ЈУГОСЛАВИЈА 1934 - 1941.

АТЕНТАТ У МАРСЕЈУ

Атентат у Марсеју на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској, у Марсеју, на тргу Берзамски, у 16 часова и 20 минута.

Атентатор, Владо Черноземски, пореклом Бугарин, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.

Око атентата су сарађивали усташе и унутрашња македонска револуционарна организација, који нису желели да Хрвати и Македонци (које су неки сматралиБугарима) живе под српском доминацијом, посебно након завођења шестојануарске диктатуре и доношења септембарског устава,, већ су се залагали за стварање независних држава Македоније и Хрватске. У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Фашистичка Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.

Пошто је најстарији Александров син Петар II био малолетан, трочлано намесништво, одређено по Александровој жељи, је преузело улогу краља. Намесништвом је доминирао краљев брат кнез Павле Карађорђевић. 

ВЛАДА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА 

У ситуацији новог заоштравања после петомајских избора, кнез Павле Карађорђевић, делујући из позадине, изазвао пад Јевтићеве владе и мандат за састав нове доделио Милану Стојадиновићу. Стојадиновићев долазак на чело Владе, 24. јуна 1935. године, значио је да је у Београду превагнуо британски утицај. Познати финансијски стручњак био је директор филијала два британска концерна у Краљевини Југославији. Када је Стојадиновић преузео место председника владе, унутрашња ситуација Југославије већ је означавала тенденције ка једној значајној политичкој промени. Ослоњајући се на кнеза Павла, Милан Стојадиновић се посветио пре свега два изузетно тешким задацима, а то је коренита измена југословенске унутрашње и спољне политике. Језгро Стојадиновићеве владе чинили су припадници Главног одбора Народне радикалне странке, Словенске људске странке и ЈМО - која је убрзо после петомајских избора напустила опозиционо табор. Стојадиновић је увидео, да земљу треба сместа довести до смирења. Зато је привукао у владу представнике Словенаца и босанских Муслимана као и присталице старе србијанске Радикалне странке, која је још увек престављала најјачу странку у Србији. У Декларацији владе 4. јула 1935. године Стојадиновић је, дистанцирајући се од Јевтића и његове владе, оспорио било чији монопол на југословенски идеал: „Аманет који је оставио покојни Витешки Краљ Александар Први Ујединитељ да чувамо Југославију велики је Аманет, али тај Аманет није остављен на чување једној влади или једној политичкој групи. Тај Аманет остављен је целом југословенском народу." Влада Стојадиновић - Корошец - Спахо пошла је од тога да ће Ујединитељев аманет најбоље сачувати ако буде ишла путем смиривања и стишавања политичких заоштрености. У Хрватској започео је да проводи политику попуштања и најширег споразумевања да и онде дође што пре до смирења. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и представнике Хрвата, али му није успело да спроведе ту замисао, јер су Хрвати одмах захтевали ревизију Устава, што кнез Павле није био спреман да одобри, због отпора који би то изазвало код Срба, мада је и сам мислио да је постојећи устав недемократски. 

БАНОВИНА ХРВАТСКА

Нова влада Драгише Цветковића, образована у фебруару 1939, помагана од Југословенске радикалне заједнице, узела је као свој главни програм споразум са Хрватима. Српске опозиционе странке нису дале свој пристанак да Владко Мачек преговара и у њихово име, него само у име Хрвата. Напустивши базу споразума, коју је утврдио са својим дотадашњим савезницима, Мачек је ступио у преговоре са владом и 26. августа 1939, пред сам нови светски рат, склопио је с њом споразум. По том споразуму прешло се на нове принципе државног уређења. Место народног јединства стварно су призната три народа, српски, хрватски и словеначки, али је заједничко име држави остало Југославија. Доследно томе и централизам је замењен федерацијом, која још није сасвим спроведена, али којој се несумњиво иде. С тим тежњама основана је бановина Хрватска, у коју су ушле у целини бановине Савска и Приморска, те неки срезови из бановинеЗетске, Дринске, Врбаске и Дунавске. Извесни послови, нарочито војска, инострани послови, саобраћај, трговина, поште, остали су заједнички, а у осталим ресорима највећи део надлежности пренесен је на бановину Хрватску. Српско и словеначко питање тим споразумом није решено, него је остављено да се уреди доцније. Одмах после споразума образована је заједничка влада, у коју су ушли и Хрвати са Мачеком на челу. Од Срба споразум су прихватили, сем Југословенске радикалне заједнице, само присталице земљорадничке странке и остаци самосталних демократа.

Иначе, у српском делу народа споразум је, склопљен на тој основи, примљен сасвим негативно. Идеја интегралног југословенства била је стварно напуштена већ одавно. Признање посебних "националних индивидуалности", односно трију народа, учиниле су већ и пре споразума све странке у народу, и оне из опозиције и владине, сем југословенске народне странке. Централизам и режим диктатуре компромитовали су југословенску идеју, која је једина могла да изведе синтезу свега позитивног од три наша племена или народа и која нам је давала шири оквир и политички, и културни, и привредни, па и национални. Та идеологија била је и остала у ствари само идеал. Она није никад била израз широког пука, правог народа, него само једног танког слоја интелигенције, добронамерне и видовите, али неутицајне у масама. Идеалистичка гледишта и уверења о народном јединству (уколико нису била само то), која су владала кад је створена ова заједничка држава, уступила су сада, у овом периоду, новима, и ми видимо како се, нарочито на хрватској страни, као у доба пуног романтичарства, стварају или обнављају или истичу установе и јавна гласила са искључивим националним обележјем. То је, сасвим природно, имало свог одјека и код Срба. Српска савест у том погледу сасвим је мирна. За народну заједницу они су несумњиво жртвовали много, више него ико други у њој. Да су били себични и ускогруди 1918, када су улазили у заједницу са својим огромним моралним капиталом, и да су тада хтели диктирати, они би несумњиво боље прошли него после двадесет година заједничке државе. Срби би, добрим делом прихватили вероватно и примену федерације. Није толико важно уређење државе, колико дух који влада у њој. Међутим тај дух је рђаво настројен и он је изазвао оштру критику. 

БАНОВИНА ХРВАТСКА 

Владимир Ћоровић пише: „Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка. Хрвати су ван Приморске и Савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историјске границе и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историјске државе и који је по својој традицији сав "словински", а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини српски, а по историјском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим више, што је у новим областима уведен отворен антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово потискивање и уклањање. С хрватске се стране и наглашавало, да је то граница националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет акцију, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у Босни. То све ствара мучну атмосферу.“ 

ПРИСТУП ТРОЈНОМ ПАКТУ, ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 27. МАРТА, ОКУПАЦИЈА ЗЕМЉЕ

Плашећи се инвазије сила осовине у Другом светском рату, кнез Павле је потписао приступање Тројном пакту 25. марта 1941, обавезавши се на сарадњу са силама Осовине. Због овога су се одржале масовне демонстрације у Београду, Нишу и Ужицу, и 27. марта, влада је збачена војним пучем уз подршку Уједињеног Краљевства. 18-годишњи краљ Петар II Карађорђевић је преузео власт, док је генерал Душан Симовић постао премијер, а Југославија је de facto повукла своју подршку силама Осовине, а да није званично напустила Тројни пакт. Иако се нова влада супротставила Немачкој, плашили су се да, акоХитлер нападне Југославију, Велика Британија неће бити у могућности да помогне. Без обзира на ово, силе Осовине су напале Југославију 6. априла и брзо је покорили. Краљевска породица, укључујући кнеза Павла, је побегла у иностранство.

Ускоро су силе Осовине поделиле Краљевину Југославију у неколико области: Мађарска и Бугарска су анектирале неке пограничне крајеве, на подручју Хрватске и Босне је успостављена Независна Држава Хрватска, а остатак српске земље је стављен под управу Милана Недића, који је још увек признавао Петра II за краља.

Петар II, који је побегао у иностранство, је још увек од стране савезника сматран за краља. Међутим, током рата, ефективна власт је прешла у руке југословенских партизана, предвођених Комунистичком партијом Југославије. 16. јуна 1944. је потписан Вишки споразум, који је ујединио две паралелне владе. Демократска Федеративна Југославија, као монархија на челу са Петром II и хибридном владом састављеном од представника Националног комитета ослобођења Југославије и чланова монархистичке избегличке владе, званично је проглашена 10. августа 1945. године. Нове комунистичке власти су 29. новембра 1945. прогласиле Федеративну Народну Републику Југославију и укинуле монархију, чиме је прекинут правни континуитет Краљевине Југославије.

КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА 1929 - 1934.

АТЕНТАТ У СКУПШТИНИ 

Атентат у Народној скупштини је извршен 20. јуна 1928. године када је Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, на седници Народне скупштине Краљевине СХС пиштољем убио групу народних посланика Хрватске сељачке странке. Рачић је упуцао пет чланова ХСС, укључујући и њеног вођу Стјепана Радића. Двојица посланика су одмах убијена, док је Стјепан Радић смртно рањен преминуо месец дана касније. 

ТОК АТЕНТАТА

20. јуна 1928, и овако веома бурна седница Народне Скупштине је ескалирала током наступа радикалског посланика Томе Поповића, који је вербално напао Стјепана Радића, који је одбијао да се укључи у дискусију, и упркос опомени председника скупштине, запретио да ће „Ако се ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље продужи са вређањем, да ће његова глава пасти. Ја вам господо то кажем и од тога не бежим! Ја вам то јамчим!". Тому Поповића је за говорницом заменио Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, који је, пошто је поздравио држање посланика Поповића и сам запретио „И господо, као Србин и народни посланик према својој нацији и отаджбини отворено кажем, да ћу употребити и друго оружје, које треба да заштити интересе српства..." Пошто је посланик Прибићевић казао „Хоћете да се у Лондону чује да се овде прети оружјем!" Рачић је наставио „Има неколико година, откад је требало да се наша држава консолидира, кад је требао наш народ да искористи, што је стекао у рату својим јунаштвима и верношћу према савезницима. Све дотле је један део народа употребљавао, што је најгоре, клевете да омета сређење, и издавао интересе нашег народа и ове наше државе." На оптужбу о издаји дошло је до великог узбуђења у редовима Сељачкое и Самосталне демократске странке. Изреволтиран, посланик ХСС-а Иван Пернар, пришао је Рачићу који је силазио са говорнице и довикнуо му: „Опљачкао си бегове!" Рачић је прво позвао председавајућег да казни Пернара, и вратио се на говорницу, где је узвикнуо „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме. Ко год буде покушао, да се стави између мене и Пернара, погинуће!" Председник скупштине је у том тренутку из неразјашњених разлога напустио дворану. Тада је Рачић извадио пиштољ и са неколико хица убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који ће 8. августа умрети.

ПОСЛЕДИЦЕ

Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине, изјавивши да се неће вратити у скуптшину у којој је убијено неколико њених посланика. 1. августа, на састанку у Загребу, су осудили проглашење Краљевине СХС од 1. децембра и затражили да се преговори о уједињењу почну испочетка. Стјепан Радић је преминуо 8. августа 1928. 1. септембра 1928. конференција Хрватске странке права у Загребу доноси одлуку о самосталности и независности Хрватске.

6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић уводи диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад. Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, др. Анте Павелић тајно оснива УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) у Загребу, ради борбе против наводне тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе 

ЛИЧНИ РЕЖИМ КРАЉА АЛЕКСАНДРА (ШЕСТОЈАНУАРСКА ДИКТАТУРА) 

 Искористивши смрт Стјепана Радића и блокаду рада Народне скупштине, краљ Александар је у краљевској прокламацији објављеној 6. јануара 1929. објавио да су „ти жалосни раздори и догађаји (...) поколебали код Народа веру у корисност те установе“ те да зато између краља и народа „не може и не сме бити више посредника“. Краљ је укинуо Видовдански устав и лично преузео законодавну и извршну власт, а за председника Министарског савјета је именовао генерала Петра Живковића. Такође су на неке друге цивилне дужности доведене војне особе, посебно у Хрватској и Македонији. Народна скупштина је распуштена, забрањен рад свих политичких странака, уведена строга цензура новина и књига, забрањени сви политички зборови, националне, синдикалне и верске организације, забрањена је употреба националних имена и амблема. Такође је проширен и допуњен Закон о заштити државе и уведен Државни суд за заштиту државе при Касационом суду у Београду.

Диктатуром је прокламована идеологија „интегралног југословенства“, а име државе је промијењено 3. октобра 1929. године у Краљевина Југославија. Земља је административно подељена у девет бановина које нису пратиле историјске границе, са изричитим циљем да се историјске покрајине разбију. То су: Вардарска бановина (Скопље), Моравска бановина (Ниш), Дунавска бановина (Нови Сад), Дринска бановина (Сарајево), Зетска бановина (Цетиње), Приморска бановина (Сплит), Врбаска бановина (Бања Лука), Савска бановина (Загреб) и Дравска бановина (Љубљана). Деловање је дозвољено новим и постојећим организацијама које су промовисале југословенство.

ПОЛИТИЧКИ ПРОГОНИ

Током диктатуре су биле ограничене политичке слободе, полиција је прогонила илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је већ 1920. била донесена Обзнана. На улици је у Загребу убијен хрватски националиста Милан Шуфлаи, што је довело до међународне петиције коју су потписали и Алберт Ајнштајн и Хајнрих Ман. Око 400 чланова КПЈ и СКОЈ-а убијено је у периоду од 1929. до 1932. године. Овако великим жртвама придонијела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута проценом Шестог конгреса Коминтерне о приближавању опште кризе капитализма. Владко Мачек је у децембру 1929. ухапшен и дуго држан у затвору, али је пуштен без оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да је пропаст банке заправо изазвала држава, која је преко Југословенске народне банке контролисала банскарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавец је убијен.

Светозар Прибићевић је прво интерниран у Брус (Србија), а затим му је због лошег здравља допуштено да напусти земљу. Умро је у Чехословачкој 1936. године. У емиграцију одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст Кошутић, као и радикални националисти Анте Павелић (посланик Народне скупштине из редова Хрватског блока), Густав Перчец, Бранимир Јелић и др.

Већина опозиционих српских политичара је примила увођење диктатуре без активног отпора. Српска опозиција се углавном нечујно повукла са политичке позорнице,„уплашена и деморалисана, повинујући се законским прописима о забрани и распуштању странака и удружења“. На удар власти је дошао Драгољуб Јовановић, вођа левог крила Савеза земљорадника, који је осуђен на годину дана затвора.

Усташе су покушале да подигну неуспешан Велебитски устанак 1932, који је међутим постигао снажан пропагандни учинак, посебно у фашистичкој Италији. 

ПОДРШКА ДИКТАТУРИ

Краљ се у увођењу диктатуре ослањао на војне врхове и жандармерију, групу српских политичара везаних уз двор и на представнике крупног капитала којима је у интересу ред у земљи. Подршку је добио и у Словенији од словеначких либерала, као и од Антона Корошца, председника Словенске људске странке (СЛС), која је ушла у владу генерала Живковића. Међутим, Корошец и група вођа СЛС су 1933. интернирани, Корошец на Хвар, а остали у Босну.

У владу генерала Живковића ушла су и петорица Хрвата, представници крупног капитала, политички противници ХСС-а, од којих тројица држала кључне привредне ресоре: Славко Шврљуга, председник Загребачке берзе и потпредседник Удружења хрватских индустријалаца, постаје министар финансија; др Желимир Мажуранић, правни заступник великих предузећа, постао је министар трговине и индустрије; проф. др Ото Франгеш, пре Првог светског рата члан босанске владе, постао је министар пољопривреде. Владко Мачек се надао да ће увођењем диктатуре моћи да почну директни преговори између краља и ХСС око статуса Хрватске, јер би се могла заобићи српска политичка елита. Ипак, краљева политика интегралног југословенства је осујетила ове планове.

Краљ се такође могао ослонити на подршку земаља које су у држави имале уложен знатан капитал, а посебно Француске и Чехословачке. Француској је такође била у интересу стабилност Краљевине Југославије у сукобу са Мусолинијевом Италијом (која је пружала помоћ усташама). Међутим, светска економска криза која је тада владала је задала катастрофалан ударац заосталој привреди Југославије, погоршала је положај становништва и изазвала је још веће незадовољство, што је довело до свакодневних протеста и сукоба са органима реда. Крупна буржоазија је тражила обнову парламентарног система. Инострани капиталисти су, из страха да им инвестиције и концесије не пропадну због оваквог стања у земљи, захтевали од краља да одустане од диктатуре, тако да су Француска и Чехословачка 1931. године вршиле притисак на краља да изврши ограничене реформе.

Краљ је могао рачунати и на одређену подршку нижих слојева, незадовољних јаловим препуцавањима политичара. Живковићева влада је обећала бригу режима за спровођење мера за санирање привреде и отклањање привредних и социјалних невоља народа. 

ОКТРОИСАНИ УСТАВ И ЈАЧАЊЕ ОТПОРА

Краљ је 3. септембра 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је Октроисани устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.

Диктатура је имала врло уску социјалну и политичку базу, а економски је била неуспешна. Исте године кад је диктатура уведена, у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Диктатура је економски погодовала само крупним капиталистима, а идеологија уништења националних разлика изазвала је код свих народа супротан учинак. Многи који су је у почетку подржали одступају, а они који су се пасивизирали почињу пружати активни отпор.

Сељачко-демократска коалиција је почетком новембра 1932. објављавила тзв. Загребачке пунктације, које су потписале и Анте Трумбић и Миле Будак. Због те је резолуције Мачек осуђен на три године робије.

Српска опозиција (Демократска странка, Савез земљорадника) је променила своја политичка опредељења и прихватила сарадњу са Сељачко-демократском коалицијом и федерализам као начин решавања националног питања у Југославији. 

КРАЈ ДИКТАТУРЕ

Краљ Александар је убијен 1934. у Марсељском атентату. Под кнезом намесником Павлом Карађорђевићем је дошло до попуштања режима и расписивања избора 1935, на којима је наступила уједињена опозиција. Иако је парламентаризам поново успостављен, а успоставом Бановине Хрватске (1939) напуштен централизам и идеологија интегралног југословенства. Октроисани устав је остао на снази све до слома Југославије у Априлском рату (1941). 

МАНАСТИР БЕШЕНОВО

Манастир Бешеново - гравура из 1861. године 

Бешеново је манастир Српске православне цркве, један од 16 Фрушкогорских манастира у покрајини Војводини. Манастир, тачније његови остаци се налазе на јужним падимана средишњег дела Фрушке горе. Уз некадашњи манастир опстао је прњавор, који данас чини засебно насеље, Бешеновачки Прњавор.

Манастирска црква је посвећен Св. Арханђелима Гаврилу и Михајлу, у народу познатији као Сабор Светих Арханђела.

ИСТОРИЈА 

Бешеновски манастир се налазио код насеља Бешеновачки Прњавор, некадашњег манастирског прњавора. Манастир се налази на месту где валовити и брежуљкасти терен прелази у брдовити. Ту се манастир налази на почетку долине између брегова Фрушке горе.

Према предању манастир је основао српски краљ Драгутин крајем 13. века. Први званични подаци о постојању манастира су турски и потичу из 1545. године. По подацима са краја 18. века зна се да је манастирска црква већ дуго била озидана од цигле. 1783. године први пут се спомиње звоник са капелом, посвећеној св. Киријаку и Јудити. Следећих деценија подизани су конаци, да би они у завршној фази били са два спрата и изграђени са три стране. Улаз у манастир био је западне, слободне стране. 1909. године осликан је иконостас од стране Стевана Алексића.

Током Другог светског рата манастир је уништаван од стране усташа, да би био бомбардован 1944. године. Сачувани су само делови иконостаса. Пошто је Бешеново до те мере страдало у овом рату у деценијама после није обнављано. 

МАНАСТИР ДАНАС

Данас је ово више локалитет, него назнака било каквог манастира. Подигнут је дрвени звоник. Последњих година најављује се почетак на обнови овог најтеже страдалог Фрушкогорског манастира. 

МАНАСТИР ВРДНИК

Манастир Врдник, познат и као Мала Раваница, један је од најзначајнијих манастира на Фрушкој гори. Године 1811, на Видовдан, када је завршена манастирска црква, у њу су пренете мошти светог кнеза Лазара.

Као и код већине фрушкогорских манастира прошлост манастира Раваница у Врднику остаје нејасна. Први податак о њему долази из турских докумената где се у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за његов откуп. Монаси из манастира нису успели да сакупе потребну своту па су се, плашећи сетурске освете, разбежали на све стране. На сву срећу појавио се један мештанин Купиника (Купинова) по имену Пејо који је исплатио Турцима тражени износ.

Тешко је рећи када је манастир стварно подигнут. Сигурно је једино да је основан у времену између краја XV и почетка XVI века. Будући да се не зна време његове градње то се још мање зна ко га је саградио. Опис фрушкогорских манастира из 1753. године прави додатну забуну наводећи да је „Здатељ же јего св. кнез Лазар сербски“, односно наводи да је оснивач овог манастира кнез Лазар. Но, то је нетачан податак. 

АРХИТЕКТУРА

Црква и конаци су били веома примитивно грађени - од плетера и дрвета које је облепљено блатом. Но, то је било довољно да манастир буде оспособљен за своју свету мисију у наредним вековима. Како су монаси из Раванице са собом донели и све оне драгоцености које су успели да извуку из свога манастира, посебно мошти кнеза Лазара, то се и манастир у Врднику од тога доба почео звати Мала Раваница. По попису из 1753. године види се да је црква од камена назидана у знаку крста, са сводом од цигле и покривена шиндром од храстовине. Била је кречом окречена (значи није била живописана), а ни иконостас се не помиње. У то време манастир је био сиромашан па су врднички монаси често путовали у Русију тражећи материјалну помоћ. Ипак, временом, највише захваљујући томе што су у њему биле смештенемошти кнеза Лазара, манастир је примао све више посетилаца, а и новчана помоћ је била све већа.

УНУТРАШЊОСТ

Иконостас је изрезбарио карловачки дуборезац Марко Вујатовић (1809-14), а позлатио га је Петар Чортановић. Најлепше су израђене Царске Двери и Богородичин трон. Сам иконостас по свом стилу јесте прелаз од барока ка класицизму.

У цркви је дуго са десне стране олтара, под самим престоним иконама, лежао кивот од кипариса (израђен 1826. године) у којем су почивале мошти кнеза Лазара. Мошти су морале да се у више наврата склањају из манастира. Тако су 1716. године због опасности од Турака боравиле једно време у Футогу. Поново 1848. године врднички монаси морају да склањају мошти, овај пут у страху од Мађара и то у Кленак. Но, ту су боравили тек три месеца и онда су поново враћене у Врдник. Данас, оне више нису у Врднику и враћене су у Раваницу у Србију. Ипак, у манастиру постоји један комад моштију и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот.

МАНАСТИР ДАНАС

Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Он је дуго био и међу најбогатијим на Фрушкој гори -1905. године поседује 1696 јутара земље, а 1941. године укупно 1420 јутара. Осим комада моштију кнеза Лазара, манастир поседује још и мошти свете великомученице Анастасије (III век), светиње са Христовог гроба, део моштију св. Теодора Тирона (све изложено испред иконостаса). Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Слава манастира Раваница је Видовдан - 28. (15.-по старом календару) јуна. 

МАНАСТИР МАЛА РЕМЕТА

Манастир Мала Ремета се налази на јужном средишњем делу Фрушке горе, уз манастирски прњавор село Мала Ремета. Манастирска црква је посвећена Богородичином покрову. Традиција оснивање манастира везује за српског краља Драгутина. Поуздане податке пружају једино турски документи, у којима је манастир први пут забележен 1546. Крајем 17. века манастир су обновили избегли монаси манастира Рача на Дрини. Од тог времена па до 1920. манастир се води као метох манастира Беочин. На месту старе цркве, саграђена је нова грађевина 1739. Престоне иконе за ову цркву радио је Јанко Халкозовић 1759. У Другом светском рату страдао је конак као и манастирска библиотека. Данас манастир чине црква, једнокрилни конак, нови дрвени звоник и капела.

МАНАСТИР ВЕЛИКА РЕМЕТА 

Манастир Велика Ремета је један од 16 фрушкогорских манастира. Налази се у источном делу Фрушке горе, северозападно од истоименог насеља и некадашњег прњавора Велика Ремета, у чијем се атару данас налази. Манастир просторно и административно припада општини Ириг.

Манастир је посвећен светом Димитрију, а у његовом саставу се налази и црква посвећена овом свецу. У оквиру манастира се налазе и две капеле — светог Јована Крститеља из 18. века и Успенија Пресвете Богородице из 1970.

ИСТОРИЈА

По предању, манастир је основао краљ Драгутин када је у лову пао са коња и остао трајно хром и предао власт свом брату Милутину. Према званичним подацима Велика Ремета се први пут помиње 1562. Постоји и један писани податак из 1509. да је изасланик-калуђер деспотице Ангелине Бранковић долазио у манастир посвећенсветом Димитрију (манастир Велика Ремета је посвећен овом светитељу).

Данашњи манастирски комплекс је веома стар и сматра се да је његова градња започета још у 15. веку. Барокни звоник придодат му је 1735. и посвећен је рођењу светог Јована Претече (светог Јована Крститеља). Фасада цркве прилагођена барокном изгледу у периоду 1733—1753. Нове иконе за иконостас израђене су у првој половини 18. века. Међутим, престоне иконе су старије. Ове иконе су сликали 1687. придворни руски зографи Леонтије Стефанов, Јоан Максимов и Спиридон Григорев.

На почетку Другог светског рата у манастир улазе усташке јединице и у њему остају све до пролећа 1943, тако да је комисија загребачког Музеја за умјетност и обрт 10. септембра 1941. дошла да попише имовину манастира и да је однесе у Загреб. Она је преузела свега око 60 предмета, што говори да су остала добра била покрадена и уништена. Када су пролећа 1943. усташе напуштале манастир, спалиле су га.

Велика Ремета је обновљена 1982. 

МАНАСТИР ГРГЕТЕГ

Манастир Гргетег се налази на јужном обронку Фрушке горе у непосредној близини насеља Гргетег бившег манастирског прњавора. Манастирска црква посвећена је св. Николи. Према народном предању основао га је деспот Змај Огњени Вук 1471. године. Први поуздани подаци потичу из турских записа из 1546. Крајем 17. века манастир је напуштен а 1708. обнавља га митрополит Исаија Ђаковић. Стара камена црква замењена је око 1770. новом барокном грађевином. Тада је направљен и звоник. Ова црква обновљена је 1901. по пројекту Хермана Болеа. У цркви су забележена два иконостаса. Први који се налазио у цркви до обнове 1901. сликао је Јаков Орфелин 1774. а други који се данас налази у цркви, сликао је Урош Предић1902. Манастирски конаци су саграђени у другој половини 18. века и обновљени заједно са црквом 1901. У Другом светском рату манастир је тешко страдао, срушен је звоник и велики део конака. Данас манастирски комплекс чине црква, конаци са све четири стране и економске зграде. У храму се налази икона Тројеручица те манастир походе многобројни ходочасници.

МАНАСТИР ХОПОВО

Манастир Ново Хопово лежи на благој падини јужних обронака Фрушке горе, недалеко од Ирига. Удаљен је свега стотинак метара од магистралног пута Рума - Нови Сад, те је један од најприступачнијих фрушкогорских манастира. Манастир Ново Хопово, заједно са Крушедолом, по својој архитектури, просветној улози, историји богатој културним, верским и политичким догађајима, један је од најзначајнијих манастира у Србији, а посебно међу фрушкогорским манастирима.

ИСТОРИЈА

Од самог почетка манастир је уживао велики углед као културно средиште. Оснивач ове древне светиње, као и већине фрушкогорских бисера је свети владика Максим (Ђурађ Бранковић). Житије свете мајке Ангелине наводи светог Максима као оснивача овог манастира у времену од 1496 - 1502. године. По том извору манастир Ново Хопово је његова прва задужбина. Натпис изнад западних врата указује да је данашња манастирска црква, посвећена светом Николи, саграђена 1576. године. Задужбина је више ктитора, од којих двојицу Лацка и Марка Јовшића из Горњег (Српског) Ковина (место на острву Чепелу у Мађарској) ктиторски натпис на надвратнку западног портала бележи на првом месту. Саграђена је на месту првобитне цркве која је порушена. 1641. године, за време игумана Неофита, манастирске ћелије су стављене под кров.

АРХИТЕКТУРА

Највећа и најрепрезентативнија грађевина епохе, црква светог Николе манастира Ново Хопово има у својој целини два, у архитектонском погледу, различита дела: цркву, развијене и сложене просторне структуре и велику припрату на западној страни, једноставног простора, правоугаоне основе. Црква је грађевина уписаног крста, комбинованог са триконхосом, са куполом на средини. У простору поред средњег дела, изнад кога је купола и према којем су постављене бочне конхе, има један травеј на западној страни. Травеј приближно исте дужине на источној страни, који се завршава олтарским апсидама и још један, сасвим узак травеј између куполног дела и олтарског простора. Међу фрушкогорским манастирима једино свети Никола у Новом Хопову има тај додатак на источној страни тако да се олтарски простор у архитектонском и структуралном смислу издваја као целина за себе.

СЛИКАРСТВО

Млађи живопис настао у припрати хоповске цркве 1654. такође је проучен захваљујући раду конзерватора Покрајинског завода за заштиту споменика културе, који су скоро деценију радили на његовом откривању. Тада су уочене разлике које одвајају живопис припрате од живописа наоса (колористичка решења, употреба злата на фрескама и обрада фигура), детаљно је прочитан иконографски репертоар који је и овде распоређен у одвојеним зонама. Једне изнад других ређају се фигуре ратника, краљева, архијереја, пустињака, мученика, затим сцене из циклуса Чуда Христових, сцене Богородичиног акатиста, сцене страдања апостола и илустрација Дамаскинове химне. Сликарство припрате се сматра конзервативним у односу на нови дух који провејава на фрескама наоса и олтара.

МАНАСТИРСКО БЛАГО

Највеће богатство манастира су мошти светог Теодора Тирона које се чувају у кивоту, у цркви. Фреска светог Теодора Тирона из наоса манастира Ново Хопово. 

МАНАСТИР КРУШЕДОЛ 

Манастир Крушедол је манастир Српске православне цркве на јужној страни Фрушкој горе у Војводини. Сам манастир се налази у атару села Крушедол, на путу између сремског градића Ириг и села Марадик. Манастир је задужбина породице последњих српских деспота у Срему - Бранковића. Саграђен је између 1509 и 1514. године. Породица Ђорђа Бранковића, два патријарха Српске православне цркве и краљ Милан Обреновић су сахрањени у Крушедолу.

ИСТОРИЈА 

Манастирска црква је посвећена празнику Благовештења. Манастир је основао деспот Ђорђе Бранковић (у монаштву назван свети Максим) са својом мајком Ангелином, уз помоћ влашког војводе Јована Њагоја, између 1509. и 1516. Неки истраживачи сматрају да се на том месту налазило светилиште старе словенске вере.

Приликом повлачења Турака из Срема 1716, манастирски конаци су оштећени, а црква спаљена. Обнављање манастира је почело 1721. и завршено крајем шесте деценије 18. века. Уз западно крило конака изграђен је високи барокни звоник1726, а између 1742. и 1750. године обновљена је црква. Изградња четвоространих манастирских конака завршена је1753. године.

У цркви постоје два слоја зидног сликарства. Старији слој су фреске, сликане између 1543. и 1546, а други слој су узане зидне слике које су настале између 1750. и 1756. године. На западној фасади цркве је фреска са представом страшног суда, настала крајем XVII века.

Иконостас је компонован од икона из четири периода. Најстарије су иконе апостола са Христом, Богородицом и св. Јованом Крститељем, рад из половине XVI века. УДругом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкана богата и вредна манастирска ризница. Манастир је после рата обновљен.

У цркви, испред иконостаса, налазе се кивоти у којима су смештени остаци моштију светих Бранковића, тј. деспота Ђорђа Бранковића (монах Максим) и његових родитеља Ангелине и слепог Стефана Бранковића. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многобројних значајних Срба. Између осталих ту су сахрањени патријарх Арсеније III Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, гроф Ђорђе Бранковић, војвода Стеван Шупљикац, књегињаЉубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.

По историјско-културној улози, по богатству ризнице манастира, чувеном иконостасу и живопису, другим реликвијама, манастир Крушедол је један од најзначајнијихФрушкогорских манастира. На дан 13. августа 2009. године Српска православна црква, Епархија сремска и манастир Крушедол прославили су велики јубилеј - пет векова, пола миленијума, постојања ове велике Српске Светиње. Том приликом Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је манастир Крушедолорденом Светог Саве првог степена, који је после Свете Литургије уручен високопреподобном архимандриту игуману Сави.