државног уређења. Место народног јединства стварно су призната три народа, српски, хрватски и словеначки, али је заједничко име држави остало Југославија. Доследно томе и централизам је замењен федерацијом, која још није сасвим спроведена, али којој се несумњиво иде. С тим тежњама основана је бановина Хрватска, у коју су ушле у целини бановине Савска и Приморска, те неки срезови из бановинеЗетске, Дринске, Врбаске и Дунавске. Извесни послови, нарочито војска, инострани послови, саобраћај, трговина, поште, остали су заједнички, а у осталим ресорима највећи део надлежности пренесен је на бановину Хрватску. Српско и словеначко питање тим споразумом није решено, него је остављено да се уреди доцније. Одмах после споразума образована је заједничка влада, у коју су ушли и Хрвати са Мачеком на челу. Од Срба споразум су прихватили, сем Југословенске радикалне заједнице, само присталице земљорадничке странке и остаци самосталних демократа.
Иначе, у српском делу народа споразум је, склопљен на тој основи, примљен сасвим негативно. Идеја интегралног југословенства била је стварно напуштена већ одавно. Признање посебних "националних индивидуалности", односно трију народа, учиниле су већ и пре споразума све странке у народу, и оне из опозиције и владине, сем југословенске народне странке. Централизам и режим диктатуре компромитовали су југословенску идеју, која је једина могла да изведе синтезу свега позитивног од три наша племена или народа и која нам је давала шири оквир и политички, и културни, и привредни, па и национални. Та идеологија била је и остала у ствари само идеал. Она није никад била израз широког пука, правог народа, него само једног танког слоја интелигенције, добронамерне и видовите, али неутицајне у масама. Идеалистичка гледишта и уверења о народном јединству (уколико нису била само то), која су владала кад је створена ова заједничка држава, уступила су сада, у овом периоду, новима, и ми видимо како се, нарочито на хрватској страни, као у доба пуног романтичарства, стварају или обнављају или истичу установе и јавна гласила са искључивим националним обележјем. То је, сасвим природно, имало свог одјека и код Срба. Српска савест у том погледу сасвим је мирна. За народну заједницу они су несумњиво жртвовали много, више него ико други у њој. Да су били себични и ускогруди 1918, када су улазили у заједницу са својим огромним моралним капиталом, и да су тада хтели диктирати, они би несумњиво боље прошли него после двадесет година заједничке државе. Срби би, добрим делом прихватили вероватно и примену федерације. Није толико важно уређење државе, колико дух који влада у њој. Међутим тај дух је рђаво настројен и он је изазвао оштру критику.
БАНОВИНА ХРВАТСКА
Владимир Ћоровић пише: „Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка. Хрвати су ван Приморске и Савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историјске границе и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историјске државе и који је по својој традицији сав "словински", а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини српски, а по историјском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим више, што је у новим областима уведен отворен антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово потискивање и уклањање. С хрватске се стране и наглашавало, да је то граница националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет акцију, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у Босни. То све ствара мучну атмосферу.“
ПРИСТУП ТРОЈНОМ ПАКТУ, ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 27. МАРТА, ОКУПАЦИЈА ЗЕМЉЕ
Плашећи се инвазије сила осовине у Другом светском рату, кнез Павле је потписао приступање Тројном пакту 25. марта 1941, обавезавши се на сарадњу са силама Осовине. Због овога су се одржале масовне демонстрације у Београду, Нишу и Ужицу, и 27. марта, влада је збачена војним пучем уз подршку Уједињеног Краљевства. 18-годишњи краљ Петар II Карађорђевић је преузео власт, док је генерал Душан Симовић постао премијер, а Југославија је de facto повукла своју подршку силама Осовине, а да није званично напустила Тројни пакт. Иако се нова влада супротставила Немачкој, плашили су се да, акоХитлер нападне Југославију, Велика Британија неће бити у могућности да помогне. Без обзира на ово, силе Осовине су напале Југославију 6. априла и брзо је покорили. Краљевска породица, укључујући кнеза Павла, је побегла у иностранство.
Ускоро су силе Осовине поделиле Краљевину Југославију у неколико области: Мађарска и Бугарска су анектирале неке пограничне крајеве, на подручју Хрватске и Босне је успостављена Независна Држава Хрватска, а остатак српске земље је стављен под управу Милана Недића, који је још увек признавао Петра II за краља.
Петар II, који је побегао у иностранство, је још увек од стране савезника сматран за краља. Међутим, током рата, ефективна власт је прешла у руке југословенских партизана, предвођених Комунистичком партијом Југославије. 16. јуна 1944. је потписан Вишки споразум, који је ујединио две паралелне владе. Демократска Федеративна Југославија, као монархија на челу са Петром II и хибридном владом састављеном од представника Националног комитета ослобођења Југославије и чланова монархистичке избегличке владе, званично је проглашена 10. августа 1945. године. Нове комунистичке власти су 29. новембра 1945. прогласиле Федеративну Народну Републику Југославију и укинуле монархију, чиме је прекинут правни континуитет Краљевине Југославије.
КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА 1929 - 1934.
АТЕНТАТ У СКУПШТИНИ
Атентат у Народној скупштини је извршен 20. јуна 1928. године када је Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, на седници Народне скупштине Краљевине СХС пиштољем убио групу народних посланика Хрватске сељачке странке. Рачић је упуцао пет чланова ХСС, укључујући и њеног вођу Стјепана Радића. Двојица посланика су одмах убијена, док је Стјепан Радић смртно рањен преминуо месец дана касније.
ТОК АТЕНТАТА
20. јуна 1928, и овако веома бурна седница Народне Скупштине је ескалирала током наступа радикалског посланика Томе Поповића, који је вербално напао Стјепана Радића, који је одбијао да се укључи у дискусију, и упркос опомени председника скупштине, запретио да ће „Ако се ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље продужи са вређањем, да ће његова глава пасти. Ја вам господо то кажем и од тога не бежим! Ја вам то јамчим!". Тому Поповића је за говорницом заменио Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, који је, пошто је поздравио држање посланика Поповића и сам запретио „И господо, као Србин и народни посланик према својој нацији и отаджбини отворено кажем, да ћу употребити и друго оружје, које треба да заштити интересе српства..." Пошто је посланик Прибићевић казао „Хоћете да се у Лондону чује да се овде прети оружјем!" Рачић је наставио „Има неколико година, откад је требало да се наша држава консолидира, кад је требао наш народ да искористи, што је стекао у рату својим јунаштвима и верношћу према савезницима. Све дотле је један део народа употребљавао, што је најгоре, клевете да омета сређење, и издавао интересе нашег народа и ове наше државе." На оптужбу о издаји дошло је до великог узбуђења у редовима Сељачкое и Самосталне демократске странке. Изреволтиран, посланик ХСС-а Иван Пернар, пришао је Рачићу који је силазио са говорнице и довикнуо му: „Опљачкао си бегове!" Рачић је прво позвао председавајућег да казни Пернара, и вратио се на говорницу, где је узвикнуо „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме. Ко год буде покушао, да се стави између мене и Пернара, погинуће!" Председник скупштине је у том тренутку из неразјашњених разлога напустио дворану. Тада је Рачић извадио пиштољ и са неколико хица убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који ће 8. августа умрети.
ПОСЛЕДИЦЕ
Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине, изјавивши да се неће вратити у скуптшину у којој је убијено неколико њених посланика. 1. августа, на састанку у Загребу, су осудили проглашење Краљевине СХС од 1. децембра и затражили да се преговори о уједињењу почну испочетка. Стјепан Радић је преминуо 8. августа 1928. 1. септембра 1928. конференција Хрватске странке права у Загребу доноси одлуку о самосталности и независности Хрватске.
6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић уводи диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад. Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, др. Анте Павелић тајно оснива УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) у Загребу, ради борбе против наводне тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе
ЛИЧНИ РЕЖИМ КРАЉА АЛЕКСАНДРА (ШЕСТОЈАНУАРСКА ДИКТАТУРА)
Искористивши смрт Стјепана Радића и блокаду рада Народне скупштине, краљ Александар је у краљевској прокламацији објављеној 6. јануара 1929. објавио да су „ти жалосни раздори и догађаји (...) поколебали код Народа веру у корисност те установе“ те да зато између краља и народа „не може и не сме бити више посредника“. Краљ је укинуо Видовдански устав и лично преузео законодавну и извршну власт, а за председника Министарског савјета је именовао генерала Петра Живковића. Такође су на неке друге цивилне дужности доведене војне особе, посебно у Хрватској и Македонији. Народна скупштина је распуштена, забрањен рад свих политичких странака, уведена строга цензура новина и књига, забрањени сви политички зборови, националне, синдикалне и верске организације, забрањена је употреба националних имена и амблема. Такође је проширен и допуњен Закон о заштити државе и уведен Државни суд за заштиту државе при Касационом суду у Београду.
Диктатуром је прокламована идеологија „интегралног југословенства“, а име државе је промијењено 3. октобра 1929. године у Краљевина Југославија. Земља је административно подељена у девет бановина које нису пратиле историјске границе, са изричитим циљем да се историјске покрајине разбију. То су: Вардарска бановина (Скопље), Моравска бановина (Ниш), Дунавска бановина (Нови Сад), Дринска бановина (Сарајево), Зетска бановина (Цетиње), Приморска бановина (Сплит), Врбаска бановина (Бања Лука), Савска бановина (Загреб) и Дравска бановина (Љубљана). Деловање је дозвољено новим и постојећим организацијама које су промовисале југословенство.
ПОЛИТИЧКИ ПРОГОНИ
Током диктатуре су биле ограничене политичке слободе, полиција је прогонила илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је већ 1920. била донесена Обзнана. На улици је у Загребу убијен хрватски националиста Милан Шуфлаи, што је довело до међународне петиције коју су потписали и Алберт Ајнштајн и Хајнрих Ман. Око 400 чланова КПЈ и СКОЈ-а убијено је у периоду од 1929. до 1932. године. Овако великим жртвама придонијела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута проценом Шестог конгреса Коминтерне о приближавању опште кризе капитализма. Владко Мачек је у децембру 1929. ухапшен и дуго држан у затвору, али је пуштен без оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да је пропаст банке заправо изазвала држава, која је преко Југословенске народне банке контролисала банскарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавец је убијен.
Светозар Прибићевић је прво интерниран у Брус (Србија), а затим му је због лошег здравља допуштено да напусти земљу. Умро је у Чехословачкој 1936. године. У емиграцију одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст Кошутић, као и радикални националисти Анте Павелић (посланик Народне скупштине из редова Хрватског блока), Густав Перчец, Бранимир Јелић и др.
Већина опозиционих српских политичара је примила увођење диктатуре без активног отпора. Српска опозиција се углавном нечујно повукла са политичке позорнице,„уплашена и деморалисана, повинујући се законским прописима о забрани и распуштању странака и удружења“. На удар власти је дошао Драгољуб Јовановић, вођа левог крила Савеза земљорадника, који је осуђен на годину дана затвора.
Усташе су покушале да подигну неуспешан Велебитски устанак 1932, који је међутим постигао снажан пропагандни учинак, посебно у фашистичкој Италији.
ПОДРШКА ДИКТАТУРИ
Краљ се у увођењу диктатуре ослањао на војне врхове и жандармерију, групу српских политичара везаних уз двор и на представнике крупног капитала којима је у интересу ред у земљи. Подршку је добио и у Словенији од словеначких либерала, као и од Антона Корошца, председника Словенске људске странке (СЛС), која је ушла у владу генерала Живковића. Међутим, Корошец и група вођа СЛС су 1933. интернирани, Корошец на Хвар, а остали у Босну.
У владу генерала Живковића ушла су и петорица Хрвата, представници крупног капитала, политички противници ХСС-а, од којих тројица држала кључне привредне ресоре: Славко Шврљуга, председник Загребачке берзе и потпредседник Удружења хрватских индустријалаца, постаје министар финансија; др Желимир Мажуранић, правни заступник великих предузећа, постао је министар трговине и индустрије; проф. др Ото Франгеш, пре Првог светског рата члан босанске владе, постао је министар пољопривреде. Владко Мачек се надао да ће увођењем диктатуре моћи да почну директни преговори између краља и ХСС око статуса Хрватске, јер би се могла заобићи српска политичка елита. Ипак, краљева политика интегралног југословенства је осујетила ове планове.
Краљ се такође могао ослонити на подршку земаља које су у држави имале уложен знатан капитал, а посебно Француске и Чехословачке. Француској је такође била у интересу стабилност Краљевине Југославије у сукобу са Мусолинијевом Италијом (која је пружала помоћ усташама). Међутим, светска економска криза која је тада владала је задала катастрофалан ударац заосталој привреди Југославије, погоршала је положај становништва и изазвала је још веће незадовољство, што је довело до свакодневних протеста и сукоба са органима реда. Крупна буржоазија је тражила обнову парламентарног система. Инострани капиталисти су, из страха да им инвестиције и концесије не пропадну због оваквог стања у земљи, захтевали од краља да одустане од диктатуре, тако да су Француска и Чехословачка 1931. године вршиле притисак на краља да изврши ограничене реформе.
Краљ је могао рачунати и на одређену подршку нижих слојева, незадовољних јаловим препуцавањима политичара. Живковићева влада је обећала бригу режима за спровођење мера за санирање привреде и отклањање привредних и социјалних невоља народа.
ОКТРОИСАНИ УСТАВ И ЈАЧАЊЕ ОТПОРА
Краљ је 3. септембра 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је Октроисани устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.
Диктатура је имала врло уску социјалну и политичку базу, а економски је била неуспешна. Исте године кад је диктатура уведена, у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Диктатура је економски погодовала само крупним капиталистима, а идеологија уништења националних разлика изазвала је код свих народа супротан учинак. Многи који су је у почетку подржали одступају, а они који су се пасивизирали почињу пружати активни отпор.
Сељачко-демократска коалиција је почетком новембра 1932. објављавила тзв. Загребачке пунктације, које су потписале и Анте Трумбић и Миле Будак. Због те је резолуције Мачек осуђен на три године робије.
Српска опозиција (Демократска странка, Савез земљорадника) је променила своја политичка опредељења и прихватила сарадњу са Сељачко-демократском коалицијом и федерализам као начин решавања националног питања у Југославији.
КРАЈ ДИКТАТУРЕ
Краљ Александар је убијен 1934. у Марсељском атентату. Под кнезом намесником Павлом Карађорђевићем је дошло до попуштања режима и расписивања избора 1935, на којима је наступила уједињена опозиција. Иако је парламентаризам поново успостављен, а успоставом Бановине Хрватске (1939) напуштен централизам и идеологија интегралног југословенства. Октроисани устав је остао на снази све до слома Југославије у Априлском рату (1941).
МАНАСТИР БЕШЕНОВО
Манастир Бешеново - гравура из 1861. године
Бешеново је манастир Српске православне цркве, један од 16 Фрушкогорских манастира у покрајини Војводини. Манастир, тачније његови остаци се налазе на јужним падимана средишњег дела Фрушке горе. Уз некадашњи манастир опстао је прњавор, који данас чини засебно насеље, Бешеновачки Прњавор.
Манастирска црква је посвећен Св. Арханђелима Гаврилу и Михајлу, у народу познатији као Сабор Светих Арханђела.
ИСТОРИЈА
Бешеновски манастир се налазио код насеља Бешеновачки Прњавор, некадашњег манастирског прњавора. Манастир се налази на месту где валовити и брежуљкасти терен прелази у брдовити. Ту се манастир налази на почетку долине између брегова Фрушке горе.
Према предању манастир је основао српски краљ Драгутин крајем 13. века. Први званични подаци о постојању манастира су турски и потичу из 1545. године. По подацима са краја 18. века зна се да је манастирска црква већ дуго била озидана од цигле. 1783. године први пут се спомиње звоник са капелом, посвећеној св. Киријаку и Јудити. Следећих деценија подизани су конаци, да би они у завршној фази били са два спрата и изграђени са три стране. Улаз у манастир био је западне, слободне стране. 1909. године осликан је иконостас од стране Стевана Алексића.
Током Другог светског рата манастир је уништаван од стране усташа, да би био бомбардован 1944. године. Сачувани су само делови иконостаса. Пошто је Бешеново до те мере страдало у овом рату у деценијама после није обнављано.
МАНАСТИР ДАНАС
Данас је ово више локалитет, него назнака било каквог манастира. Подигнут је дрвени звоник. Последњих година најављује се почетак на обнови овог најтеже страдалог Фрушкогорског манастира.
