ЈУГОСЛАВИЈА 1934 - 1941.

АТЕНТАТ У МАРСЕЈУ

Атентат у Марсеју на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској, у Марсеју, на тргу Берзамски, у 16 часова и 20 минута.

Атентатор, Владо Черноземски, пореклом Бугарин, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.

Око атентата су сарађивали усташе и унутрашња македонска револуционарна организација, који нису желели да Хрвати и Македонци (које су неки сматралиБугарима) живе под српском доминацијом, посебно након завођења шестојануарске диктатуре и доношења септембарског устава,, већ су се залагали за стварање независних држава Македоније и Хрватске. У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Фашистичка Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.

Пошто је најстарији Александров син Петар II био малолетан, трочлано намесништво, одређено по Александровој жељи, је преузело улогу краља. Намесништвом је доминирао краљев брат кнез Павле Карађорђевић. 

ВЛАДА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА 

У ситуацији новог заоштравања после петомајских избора, кнез Павле Карађорђевић, делујући из позадине, изазвао пад Јевтићеве владе и мандат за састав нове доделио Милану Стојадиновићу. Стојадиновићев долазак на чело Владе, 24. јуна 1935. године, значио је да је у Београду превагнуо британски утицај. Познати финансијски стручњак био је директор филијала два британска концерна у Краљевини Југославији. Када је Стојадиновић преузео место председника владе, унутрашња ситуација Југославије већ је означавала тенденције ка једној значајној политичкој промени. Ослоњајући се на кнеза Павла, Милан Стојадиновић се посветио пре свега два изузетно тешким задацима, а то је коренита измена југословенске унутрашње и спољне политике. Језгро Стојадиновићеве владе чинили су припадници Главног одбора Народне радикалне странке, Словенске људске странке и ЈМО - која је убрзо после петомајских избора напустила опозиционо табор. Стојадиновић је увидео, да земљу треба сместа довести до смирења. Зато је привукао у владу представнике Словенаца и босанских Муслимана као и присталице старе србијанске Радикалне странке, која је још увек престављала најјачу странку у Србији. У Декларацији владе 4. јула 1935. године Стојадиновић је, дистанцирајући се од Јевтића и његове владе, оспорио било чији монопол на југословенски идеал: „Аманет који је оставио покојни Витешки Краљ Александар Први Ујединитељ да чувамо Југославију велики је Аманет, али тај Аманет није остављен на чување једној влади или једној политичкој групи. Тај Аманет остављен је целом југословенском народу." Влада Стојадиновић - Корошец - Спахо пошла је од тога да ће Ујединитељев аманет најбоље сачувати ако буде ишла путем смиривања и стишавања политичких заоштрености. У Хрватској започео је да проводи политику попуштања и најширег споразумевања да и онде дође што пре до смирења. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и представнике Хрвата, али му није успело да спроведе ту замисао, јер су Хрвати одмах захтевали ревизију Устава, што кнез Павле није био спреман да одобри, због отпора који би то изазвало код Срба, мада је и сам мислио да је постојећи устав недемократски. 

БАНОВИНА ХРВАТСКА

Нова влада Драгише Цветковића, образована у фебруару 1939, помагана од Југословенске радикалне заједнице, узела је као свој главни програм споразум са Хрватима. Српске опозиционе странке нису дале свој пристанак да Владко Мачек преговара и у њихово име, него само у име Хрвата. Напустивши базу споразума, коју је утврдио са својим дотадашњим савезницима, Мачек је ступио у преговоре са владом и 26. августа 1939, пред сам нови светски рат, склопио је с њом споразум. По том споразуму прешло се на нове принципе државног уређења. Место народног јединства стварно су призната три народа, српски, хрватски и словеначки, али је заједничко име држави остало Југославија. Доследно томе и централизам је замењен федерацијом, која још није сасвим спроведена, али којој се несумњиво иде. С тим тежњама основана је бановина Хрватска, у коју су ушле у целини бановине Савска и Приморска, те неки срезови из бановинеЗетске, Дринске, Врбаске и Дунавске. Извесни послови, нарочито војска, инострани послови, саобраћај, трговина, поште, остали су заједнички, а у осталим ресорима највећи део надлежности пренесен је на бановину Хрватску. Српско и словеначко питање тим споразумом није решено, него је остављено да се уреди доцније. Одмах после споразума образована је заједничка влада, у коју су ушли и Хрвати са Мачеком на челу. Од Срба споразум су прихватили, сем Југословенске радикалне заједнице, само присталице земљорадничке странке и остаци самосталних демократа.

Иначе, у српском делу народа споразум је, склопљен на тој основи, примљен сасвим негативно. Идеја интегралног југословенства била је стварно напуштена већ одавно. Признање посебних "националних индивидуалности", односно трију народа, учиниле су већ и пре споразума све странке у народу, и оне из опозиције и владине, сем југословенске народне странке. Централизам и режим диктатуре компромитовали су југословенску идеју, која је једина могла да изведе синтезу свега позитивног од три наша племена или народа и која нам је давала шири оквир и политички, и културни, и привредни, па и национални. Та идеологија била је и остала у ствари само идеал. Она није никад била израз широког пука, правог народа, него само једног танког слоја интелигенције, добронамерне и видовите, али неутицајне у масама. Идеалистичка гледишта и уверења о народном јединству (уколико нису била само то), која су владала кад је створена ова заједничка држава, уступила су сада, у овом периоду, новима, и ми видимо како се, нарочито на хрватској страни, као у доба пуног романтичарства, стварају или обнављају или истичу установе и јавна гласила са искључивим националним обележјем. То је, сасвим природно, имало свог одјека и код Срба. Српска савест у том погледу сасвим је мирна. За народну заједницу они су несумњиво жртвовали много, више него ико други у њој. Да су били себични и ускогруди 1918, када су улазили у заједницу са својим огромним моралним капиталом, и да су тада хтели диктирати, они би несумњиво боље прошли него после двадесет година заједничке државе. Срби би, добрим делом прихватили вероватно и примену федерације. Није толико важно уређење државе, колико дух који влада у њој. Међутим тај дух је рђаво настројен и он је изазвао оштру критику. 

БАНОВИНА ХРВАТСКА 

Владимир Ћоровић пише: „Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка. Хрвати су ван Приморске и Савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историјске границе и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историјске државе и који је по својој традицији сав "словински", а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини српски, а по историјском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим више, што је у новим областима уведен отворен антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово потискивање и уклањање. С хрватске се стране и наглашавало, да је то граница националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет акцију, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у Босни. То све ствара мучну атмосферу.“ 

ПРИСТУП ТРОЈНОМ ПАКТУ, ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 27. МАРТА, ОКУПАЦИЈА ЗЕМЉЕ

Плашећи се инвазије сила осовине у Другом светском рату, кнез Павле је потписао приступање Тројном пакту 25. марта 1941, обавезавши се на сарадњу са силама Осовине. Због овога су се одржале масовне демонстрације у Београду, Нишу и Ужицу, и 27. марта, влада је збачена војним пучем уз подршку Уједињеног Краљевства. 18-годишњи краљ Петар II Карађорђевић је преузео власт, док је генерал Душан Симовић постао премијер, а Југославија је de facto повукла своју подршку силама Осовине, а да није званично напустила Тројни пакт. Иако се нова влада супротставила Немачкој, плашили су се да, акоХитлер нападне Југославију, Велика Британија неће бити у могућности да помогне. Без обзира на ово, силе Осовине су напале Југославију 6. априла и брзо је покорили. Краљевска породица, укључујући кнеза Павла, је побегла у иностранство.

Ускоро су силе Осовине поделиле Краљевину Југославију у неколико области: Мађарска и Бугарска су анектирале неке пограничне крајеве, на подручју Хрватске и Босне је успостављена Независна Држава Хрватска, а остатак српске земље је стављен под управу Милана Недића, који је још увек признавао Петра II за краља.

Петар II, који је побегао у иностранство, је још увек од стране савезника сматран за краља. Међутим, током рата, ефективна власт је прешла у руке југословенских партизана, предвођених Комунистичком партијом Југославије. 16. јуна 1944. је потписан Вишки споразум, који је ујединио две паралелне владе. Демократска Федеративна Југославија, као монархија на челу са Петром II и хибридном владом састављеном од представника Националног комитета ослобођења Југославије и чланова монархистичке избегличке владе, званично је проглашена 10. августа 1945. године. Нове комунистичке власти су 29. новембра 1945. прогласиле Федеративну Народну Републику Југославију и укинуле монархију, чиме је прекинут правни континуитет Краљевине Југославије.