Свиштовским миром је окончан последњи аустријско-турски рат који се водио од 1788. до 1791. Срби су као добровољци активно учествовали на страни Аустрије. Овај период српске историје се назива Кочина крајина, по Кочи Анђелковићу, једном од српских комаданата. Свиштовски мир није донео Србима ослобођење од турске власти, већ само амнестију. Да би смирио ситуацију, турски султан Селим III је ферманима из 1793. и 1794. потврдио Србима раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, селима управљали и кнезови, а у кнежинама оборкнезови. Тада је у Београдском пашалуку било 45 кнежина; затим ферманом од априла 1796. године на чело 12 нахија бирани су обор-кнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у својим кнежинама, али сукоби измеђујањичара, који су и даље хтели највишу власт и спахија који су желели освету, због угроженог положаја, све више су заоштравани.

Доласком новог паше Абу Бекира, ситуација у Србији се доста изменила. Одмах после његовог доласка у Ниш, организовано је убиство тадашњег предводника јањичара, Дели-Ахмета. Њега је с леђа убио један од пашиних слуга, приликом његове посете Нишу.

Протерани јањичари нашли су уточиште у Видину, тачније код сина видинског ајана Османа Пазваноглуа, који је био заслужан, највероватније по наговору јањичара, за напад на нахије београдског пашалука. Порта је приморана да се брани и зато укључује Србе у борбу против јањичара. Већ крајем 1793. године Срби код села Колара учествују у борби против јањичара који су заузели Пожаревац и кренули према Смедереву. Због опасности од даљих јањичарских напада, 1797. године формирана је српска народна војска на челу са Станком Харамбашићем, која је крајем априла 1797. године бројала око 15.000 људи. Међутим, приближавање француских трупа турским територијама (заузимање Крфа и других Јонских острва1797–1799 и искрцавање Наполеона Бонапарте у Египту 1798. године), утицало је на Порту да 1798. године закључи савез саРусијом, уз обострану гаранцију стечених поседа.

Хаџи Мустафа је приморан да им дозволи повратак у пашалук, иако су они протерани из Београда посебним ферманом. У почетку, јањичари, који су се већ вратили у Србију, нису толико наваљивали на пашу да им врати одузета имања, али су се веома брзо сукобили са домаћим обор-кнезовима. У јулу 1801. године јањичари су заузели Београд и приморали пашу да удаљи своју војску; убрзо након повлачења Срба и одласка Турака у Ниш, Хаџи-Мустафа је убијен (15. децембра), баш оног дана кад му је син, којег је овај одмах обавестио о свом хапшењу, стигао скоро до Београда.

Врховну власт тада су преузели четири вође јањичара, Алија Кучук, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Називали су себе дахијама, а сваком од њих припао је по један део земље, док су заједничку власт вршили из Београда. 

Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало на уједињење свих српских друштвених снага  да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у Србији, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. 

Ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели каква је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова и свештеника.

Најпре су се у Шумадији састала три народна поглавара: Ђорђе Петровић, ког су Турци назвали Карађорђе, затим Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се веома брзо окупили многи, како и домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били и Станоје Главаш и хајдук Вељко.

На ову вест дигло се становништво и с оне стране Колубаре, где су се нарочито истакли Јаков Ненадовић, Алексин брат, свештеникЛука Лазаревић. Слична ситуација била је и с оне стране Мораве, где су се истакли Миленко Стојковић и Петар Теодоровић Добрњац. Убрзо је скоро цела земља била под оружјем.

Кад су устаници 20. марта били већ надомак Београда, у граду је завладала паника, дахије су организовале отпор и затражиле помоћ на више страна. Помоћ од Порте нису могли тражити, јер су и сами били одметници, чак су неки писали да је неколико околних паша учествовало у борби против дахија. С друге стране била им је ускраћена помоћ и од некадашњег пријатеља Пазвана Огле који је и даље тежио да потчини под своју власт и Београд, чак је то и тражио од Порте у јануару 1804. године.

Сад кад је цело поље од Саве и Дунава било на ногама, под командом Јакова, на Сави, Чарапића на Дунаву, а између њих били су Карађорђе и Катић, Цариград се ипак заинтересовао за устанак. Хасан-бег, Ибрахим-ага Видајић и други незадовољни у самом Цариграду су покушавали да скрену пажњу великог везира на овај сукоб који све више прераста у прави рат. Они су сматрали да је пожељан отпор са било које стране против осионих дахија, и због тога је велики везир допустио Хасан-бегу да око себе прикупи спахије које су побегле од јањичара, затим је кнеза Јована Рашковића који се баш тад налазио у Цариграду поставио за надзорника царина у Београду, а босанском паши Бећиру наредио је да читаву ствар узме у своје руке, удаљи дахије и успостави ред у пашалуку.

Са 3.000 људи босански паша стигао је у Србију, где су га људи дочекали са највишим почастима. Његов долазак је уплашио дахије, нарочито због тога што су схватили да је ипак могуће да један паша склопи савез са рајом, што су они до тада сматрали немогућим.

Крајем априла, Карађорђе је преговарао са аустријским капетаном Сајтинским. На овом састанку он је изјавио жељу српског народа да их Аустрија прими под своју заштиту. Међутим, аустријски цар због тешкоћа са Наполеоном и зато што су хтели да одрже своју неутралност, да би остале исправне према Порти, није могао да прихвати његове понуде. Зато су аустријске власти званично сузбијале емиграцију из Србије и давање муниције, али су ипак потајно са Србима вршили трговину муниције и оружја.

Срби су били приморани да траже заштиту Руса, кад ту улогу није преузела Аустрија и зато су 3. маја 1804. године српске вође упутиле једно писмо руском посланику у Цариград, у којем се говори о невољама и жељама српског народа, али су такође истицали да ће и даље остати верни султану.

До Остружничке скупштине на којој су се састале старешине ослобођених крајева, борбе у Србији су биле у пуном јеку. У западном делу Београдског пашалука устанак су организовали Јаков и Матија Ненадовић; и тамо се, као и у Шумадији брзо ширио и заузео целу Колубару, Тамнаву и Посавину. Међутим, чим су Турци из Шапца чули за устанак у Шумадији затражили су помоћ Али-бега Видајића из Зворника који се заједно са неколико стотина својих војника упутио у Шабац, али под великим притиском српске војске непријатељ је уништен, 28. фебруара 1804. године на Свилеуви. Ова победа је била од великог значаја за ваљевску и шабачку нахију и њен устанички покрет. Убрзо затим, тачније 18. марта устаничке чете заузеле су и запалиле Ваљево, опселе Шабац, делом га спалиле и сатерале Турке у град. Опседнутим јањичарима у помоћ су пристигли јањичари из Босне. Али и њих је крајем априла, на утврђеном положају код манастира Чокешине сачекала група устаника под вођством Јакова Ненадовића. У тешкој једнодневној борби устаницима је нестало муниције због чега су у овом сукобу претрпели пораз, у којој су се нарочито истакли браћа Дамњан и Глигорије Недић. И поред успеха Турака у борби код Чокешине они су приморани да предају Шабац. Тада је већи део устаничких снага пребачен од Шапца према Београду. О конкретним борбама у Пожаревачкој нахији током фебруара месеца непосредних података нема, али их је, свакако, било. Говори се само о подизању устанка под Миленком Стојковићем и неким од његових подручних старешина, те да се Турци из околних села повлаче у Пожаревац ради одбране. Приближавањем устаничке војске Дунаву, већ има доста забележених података. У извештају аустријских власти од 08. марта, напомиње се да се цела Пожаревачка нахија, која обухвата Браничево, Звижд и Горњак, "налази у устанку" и да је већ 2.000 људи под оружјем. а стално придолазе и нови. Са великом војском Миленко стеже обруч око Пожаревца. Тада је у Пожаревцу било око 1.000 турских кућа и око 1500 добро наоружаних Турака. Али заједничким снагама Срби су успели очистити пожаревачку нахију од Турака и попалити све ханове. Ноћу, 7. марта Срби су кренули на Пожаревац, где су веома брзо опколили Турке који су се касније сами предали. За све то време Ђуша Вулићевић је држао у опсади Турке у Смедереву. Из смедеревског краја пребацује се у Ресаву Стојко Кривокућа из Аџибеговца и тамо се народ масовно диже на устанак. Може се рећи да су Срби половином марта 1804. године очистили готово сва села београдске нахије и Турке затворили по градовима и тврђавама као што су Београд, Шабац, Пожаревац, Смедерево, Јагодина, Карановац, Крагујевац, итд.

Пошто је оставио један одред на улазу у Смедерево, Карађорђе се упутио према Београду. Један део снага упутио је да поставе заседе на главним путевима који воде према Београду, а једним делом је поседнута граница пашалука на Морави под командом Стевана Јаковљевића, према ужичкој нахији под Петром Кнежевићем, наМаљену под Милованом Грбовићем, код Овчара под Миланом Обреновићем, испод Медведника под протопопом Стефаном и на Церу под Димитријем Милићанцем.

Турци су покушавали да пробију устаничку војску и на тај начин ослободе заузете територије, али у томе нису имали неког већег успеха. То је учинио и Кучук-Алија са 200 својих војника, желећи да допре до Мораве у два наврата нападао је српску војску, али безуспешно.

Од 21. марта до 24. априла у Београду су се водиле жестоке борбе између српских устаника с једне стране и опседнутих Турака с друге стране. За време Карађорђевог одсуства, који је морао напустити Београд ради доласка Кучук-Алије који је се сукобљавао са устаницима у околини Јагодине и Крагујевца, београдски Турци су неколико пута дошли у сукоб са српском војском, али она је била довољно јака да издржи све турске нападе.

Живот у Београду је био несношљив. Сви излази из града били су затворени, због тога је завладала велика оскудица и у храни и у стоци. Због глади, која је потресала Београд, православно, али и муслиманско становништво почело је да исељава и напуста град. Ситуација се знатно погоршала избијањем сукоба између јањичара и дахија, с једне стране и Турака грађана, с друге, али и сукоба између самих дахија. Јер, 14. априла, у преговорима са београдским везиром Хасан-ага пашом, двојица дахија Аганлија и Мехмед-ага Фочић били су спремни да предају власт, и то би се десило да се томе жестоко није противио Мула-Јусуф. То је произвело кризу у односима између самих дахија, што им није никако ишло у корист.

Састанку у Земуну претходила је скупштина у Остружници (6-15. мај 1804. године), где се поред договора о томе шта ће се изнети пред дахијске изасланике у преговорима о миру у Земуну, разговарало и о даљем развоју устанка, организацији нове власти, набавци муниције итд.

Са ове скупштине захтевано је да се дахије протерају из Београда, да сваки везир управља по ферману из 1793. године, у свакој нахији да буде судница и да се свима суди по закону, затим је тражена слобода вере тј. обнављање порушених манастира, да обичаји вере буду слободни, да постоји слободна трговина и да раја продаје своја добра коме жели, да српско становништво самостално бира своје кнезове итд.

Током заседања скупштине у Остружници, посредством команданта Славонске крајине генерала Џенејна организован је састанак српских старешина и представника дахија 10. маја у Земуну. Устаници нису желели мирење с дахијама, те су поставили захтеве за које су знали да неће бити прихваћени: да се у београдском пашалуку врате на снагу самоуправне повластице из 1793. године, дахије побију, јањичари напусте пашалук и да спровођење тих услова гарантује Аустрија. Како преговори у Земуну нису дали резултатe, заседање у Остружници је настављено и одлучено је да се борба против дахија настави без компромиса.

После састанка у Земуну, устаничке старешине заједно са својом војском почеле су се прикупљати око Београда. Крагујевачку и рудничку војску предводио је Карађорђе, а ваљевску и шабачку Јаков Ненадовић, прота Матија, Живко Дабић, Остоја Спуж и Андрија Витомировић. Њихов основни циљ био је ослобођење Београда. Када је Карађорђе пошао у сусрет ваљевској војсци, 9. маја 1804. године, турци су покушали да га спрече, али безуспешно. Турке су предводиле дахије и Алија Гушанац. Велики успех ове битке је то што се сузила опсадна линија око Београда. Убрзо затим, ослобођен је Пожаревац 12. маја и Смедерево 6. јула 1804. године.

Поред тога што је требало да заведе ред у Београдском пашалуку, Бећир-паша је имао султаново овлашћење да убије четири београдске дахије да би на овај начин измирио јањичаре са хришћанском рајом. Он је то и успео на тај начин што је дахије изоловао на дунавском острву Ада Кале, а затим оставио Србима да их убију. Поред тога, поставио је 20 српских кнезова и дао им градове на управу, што значи да су Бећир-пашине одредбе одговарале почетним циљевима српских побуњеника.

Верујући да устаници могу очекивати помоћ од Русије, Карађорђе и устаничке старешине су 27. јула 1804. написали молбу руском цару и одредили изасланство на челу са протом Матејом Ненадовићем које је отпутовало у Русију. Изасланици су објаснили разлоге дизања устанка, његове дотадашње резултате, неуспеле преговоре са Бећир-пашом и решеност устаника да се боре док не испуне своје захтеве уз јемство Русије и Аустрије. Истакнута је жеља устаника да се у Србији успостави самостална српска држава која би била под заштитом Русије, али која би и даље плаћала данак султану. Такође је затражена помоћ у оружју, муницији, новцу и војним стручњацима. Примивши ове молбе, руски цар је 28. новембра 1804. наредио да се издвоји 5.000 дуката за устанике у Србији и послао писмо руском посланику у Цариграду са упутством о томе како да утиче на Порту.

Истовремено је султан решио да преговорима умири Србе, па је замолио влашког и молдавског кнеза да, као хришћани, посредују између Порте и устаника. Влашки кнез је у јесен 1804. послао свог изасланика међу устанике, који су му поручили да су и даље верни султану. Затражили су да Алија Гушанац буде уклоњен из Београда и да односе утврђене преговорима са Бећир-пашом гарантује једна страна сила. Султан је одбио предлоге Срба, а они су одбили султанов захтев да распусте оружане одреде. Резултате нису дала ни убеђивања молдавског кнеза ни Цариградске патријаршије.

Карађорђе је, међутим, послушао савете Бећир-паше и других посредника да буде толерантнији према Порти, те је смањио устаничке снаге око Београда. Изгубивши стрпљење према устаницима, Порта је априла 1805. наредила нишком Хафиз-паши да почне да скупља војску и угуши буну. Ни Карађорђе није седео скрштених руку, тако да је још у марту 1805. један део устаничке војске од Београда померио ка Западној Морави ради заузимања Карановца, Трстеника, Пожеге и Ужица, а други део према Великој Морави ради одбране у случају да Турци крену тим правцем.

Бесна због заузимања Карановца, Трстеника, Пожеге и Ужица током јула 1805, Порта је наредила новом београдском везиру Хафиз-паши, дотадашњем заповедникуНиша, да одмах крене у напад и угуши буну. Хафиз-паша је стигао до Велике Мораве, где су га чекали Карађорђе и Миленко Стојковић. Стојковић је у селу Иванковацизградио систем шанчева и утврђења. Битка на Иванковцу је почела 18. августа 1805. Кад је пао мрак, Турци су се повукли у Параћин. Сутрадан је Карађорђе прешао Мораву и придружио се Стојковићу на положајима око Параћина. Турци су 20. августа напали устанике, а у једном налету рањен је Хафиз-паша. Турци су током ноћи напустили Параћин. Битка на Иванковцу једна је од највећих битака Првог српског устанка. Ова победа над регуларном царском војском још више је ојачала веру устаника у сопствене снаге. Од тог тренутка, буна против дахија прераста у устанак против турске власти.

Турска се 1806. спремала за коначни обрачун са устаницима. Предвиђен је напад на Србију из три правца: из Видина, из Ниша и из Босне. Срби су своју војску усмерили изван Београдског пашалука ка Кладову, Параћину, Крушевцу, Рашкој, Вишеграду, Новој Вароши, Шапцу и Београду. Стојковић је освојио Пореч, Кладово и Неготин, Добрњац Параћин, Ражањ и Алексинац, Главаш и Младен Миловановић Крушевац. Радич Петровић је продро долином Ибра и освојио Пазарску нахију, али га је код дежеви поразио Сулејман-паша Скопљак. На истоку су устаници поразили Пазван Оглуа на Џивџибарама.

Војска из Босне заузела је Мачву и Подриње, а њој у сусрет кренуо је Карађорђе. Одлучујућа битка две војске одиграла се на Мишару 13. августа 1806. после чега су се Турци повукли у Шабац.

Румелијски везир Ибрахим-паша је предводио другу војску долином Мораве. Устаници су их дочекали на утврђењу Делиград и одолевали пет недеља, а Карађорђе је након битке на Мишару кренуо ка Делиграду у помоћ. Одлучујућа битка одиграла се 3. септембра, пре Карађорђевог доласка, када су Срби, којима су командовали Добрњац, Главаш и Миловановић, однели победу.

Охрабрени победама на Мишару и Делиграду, устаници су преузели офанзиву. Станоје Главаш је спалио Прокупље и продро до Лаба, Бањске и Брвеника. Карађорђе је стигао до Ниша, а Миленко Стојковић до Видина. Српски представник у Цариграду Петар Ичко је у септембру 1806. са Портом закључио мир, по ком би се из Србије протерали јаничари, Србија би плаћала данак одсеком а примао би га царски мухасил, јавне службе и чување границе вршили би Срби. То није био мир у правом смислу јер није било писаног докумета који би га гарантовао.

Русија је запоседањем Букурешта ушла у рат против Турске. Срби су јој сада били потребни као савезници и она их више није саветовала да остану лојални султану, већ их је подстицала на наставак устанка. Смедеревска скупштина коначно је одбацила Ичков мир.

Ичко се, заједно са мухасилом Хасан агом кога је послала порта, вратио у Србију без фермана већ само са усменим обећањима. Стигао је у Смедерево 10. септембра. Карађорђе је одлучио да крене на Београд. 30 новембра освојен је град, а 27. децембра и тврђава. Разбојништво и злостaвљање становништва Карађорђе није толерисао.

До почетка рата дошло је 1807, после збацивања кнежева Влашке и Молдавије које су биле под Руским протекторатом. Србија је одбила понуду Турске да помогне у рату већ своју судбину везује за Русију. Карађорђе је устаничку војску усмерио ка Видину и продире дубоко у Турску територију. Хајдук Вељко осваја Кључ и Крајину. Устаници освајају и Куршумлију и Понишавље. Најзначајније победе извојеване су на Штубику и Малајници. Наполеонови ратови ће приморати Русе да повуку војску са Дунава. Руско Српска сарадња ће се наставити и у каснијим годинама. 

СЛОМ УСТАНКА

До слома устанка дошло је 1812-1813. Руси, савезници устаника, морали су да се повуку назад у Русију јер је Наполеон нападао. Због њега су Руси били принуђени да потпишу и Букурешки мир. По осмој тачки тога мира, Срби би добили аутономију а Турци би се вратили у Београд и поново управљали Србијом. Устаници то нису прихватили, јер би све оно за шта су се изборили пало у воду - и Синђелићева жртва на Чегру, и победе на Иванковцу и Мишару, код Варварина и Лознице... Турци су Србију напали са југа, истока и запада. Најжешћи отпор показао је Младен Миловановић, који је у то време био у сукобу са Карађорђем због питања како би требало организовати одбрану Србије у Засавици (Подрињу). Иако је погинуло много Турака, отпор је био сломљен 7. октобра 1813. Турци улазе у Београд и успостављају управни апарат и организацију каква је постојала пре избијања устанка 1804. Први српски устанак је угушен, а Карађорђе са неколицином вођа устанка бежи у Аустрију. Османско царство је за гушење устанка искористило огроман број војника, своју комплетну ударну снагу - три војске које су заједно бројале четврт милиона војника (130.000 из Босне, 60.000 из Ниша и 60.000 из Видина).

ОРГАНИЗАЦИЈА УСТАНИЧКЕ ДРЖАВЕ

Правитељствујушчи совјет сербски (славеносрпски: Правителствующи совѣт сербскій) је био један од централних органа власти уустаничкој Србији, основан 14. августа 1805. на народној скупштини у Борку, у време Првог српског устанка. Један од оснивача је биопрота Матија Ненадовић, док је на његовом постављању радио Божа Грујовић, професор историје права на универзитету у Харкову.

Стварање Совјета је био израз потребе ослободилачке борбе српског народа, тадашњих супротности политичке борбе, спољнополитичких утицаја и борбе великих сила око устаничке Србије. Карађорђе је дао пристанак за његово оснивање, желећи да му он помогне у решавању сложених проблема војноорганизационог и спољнополитичког карактера. Један део војвода је схватио да Совјет може бити добра опозиција против Карађорђа.

Као централни орган власти обједињавао је напоре устаника и доприносио је да се са успехом развија ослободилачка борба. Стварао је основне услове за бржи економски, друштвени и културни развој Србије. Постепено је сузбијао нахијски сепаратизам, a под Карађорђем се борио против феудалне и регионалне подвојеностИ.

Начални правитељствујушчи совјет народни, по нацрту Грујовића, састојао се од 12 изабраних представника 12 нахија. Имао је свог председника који се бирао сваког месеца међу 12 представника. Предвиђено је било 6 попечитеља(министара) који су се исто као и председник бирали између чланова: за војску, финансије, правду, просвету и цркву, иностране и унутрашње послове, те и један секретар. Попечитељи су уведени тек1811. Прво седиште је било у манастиру Вољавчи испод планине Рудник, а после кратког времена у манастиру Боговађи. У то време по нахијама се организују магистрати (судови) да суде и свршавају нахијске послове. За боравка у Боговађи створен је и сопствени печат: грб Србије, крст са 4 оцила и грб древне Трибалије. 

Председници Совјета су били:прота Матеја Ненадовић, Младен Миловановић и Карађорђе.