Краљ Милутин

Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253., умро уНеродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282 — 1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243 — 1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276 — 1282, краљ Срема 1282 – 1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322 — 1331).

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни деоданашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничевоса Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310 — 1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење^[ са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајајуБогородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој Гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују иСтефану Душану (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355)). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324 — 1337).

Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) иЦарицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рат. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требао да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.