СРПСКО - ТУРСКИ РАТОВИ 1876 - 1878.

У оквиру оваквог присуства главних спољних фактора који су Балкан делили у своје сфере утицаја, формулисано је и српско питање. Две ривалске кнежевске династије су се споразумеле о стварању двојне федеративне државе. Након преговора на Цетињу, коначно је у Венецији склопљен уговор о савезу и тајној војној конвенцији измеђуСрбије и Црне Горе, 15. јуна 1876. Иако се преговарало највише о војној сарадњи у предстојећем рату, споразумевање се проширило и на питања династичког уједињења у будућности и територијалне поделе заједничке српске државе. Замишљало се да ће се она протезати од тимока до Уне, а да ће у њој на црногорски федерални део отпадати териториј омеђен рекама Лимом и Неретвом код Коњица. У овом се војном савезу од 15. јуна 1876. испољава суштина и врхунац српског питања у Великој источној кризи тих година. Србија и Црна Гора су ушле у рат против Турске на Видовдан, 28. јуна 1876, (заправо 30. јуна) иако су војна дејства објављена и почела неколико дана касније. Српски је кнез у ратној прокламацији осудио нетолеранцију према муслиманима и католицима, као и покушаје социјалног преврата у коме би се нарушили постојећи власнички односи. Формално је тиме онемогућено да се моћан аграрни устанак сељака који је буктао у суседним покрајинама призна као српска национална револуција. Одмах након склапања савеза Србије и Црне Горе са Херцеговином. Устаници у Босни су прогласили уједињење са Србијом на четири места и о томе обзнанили свету своју одлуку. Све су устаничке формације преуређене и стављене под јединствену команду пуковника Милете Деспотовића, бившег официра руске царске гарде и убеђеног славјанофила. Веровао је да је српски циљ уједињење свих Словена под вођством руског цара, а у Босни је покушавао да на српску страну привуче католике и муслимане. Стратешки основ српског рата против Турске 1876. је предвиђао да рат има за циљ само да изазове руског цара да војнички интервенише против Турске. Одатле је главни ударни правац одређен према Бугарској, како би се изазвао бугарски народни устанак. Остали су фронтови имали мањи значај. Иако је било предвиђено да се српска и црногорска војска усмерују ка сједињењу негде у Рашкој области, црногорска војска је своје главне операције усмерила углавном на Херцеговину. Изгледало је, а и историјска наука је склона убеђењу да се то може и доказати, да је црногорски кнез више склон тајном споразуму са аустријским царем око територијалне деобе Херцеговине, него да успоставља историјске основе српском националном јединству. Црногорска је војска у херецеговачком и албанском правцу извојевала неколико победа великог светског одјека. Српска је милиција, на бугарском фронту, а затим и на осталим ратиштима почела да доживљава неуспех за неуспехом. Коначно је спасена од тоталног пораза притиском великих сила на турскувладу да прихвати примирје, по коме је Србија могла да очува свој ранији териториј, али да не добије ништа од онога што се српско јавно мишљење надало да је постало историјска тековина.

У условима дубоког војног пораза, српско је национално пиптање даље зависило од споразума великих сила. На првом месту су се покушале да споразумеју Русија и Аустроугарска. Један нацрт споразума је направљен у разговору руског и аустријског цара у возу између Берлина и Рајхштата 8. јула 1876. По том споразуму Србија је добијала мали комад земље у правцу реке Лима, Црна Гора један део источне Херцеговине и излаз на море кодСпича. Како је споразум сачињен усмено и у руској верзији предвиђао знатно неповољнија решења заАустроугарску, коначни је споразум постигнут у Будимпешти 15. јануара 1877. ("Будимпештанске конвенције"). На основу ових тајних споразума, по којима је цела Босна препуштена Аустроугарској, а Херцеговина до линије изаБилеће, Русија је ушла у рат против Турске 24. априла 1877. Руски су славјанофили, разочарани у њихове планове око решавања општесловенског питања у Великој источној кризи, почели да кидају све везе са Србијом. У Москви је срочено једно саопштење под насловом "Уочи нашег последњег рата. Писмо председника Московског славјанофилског комитета, 4. децембра1876. године из Москве у Београд". Овај је документ у целости пуштен у јавност тек 1897. године, али је и поред тога он одиграо исто онако велику улогу у историји српско-руских односа као и славјанофилска Посланица Србима 1860. Србима је саопштено да се с њима прекидају све споне сарадње, да се у Београду оставља један емисар за ширење руске писмености и да се цела руска енергија управља на помоћ Бугарској. Срби су означени као виновници за слом њиховог рата 1876, јер су своју културу усмеравали на сарадњу са католичким Хрватима у смислу стварања југословенске државе. Ти су циљеви названи "лажима и фразом". Све су велике силе настојале да извуку неке користи из ове источне кризе иако су само Русија и Аустроугарска играле најактивнију улогу. Оне су формално настојале да постигну неки споразум са турском владом о промени администрације у Босни иХерцеговини и да се дају неки уступци другим народима и државама. На великој Цариградској конференцији од 11. децембра 1876. до 20. јануара 1877, није прихваћена молба српског кнеза да се на конференцији саслуша и српски представник. Како истиче Јован Вукић у мало познатој студији на француском језију "Српски народ у Великој источној кризи од 1875. до 1878. Студија из политичке историје" (Женева 1919), Србија је на конференцији ућуткана решењем да ће се поштовати њене предратне границе. На леп начин јој је речено да мора бити срећна што ништа није изгубила. Црној Гори је обећано увећање у правцу Херцеговине и Албаније. Цариградска је конференција донела одлуке да Босна и Херцеговина постане аутономна и да се њен териториј издели у неколико унутрашњих кантона. Султан би наименовао једног генералног гувернера, а велике силе би гарантовале овај поредак на рок од пет година. Руководиоци посебних кантона, који су на турском називани "нахије мудирлуци", бирани су од стране кантоналних већа и од њихових чланова из оне вере која је сачињавала већину у дотичном кантону. Више кантона се уједињавало у округе (санџаке), а на њиховом челу би султан постављао начелнике из већинског становништва.

Сенка на све ове тајне и јавне погодбе око решавња Велике источне кризе је дошла након коначне победе руске и српске војске над турском до почетка марта 1878. Удругом рату је српска војска пробала вредности свог преображаја. Успела је да ослободи делове југоисточне Србије са Нишом и Пиротом као главним ослонцима. Унутрашње побуне незадовољне опозиције су онемогућиле да српски одреди уђу раније у поприште под знатно повољнијим околностима него у рату 1876. ("Крагујевачки барјак"). То је био и разлог да нису ослобођени Скопље и Приштина. Након ових великих војних победа руске војске и склапања прелиминарног мира у Сан Стефану 3. марта 1878, све су велике силе настојале да тајним погађањем са султановом владом добију неке уступке. Велика Британија је на тај начин од султана добила Кипар, аАустроугарској није пошло за руком да јој султан омогући легалну окупацију Босне и Херцеговине. Са руске стране је српској влади стављено на знање да се не сме противити Аустроугарској и захтевати делове Босне. Пре него је добила мандат великих сила да окупира Босну и Херцеговину, хабзбуршка је политика успела да на своју страну придобије све главне чиниоце. Њени агенти су на своју страну окренули већину фрањевачког свештенства и део муслиманских земљопоседника. Херцеговачки устанак је био под командом црногорског кнеза, а он је био у тесној вези са представницима аустријског цара. Добијао је одређену финансијску помоћ и био задовољан да су велике силе биле видљиво склоне да Црној Гори дају територијално увећање и излаз на море. Устаници у Босни су главно упориште изградили на тромеђиДалмације, Лике и Босне. Поред штаба пуковника Деспотовића, ту у Црним Потоцима су подигнута спремишта за залихе хране и опреме. Та је утврда била природно заштићена јер је као клин дубоко улазила у аустријски териториј и без повреде границе се није могла заузети. Управо користећи свесну небудност аустријских органа, турска је војска 4. августа 1877, користећи се слободним пролазом преко границе, разорила то упориште и разбила последње знатније устаничке формације.

Припремајући се за Берлински конгрес, Русија је настојала да пре њега извуче неке користи у тајном погађању са аустроугарском дипломатијом. Привремено је подржавала идеју о аутномији Босне и Херцеговине, како би је касније могла предати за вредније уступке у Македонији и Бугарској. Након пораза у Црним Потоцима, устаници су у Босни били формирали једну привремену владу и обновили неколико устаничких чета. Двојица устаничких старешина су у сељачким оделима успела да дођу у Београд и састану се са представником владе Јованом Ристићем. "Он их љубазно прими, и саслушавши њихову молбу, одговори им, да им Србија никакве помоћи дати не може, пошто се у последњем рату с Турцима јако истрошила". На веће је разочарење наишла једна мала делегација слвајнофилима у Москви, који су у складу са званичном царском политиком све енергије посветили ослобођењу Бугарске, а Србима саветовали да се споразумеју са Аустроугарском око осигурања аутномије Босне и Херцеговине и постизања независности државе. Попуштајући притиску, српској влади је једино остало да од хабзбуршких дипломата добије подршку око изградње железнице и повољнијег разграничења са Бугарском. У питању српских поседа западно од реке Дрине је ћутала, пазећи да не даје никакве изјаве "из којих би изгледало, као да се Србија одриче Босне, или да је уступа". 

 СРБИЈА ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА