Краљ Александар Обреновић

Краљ Александар Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 — Београд, 29. мај/11. јун 1903) је био српски краљ, последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен уМајском преврату 1903. Краљ Александар је био син краља Милана и краљице Наталије Обреновић.

Детињство на двору краља Милана

Александар Обреновић је рођен 14. августа 1876. године у једном породилишту које је лично финансирао краљ Милан. Бригу о младом Александру је искључиво водио краљ Милан. По узрастању младог краљевића, краљ Милан је наредио да се пошаље на школовање у Париз о његовом трошку. Заједно са младим краљевићем тада су се у Паризу налазили њему у помоћ и два истакнута пријатеља куће Обреновића - Јован Ристић и Коста Протић, који ће касније, за време Александровог малолетства, бити намесници. На Лицеју је стекао солидно образовање, научио је француски и руски језик.

Александар се вратио у Београд 1887. године, са непуних 11. година и стално се налазио на Двору, где је о његовом васпитању бринуло више гувернанти. Ту је научио да свира клавир, да пише поезију, да пеца, да иде у лов. Углавном се налазио под надзором свога оца, краља Милана Обреновића.

Абдикација краља Милана и намеснички режим

 На годишњицу проглашења Краљевине Србије 22. фебруара (6. марта) 1889. у Саборној Цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара намесништво. Према Уставу, краљ Милан је одредио сину Александру намесништво, које су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

На предлог младог Александра, Влада и намесништво Србије су омогућили повратакмитрополита Михаила у Београд. На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, тринаестогодишњи Краљ Александар је у цркви манастира Жиче миропомазан од странемитрополита Михаила, политичког противника његовог оца Краља Милана, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија. Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију уЛазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

Александрова мајка, краљица Наталија, која је била у разводу и оштром сукобу са краљем Миланом, протерана је, на његов захтев, из Београда 7. маја 1891. године. Отпутовала је у бањски центар Бијариц, са будућом краљицом Драгом Обреновић.

После смрти намесника Протића 4. јуна 1892. године, настаје сукоб између шефа радикала Николе Пашића, који претендује на намесничко мести, и првог намесника Ристића, који не прихвата Пашића. Расплет настаје падом радикалске владе и установљавањем либералске, под Јованом Авакумовићем 9. августа 1892. године.

Александар Обреновић постаје краљ Србије

После скупштинских избора из фебруара 1893, који су дали подједнак број посланика радикалима и либералима, настала је тешка политичка криза, а Александар је решио да узме ствари у своје руке. 1. априла 1893. године позвао је све угледне министре и читаво намесништво на свечану вечеру у Двору. За време вечере, стално су се око младог краља налазила 10-12 официра као послуга. Након вечере, краљ је позвао госте у свечани салон и саопштио им је да се ради побољшања стања у земљи од данас преузима краљевска овлашћења, разрешује досадашњу владу и намесништво и да Србија иде новим политичким курсем. Тако је краљ Александар извршио дворску револуцију, односно државни удар.

Око краља су се тада налазила неколицина високих официра, међу којима и коњички пуковникЛазар Петровић, који ће доцније постати његов лични ађутант, а краљ ће га унапредити у чин генерала. Протести министра су остали без резултата, док је краљ је понављао да је тако боље за све. Нову владу је саставио краљев бивши васпитач, др Лазар Докић, са неколико угледних радикала.

На почетку своје владавине, политика краља Александра била је да он прописује програм рада владе по питањима војног, привредног и финансијског живота државе. Није подносио страначка непринципијелна надметања, а да би сузбио радикале, сам је 9. јануара 1894. године позвао оца, краља Милана, да се врати у Београд и доделио му врховну команду над војском. Радикална влада је одмах поднела оставку и прешла у опозицију. По повратку у земљу краљ Милан је одмах почео да утиче на државне послове.

Краљ Александар је покушао да води политику са неутралним владама, али му то није полазило за руком. Зато је 9. маја 1894. године извршио други државни удар и укинуо устав од 1888. и вратио стари из 1869. године.

Због све тежег положаја српског становништва у границама Турске империје, краљ Александар је решио да начини посетуЦариграду у лето 1894, не би ли измолио неке политичке повластице српског живља у Турској. Негујући добре односе саГрчком, краљ Александар је у пролеће, по повратку из Цариграда, посетио и грчки двор. На том, путу, после неколико векова, посетио је Свету гору и Хиландар, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом хиландарско братство је поклонио је краљу Мирослављево јеванђеље, оригиналну Немањину повељу манстиру и још неколико рукописа. Овом краљевом посетом и његовим новчаним прилозима, Хиландар је остао српски манастир.

По повратку са Атоса, краљ Александар се завадио са својим оцем, после чега је овај отишао по други пут из Србије. Недељу дана касније у Србију се враћа прогнана краљица Наталија. Потом је 25. јуна 1895. године Стојан Новаковић саставио новунапредњачку владу.

После овога, на инсистирање краљице Наталије, краљ одлази на летовање у Бијариц почетком маја 1895. године. Краљица Наталија је по њему дала име Сашино једној палати у Бијарицу. У овом градићу на граници Француске и Шпаније, краљ је упознао будућу супругу Драгу, која је била лична дворска дама његове мајке. У то време се у Србији то прихватило као пролазна авантура младог краља, али је љубав започета у Бијарицу почела да буја све више и више.

Краљ се поново враћа у Србију почетком септембра 1895. На инсистирање свога оца, краља Милана, краљ Александар је отишао у Беч, где је у знак добре пажње српског и аустријског двора, одликовао лентом Белог орла бечког министра за финансије и министра за Босну и Херцеговину, Бенјамина Калаја, што је рђаво прихваћено у Србији због тежње Аустроугарске да анектира Босну и Херцеговину.

У Бечу и Пешти поново долази до незадовољства према Србији. Први пут у српској историји, захваљујући залагању краља Александра, дошло је на Видовдан 1896. у Београду до састанка владара Србије и Црне Горе, краља Александра и кнеза Николе Петровића. Краљ је приредио величанствени дочек кнезу Николи на железничкој станици, командовао је својим војним ешалоном и први се руковао са црногорским кнезом. Том приликом кнез Никола Петровић је одржао дугачак говор где је поздрављао српско-црногорску сарадњу. Књаз Никола је био усхићен када је истога дана био у Саборној цркви на парастосу косовских жртава. После одржаног обреда и патриотског говора митрополита Михаила, у цркви, ушао је обучен у златно црногорско одело и са сабљом Немањића о појасу, клекнуо, пољубио земљу и бризнуо у плач.

И краљ Александар се одужио црногорском кнезу, па је тако наредне 1897. године, наЂурђевдан, крсно име Петровића, краљ Александар посетио Цетиње, иако је краљ Милан из Беча употребио сва могућа средства да му осујети овај пут, плашећи га још да ће „погинути, чим ступи на црногорско земљиште“.

После избијања Критског устанка у Грчкој, долази до нових заоштравања односа Србије и Бугарске. Краљ Александар одлази у званичну посету кнезу Фердинанду Кобуршком у Софију 19. фебруара 1897. где је потписао српско-бугарску „Угодбу“. По том уговору предвиђала се начелна сарадња у свим питањима која су се тицала Срба и Бугара у Турској.

После овога, краљ се поново мири са оцем и позива га да дође у Србију. По доласку краља Милана у Србију 7. октобра 1897. образована је нова влада под председником др Владаном Ђорђевићем, по занимању хирурга. Краљ Милан је постао врховни командант активне војске Краљевине Србије.

Нова влада и краљ Милан покушали су да нађу достојну принцезу са неког западног двора за краљеву супругу. Међутим, тада се није знало да се краљ састаје са својом будућом женим Драгом Машин у Београду наочиглед читаве јавности.

После све већег ангажовања краља Милана у српској политици, а нарочито после његове антирадикалске политике, на њега је покушан атентат на Ивандан 1899. године, који је покушао да изврши један незапослени радник. Тада се краљ Милан почео обрачунавати са радикалима на све начине. Оваква његова политика се првенствено није свидела Александру из два разлога: требао је ставити земљу пред свршени чин објављивањем своје веридбе са Драгом Машин и да се лиши антирадикалске кампање коју је водио краљ Милан. Зато је решио да уклони и председника владе и краља Милана из земље.

Под изговором да треба да преговара са западним двором око његове женидбе са принцезом Александром Шамбург Липе, шаље свог оца у Карлсбад, а председника владе др Владана Ђорђевића у Маријенсбад да потпише неке уговоре са Аустроугарском. Чим је отклонио ове противнике, могао је на миру да објави веридбу са Драгом Машин.

Женидба краља Александра Обреновића

Србијом је одјекнула невероватна вест 8. јула 1900. да је краљ Александар запросио ћерку Пантелије Луњевице, Драгу Луњевицу-Машин. Први проблеми су настали код политичара, а затим и у војсци. После неких недоумица код виших официра, краљ Александар их је окупио у Саборној цркви 10. јула 1900. године на парастос страдалим жртвама у ратовима за ослобођење Србије и одржао им говор:

„Ја сам глава Дома Обреновића и ја први имам право и дужност да водим бригу о судбини и будућности Династије. Према томе мишљења мога оца у делу моје женидбе је споредна ствар и малог је значаја. То је главно шта мислим ја, а немој отац. Мој отац није одговорио мојим жељама и ја сам га, као врховни командант, с тога справом разрешио дужности команданта активне војске.“

 Краљ Милан није дао благослав свом сину, напомињући у писму да је њихова династија превалила много тога, али да ју је одлука коју је донео одвела право у пропаст. Краљ Александар је наредио да се распореде јаке снаге на граници и да га у случају насилног покушаја да са војском продре у Србију, ухвате и затворе. Краљ Милан се више није ни враћао у Србију и умро је у Бечу 1901. године. Такође се против овакве одлуке побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин.

Сви противници који су били против ове женидбе су затворени, касније, по милости краља пуштени, поднели су прво оставке, а покушано је чак да се код митрополита Михаила утиче на то да не да црквени благослов краљу. После објављене веридбе, уследила је краљева женидба 23. јула 1900. у Саборној Цркви у Београду. Због затегнутих односа са спољним светом због ове женидбе, краљ Александар је почео полако да ради на сређивању ових односа. У спољној политици окренуо се одмах Русији, пустивши претходно радикале из затвора оптужене за Ивањдански атентат. На ово је оштро реаговао аустроугарски посланик у Београду, гроф Голуховски.

Драга и Александар Обреновић 

После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак краљичине трудноће пружио руку помирења свим политичким осуђеницима. По изласку политичара радикалне странке из затвора, краљ је саставио нову владу на челу са радикаломМихаилом Вујићем 20. марта 1901, а она је била мешавина радикала и либерала. Потом је донет нови Октроисани устав чија је главна карактеристика била увођење дводомног система.

Нарочито велики проблеми за краља Александра настали су непостојећом трудноћом краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра1902. године.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секрета Милоша Петронијевића с обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по својој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустроугарској. На то је оштро протестовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, у Нишу када је крајем 1902. дошао у посету краљу Александру.

Мартовске демонстрације против Александра Обреновића и Мајски преврат

Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације које су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуло је шест особа. На Калемегдану је демонстрантима ватрено говорио Димитрије Туцовић. Знајући да не може добити нове изборе, краљ Александар се окомио на Сенат, у коме се налазило остатак радикала, које је краљ окривио за нереде.

Краљ је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у размаку од само једног сата. Првим ударом је укинут Устав из 1901, распуштени су Сенат и Народна Скупштина. Иза тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио у живот стари Устав из 1901. године. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу.

Мајски преврат је био државни преврат у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме се прекинула лоза династије Обреновић, која је владала Србијом од средине 19. века. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос Србије и европских сила зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустроугарску, а Карађорђевићи на Француску.

Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је организација „Црна рука“ на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између28. маја и 29. маја 1903. године (по старом календару). На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку

Популарност краља Александра је опала након његове женидбе са Драгом Машин, бившом дворском дамом своје мајкеНаталије, удовицом инжењера Светозара Машина, која је била старија од њега 12 година и пореклом није била из краљевске породице, што је у то време било општеважеће правило за женидбу престолонаследника и краљева. Краљев отац, бивши краљМилан Обреновић, није одобравао брак и није се више враћао у Србију, а умро је у Бечу 1901. Против брака се побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин. Због затегнутих односа са спољним светом због ове женидбе, краљ Александар се у спољној политици окренуо Русији, пустивши претходно из затвора радикале оптужене заИвањдански атентат на краља Милана.

После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак наводне краљичине трудноће, помиловао све политичке осуђенике и20. марта 1901. саставио нову владу на челу са радикалом Михаилом Вујићем. У влади су се налазили представници Народне радикалне и Либералне странке. Краљ Александар је потом донео нови Октроисани устав, чија је главна карактеристика била увођење дводомног система, који се састојао из Сената и Народне скупштине.

Велики проблеми за краља Александра настали су због непостојеће трудноће краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра 1902. године.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секретара Милоша Петронијевића са обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустроугарској. На то је оштро протестовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, када је крајем 1902. у Нишу дошао у посету краљу Александру.

Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације, а оне су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуло је шест особа. Знајући да не може добити нове изборе, краљ је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у размаку од једног сата. Првим ударом је укинут Устав из 1901. и распуштени су Сенат и Народна Скупштина. После тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио стари Устав из 1901. године. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу.

Млади официри су се бунили због краљичине лажне трудноће и непрестаним испадима њеног млађег брата, кога је она хтела направити престолонаследником. У августу 1901. коњички поручник Антоније Антић, капетани Радомир Аранђеловић и Милан Петровић и поручници Драгутин Димитријевић Апис и Драгутин Дулић сковали су заверу да убију краља и краљицу. Први састанак био је 6. септембра 1901. у стану поручника Антића. Касније су се завереницима придружили поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић. По првом плану краљ и краљица су требали бити убијени на забави код Коларца приликом краљичиног рођендана, 11. септембра, али је тај план пропао. Развијајући акцију у војним редовима, завереници официри одлучили су да упознају и грађане политичаре са својим намерама. Први је био упознат Ђорђе Генчић, члан владе која је дала оставку у знак протеста против краљеве веридбе с Драгом Машин. Генчић је у разговорима са страним представницима у Београду и на својим путовањима у иностранству покушавао да сазна како би се примио чин промене на престолу у Србији, ако би краљ умро без деце. Показало се да Аустроугарска не намерава истицати кандидатуру ни једног од својих принчева, јер је очекивала тешкоће и препреке од стране Русије. Из истих разлога, плашећи се отпора из Беча, ни Русија није била расположена да истиче кандидатуру неког од својих принчева.

Међутим сазнало се да кандидатура Петра Карађорђевића, који је живео као обичан грађанин у Женеви, не би наишла на сметњу. Зато је београдски трговац Никола Хаџи Тома уведен у заверу, а затим послат у Швајцарску да се састане с Петром и упозна га са завером. Петар није хтео да пристане на убиство и, ослањајући се на такво његово расположење, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић, је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Анте Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени. Завереници су се на то обвезали писменом заклетвом. Пошто је пропао и план да краљ и краљица буду убијени на прослави педесетогодишњице Београдског певачког друштва, одлучено је да се убиства изврше у самом двору у ноћи између 28. и 29. маја према јулијанском календару.

Драгутин Димитријевић Апис 

Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому. У 00:45, капетан Драгутин Димитријевић командовао је полазак у двор. У том тренутку генералштабни пуковник у пензијиАлександар Машин, брат Драгиног првог супруга, већ је био пошао у касарну 12. пука, да преузме команду над београдским трупама, а потпуковник Петар Мишић се спремао да са својим батаљоном из 11. пука пође пред двор. Одређени завереници били су већ опколили куће министара Цинцар-Марковићеве владе и блокирали команде, које су се морале прво запосести. Гардијски поручник Петар Живковић, потоњи југословенски премијер, је у тачно 02:00 отворио завереницима дворска врата. Тражење краљевског пара је безуспешно трајало близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у заверу. Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог. На тоалетном сточићу су пронашли Драгин омиљени роман „La trahison“, окренут на 80. страни. Апис је запазио како неко бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди.

Нервозни због неуспеле потраге, скорим свитањем и нестанком поручника Димитријевића, који је рањен лежао у сутерену Двора, завереници су сматрали да је завера пропала. Зато су наредили првом краљевом ађутанту, генералу Лази Петровићу, који је заробљен чим су завереници ушли у двор, да им у року од десет минута каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Он је мирно чекао да истекне тај рок. Даљи ток догађаја је споран.

Према једној верзији, официри су поново наишли у краљевску спаваћу собу и коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. Тек пошто су се, на позив да изађу, они појавили, артиљеријски капетан Михајло Ристић Уча (познат у четничкој акцији под именом Ђервинац) је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Краљ је пао мртав још од првог метка. Одмах затим убијен је и генерал Лаза Петровић. Тела краља и краљице су бачена преко прозора.

Према другој верзији, која је делимично прихваћена и у сценарију за серију „Крај Династије Обреновић“, краљ и краљица су се крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз (који је наводно водио до руског посланства). Краљ је на позив официра да изађу тражио да завереници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запретили су бомбама уколико Обреновићи не отворе. Како год да је било, након отварања тајних врата, расплет је био крвав, а извесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама пробадали тела. Наравно, митологија се постарала да градом почну да колају гласине како је краљ чак и толика рањавања преживео, те да је тек умро у мртвачници, иако је према налазу патолога био мртав већ после првог метка, који га је погодио у срце.

Исте ноћи убијена су краљичина браћа Никодије и Никола Љуњевице од војника, којима је командовао потпоручник Војислав Танкосић; председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић убијени су код својих кућа. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић, који је исто тако требао бити убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922.

Чланови нове привремене владе окупили су се ускоро, под председништвом Јована Авакумовића, а трупе, постројене пред двором, акламирале су кнеза Петра Карађорђевића као новог краља. Народна скупштина се састала 4. јуна 1903. и изгласала Петра Карађорђевића за краља Србије и изабрала посланство, које ће ићи у Женеву, да га доведе.

У самој Србији вест о преврату дочекана је са помешаним осећањима. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни, док су они који су га подржавали били разочарани. На парламентарним изборима само неколико дана пред атентат краљев кандидат је добио потпуну већину. Револтирани елементи војске су се побунили у Нишу 1904, преузимајући контролу над Нишким округом у знак подршке погинулом краљу и захтевајући да се убицама суди за њихов злочин. Њихов циљ је такође био да се покаже да војска као целина није и не може бити одговорна за Мајски преврат. Као симпатизер династије Обреновић, будући војвода Живојин Мишић је 1904. пензионисан.

Реагујући на атентат Русија и Аустроугарска су изразиле најоштрији протест због „мучког убиства“. Велика Британија иХоландија су повукле своје амбасадоре из Србије, правоснажно замрзавајући дипломатске односе, и увеле санкције Србији које су укинуте тек 1905, након што је завршено суђење атентаторима који су углавном кажњени превременим пензионисањем, уз одговарајуће премије, док неки никада нису кажњени за свој злочин.

Светска штампа је углавном са грожењем пренела вест о Мајском преврату. Британска штампа („Гардијан“) писала је да су оваквим понашањем Срби „показали да су гори од Арнаута“. Ни остали углавном нису имали речи хвале за подухват српских официра.

Након преврата живот у Србији је настављен, са тим да се краљ Петар минимално мешао у политику препуштајући политичким партијама да се боре за власт свим средствима, без жеље да се супротставља „Црној руци“, која је постајала све утицајнија. Због преокрета у спољашњој политици, између Србије и Аустроугарске се водио Царински рат или „Рат свиња“, из којег је Србија изашла као победник. Чланови „Црне руке“ су касније снабдевали оружјем чланове организације „Млада Босна“, који су28. јуна 1914. извршили атентат на надвојводу Франца Фердинанда, што је Аустроугарска искористила као повод за Први светски рат. Драгутин Димитријевић Апис је стрељан 26. јуна 1917. због оптужбе да је планирао атентат на регента Александра Карађорђевића.

Убиство Александра и Драге Обреновић (Одломак из серије Крај династије Обреновић)