Стефан Немања

 Стефан Немања (понекад Стеван, црквенословенски: Стѣфань; око1113 — 13. фебруар 1199.) је био велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара и, заједно са синомСавом, једним од утемељивача Српске православне цркве, која га слави каоСветог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. 

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском цару Манојлу Комнину (1143 — 1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области(Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао јесабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, суровообрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са светим римским царемФридрихом Барбаросом (1155 — 1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176).

Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире:Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године. 

Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196 — 1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195 —1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Краљ Александар Обреновић

Краљ Александар Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 — Београд, 29. мај/11. јун 1903) је био српски краљ, последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен уМајском преврату 1903. Краљ Александар је био син краља Милана и краљице Наталије Обреновић.

Детињство на двору краља Милана

Александар Обреновић је рођен 14. августа 1876. године у једном породилишту које је лично финансирао краљ Милан. Бригу о младом Александру је искључиво водио краљ Милан. По узрастању младог краљевића, краљ Милан је наредио да се пошаље на школовање у Париз о његовом трошку. Заједно са младим краљевићем тада су се у Паризу налазили њему у помоћ и два истакнута пријатеља куће Обреновића - Јован Ристић и Коста Протић, који ће касније, за време Александровог малолетства, бити намесници. На Лицеју је стекао солидно образовање, научио је француски и руски језик.

Александар се вратио у Београд 1887. године, са непуних 11. година и стално се налазио на Двору, где је о његовом васпитању бринуло више гувернанти. Ту је научио да свира клавир, да пише поезију, да пеца, да иде у лов. Углавном се налазио под надзором свога оца, краља Милана Обреновића.

Абдикација краља Милана и намеснички режим

 На годишњицу проглашења Краљевине Србије 22. фебруара (6. марта) 1889. у Саборној Цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара намесништво. Према Уставу, краљ Милан је одредио сину Александру намесништво, које су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

На предлог младог Александра, Влада и намесништво Србије су омогућили повратакмитрополита Михаила у Београд. На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, тринаестогодишњи Краљ Александар је у цркви манастира Жиче миропомазан од странемитрополита Михаила, политичког противника његовог оца Краља Милана, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија. Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију уЛазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

Александрова мајка, краљица Наталија, која је била у разводу и оштром сукобу са краљем Миланом, протерана је, на његов захтев, из Београда 7. маја 1891. године. Отпутовала је у бањски центар Бијариц, са будућом краљицом Драгом Обреновић.

После смрти намесника Протића 4. јуна 1892. године, настаје сукоб између шефа радикала Николе Пашића, који претендује на намесничко мести, и првог намесника Ристића, који не прихвата Пашића. Расплет настаје падом радикалске владе и установљавањем либералске, под Јованом Авакумовићем 9. августа 1892. године.

Александар Обреновић постаје краљ Србије

После скупштинских избора из фебруара 1893, који су дали подједнак број посланика радикалима и либералима, настала је тешка политичка криза, а Александар је решио да узме ствари у своје руке. 1. априла 1893. године позвао је све угледне министре и читаво намесништво на свечану вечеру у Двору. За време вечере, стално су се око младог краља налазила 10-12 официра као послуга. Након вечере, краљ је позвао госте у свечани салон и саопштио им је да се ради побољшања стања у земљи од данас преузима краљевска овлашћења, разрешује досадашњу владу и намесништво и да Србија иде новим политичким курсем. Тако је краљ Александар извршио дворску револуцију, односно државни удар.

Око краља су се тада налазила неколицина високих официра, међу којима и коњички пуковникЛазар Петровић, који ће доцније постати његов лични ађутант, а краљ ће га унапредити у чин генерала. Протести министра су остали без резултата, док је краљ је понављао да је тако боље за све. Нову владу је саставио краљев бивши васпитач, др Лазар Докић, са неколико угледних радикала.

На почетку своје владавине, политика краља Александра била је да он прописује програм рада владе по питањима војног, привредног и финансијског живота државе. Није подносио страначка непринципијелна надметања, а да би сузбио радикале, сам је 9. јануара 1894. године позвао оца, краља Милана, да се врати у Београд и доделио му врховну команду над војском. Радикална влада је одмах поднела оставку и прешла у опозицију. По повратку у земљу краљ Милан је одмах почео да утиче на државне послове.

Краљ Александар је покушао да води политику са неутралним владама, али му то није полазило за руком. Зато је 9. маја 1894. године извршио други државни удар и укинуо устав од 1888. и вратио стари из 1869. године.

Због све тежег положаја српског становништва у границама Турске империје, краљ Александар је решио да начини посетуЦариграду у лето 1894, не би ли измолио неке политичке повластице српског живља у Турској. Негујући добре односе саГрчком, краљ Александар је у пролеће, по повратку из Цариграда, посетио и грчки двор. На том, путу, после неколико векова, посетио је Свету гору и Хиландар, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом хиландарско братство је поклонио је краљу Мирослављево јеванђеље, оригиналну Немањину повељу манстиру и још неколико рукописа. Овом краљевом посетом и његовим новчаним прилозима, Хиландар је остао српски манастир.

По повратку са Атоса, краљ Александар се завадио са својим оцем, после чега је овај отишао по други пут из Србије. Недељу дана касније у Србију се враћа прогнана краљица Наталија. Потом је 25. јуна 1895. године Стојан Новаковић саставио новунапредњачку владу.

После овога, на инсистирање краљице Наталије, краљ одлази на летовање у Бијариц почетком маја 1895. године. Краљица Наталија је по њему дала име Сашино једној палати у Бијарицу. У овом градићу на граници Француске и Шпаније, краљ је упознао будућу супругу Драгу, која је била лична дворска дама његове мајке. У то време се у Србији то прихватило као пролазна авантура младог краља, али је љубав започета у Бијарицу почела да буја све више и више.

Краљ се поново враћа у Србију почетком септембра 1895. На инсистирање свога оца, краља Милана, краљ Александар је отишао у Беч, где је у знак добре пажње српског и аустријског двора, одликовао лентом Белог орла бечког министра за финансије и министра за Босну и Херцеговину, Бенјамина Калаја, што је рђаво прихваћено у Србији због тежње Аустроугарске да анектира Босну и Херцеговину.

У Бечу и Пешти поново долази до незадовољства према Србији. Први пут у српској историји, захваљујући залагању краља Александра, дошло је на Видовдан 1896. у Београду до састанка владара Србије и Црне Горе, краља Александра и кнеза Николе Петровића. Краљ је приредио величанствени дочек кнезу Николи на железничкој станици, командовао је својим војним ешалоном и први се руковао са црногорским кнезом. Том приликом кнез Никола Петровић је одржао дугачак говор где је поздрављао српско-црногорску сарадњу. Књаз Никола је био усхићен када је истога дана био у Саборној цркви на парастосу косовских жртава. После одржаног обреда и патриотског говора митрополита Михаила, у цркви, ушао је обучен у златно црногорско одело и са сабљом Немањића о појасу, клекнуо, пољубио земљу и бризнуо у плач.

И краљ Александар се одужио црногорском кнезу, па је тако наредне 1897. године, наЂурђевдан, крсно име Петровића, краљ Александар посетио Цетиње, иако је краљ Милан из Беча употребио сва могућа средства да му осујети овај пут, плашећи га још да ће „погинути, чим ступи на црногорско земљиште“.

После избијања Критског устанка у Грчкој, долази до нових заоштравања односа Србије и Бугарске. Краљ Александар одлази у званичну посету кнезу Фердинанду Кобуршком у Софију 19. фебруара 1897. где је потписао српско-бугарску „Угодбу“. По том уговору предвиђала се начелна сарадња у свим питањима која су се тицала Срба и Бугара у Турској.

После овога, краљ се поново мири са оцем и позива га да дође у Србију. По доласку краља Милана у Србију 7. октобра 1897. образована је нова влада под председником др Владаном Ђорђевићем, по занимању хирурга. Краљ Милан је постао врховни командант активне војске Краљевине Србије.

Нова влада и краљ Милан покушали су да нађу достојну принцезу са неког западног двора за краљеву супругу. Међутим, тада се није знало да се краљ састаје са својом будућом женим Драгом Машин у Београду наочиглед читаве јавности.

После све већег ангажовања краља Милана у српској политици, а нарочито после његове антирадикалске политике, на њега је покушан атентат на Ивандан 1899. године, који је покушао да изврши један незапослени радник. Тада се краљ Милан почео обрачунавати са радикалима на све начине. Оваква његова политика се првенствено није свидела Александру из два разлога: требао је ставити земљу пред свршени чин објављивањем своје веридбе са Драгом Машин и да се лиши антирадикалске кампање коју је водио краљ Милан. Зато је решио да уклони и председника владе и краља Милана из земље.

Под изговором да треба да преговара са западним двором око његове женидбе са принцезом Александром Шамбург Липе, шаље свог оца у Карлсбад, а председника владе др Владана Ђорђевића у Маријенсбад да потпише неке уговоре са Аустроугарском. Чим је отклонио ове противнике, могао је на миру да објави веридбу са Драгом Машин.

Женидба краља Александра Обреновића

Србијом је одјекнула невероватна вест 8. јула 1900. да је краљ Александар запросио ћерку Пантелије Луњевице, Драгу Луњевицу-Машин. Први проблеми су настали код политичара, а затим и у војсци. После неких недоумица код виших официра, краљ Александар их је окупио у Саборној цркви 10. јула 1900. године на парастос страдалим жртвама у ратовима за ослобођење Србије и одржао им говор:

„Ја сам глава Дома Обреновића и ја први имам право и дужност да водим бригу о судбини и будућности Династије. Према томе мишљења мога оца у делу моје женидбе је споредна ствар и малог је значаја. То је главно шта мислим ја, а немој отац. Мој отац није одговорио мојим жељама и ја сам га, као врховни командант, с тога справом разрешио дужности команданта активне војске.“

 Краљ Милан није дао благослав свом сину, напомињући у писму да је њихова династија превалила много тога, али да ју је одлука коју је донео одвела право у пропаст. Краљ Александар је наредио да се распореде јаке снаге на граници и да га у случају насилног покушаја да са војском продре у Србију, ухвате и затворе. Краљ Милан се више није ни враћао у Србију и умро је у Бечу 1901. године. Такође се против овакве одлуке побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин.

Сви противници који су били против ове женидбе су затворени, касније, по милости краља пуштени, поднели су прво оставке, а покушано је чак да се код митрополита Михаила утиче на то да не да црквени благослов краљу. После објављене веридбе, уследила је краљева женидба 23. јула 1900. у Саборној Цркви у Београду. Због затегнутих односа са спољним светом због ове женидбе, краљ Александар је почео полако да ради на сређивању ових односа. У спољној политици окренуо се одмах Русији, пустивши претходно радикале из затвора оптужене за Ивањдански атентат. На ово је оштро реаговао аустроугарски посланик у Београду, гроф Голуховски.

Драга и Александар Обреновић 

После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак краљичине трудноће пружио руку помирења свим политичким осуђеницима. По изласку политичара радикалне странке из затвора, краљ је саставио нову владу на челу са радикаломМихаилом Вујићем 20. марта 1901, а она је била мешавина радикала и либерала. Потом је донет нови Октроисани устав чија је главна карактеристика била увођење дводомног система.

Нарочито велики проблеми за краља Александра настали су непостојећом трудноћом краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра1902. године.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секрета Милоша Петронијевића с обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по својој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустроугарској. На то је оштро протестовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, у Нишу када је крајем 1902. дошао у посету краљу Александру.

Мартовске демонстрације против Александра Обреновића и Мајски преврат

Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације које су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуло је шест особа. На Калемегдану је демонстрантима ватрено говорио Димитрије Туцовић. Знајући да не може добити нове изборе, краљ Александар се окомио на Сенат, у коме се налазило остатак радикала, које је краљ окривио за нереде.

Краљ је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у размаку од само једног сата. Првим ударом је укинут Устав из 1901, распуштени су Сенат и Народна Скупштина. Иза тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио у живот стари Устав из 1901. године. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу.

Мајски преврат је био државни преврат у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме се прекинула лоза династије Обреновић, која је владала Србијом од средине 19. века. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос Србије и европских сила зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустроугарску, а Карађорђевићи на Француску.

Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је организација „Црна рука“ на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између28. маја и 29. маја 1903. године (по старом календару). На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку

Популарност краља Александра је опала након његове женидбе са Драгом Машин, бившом дворском дамом своје мајкеНаталије, удовицом инжењера Светозара Машина, која је била старија од њега 12 година и пореклом није била из краљевске породице, што је у то време било општеважеће правило за женидбу престолонаследника и краљева. Краљев отац, бивши краљМилан Обреновић, није одобравао брак и није се више враћао у Србију, а умро је у Бечу 1901. Против брака се побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин. Због затегнутих односа са спољним светом због ове женидбе, краљ Александар се у спољној политици окренуо Русији, пустивши претходно из затвора радикале оптужене заИвањдански атентат на краља Милана.

После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак наводне краљичине трудноће, помиловао све политичке осуђенике и20. марта 1901. саставио нову владу на челу са радикалом Михаилом Вујићем. У влади су се налазили представници Народне радикалне и Либералне странке. Краљ Александар је потом донео нови Октроисани устав, чија је главна карактеристика била увођење дводомног система, који се састојао из Сената и Народне скупштине.

Велики проблеми за краља Александра настали су због непостојеће трудноће краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра 1902. године.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секретара Милоша Петронијевића са обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустроугарској. На то је оштро протестовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, када је крајем 1902. у Нишу дошао у посету краљу Александру.

Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације, а оне су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуло је шест особа. Знајући да не може добити нове изборе, краљ је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у размаку од једног сата. Првим ударом је укинут Устав из 1901. и распуштени су Сенат и Народна Скупштина. После тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио стари Устав из 1901. године. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу.

Млади официри су се бунили због краљичине лажне трудноће и непрестаним испадима њеног млађег брата, кога је она хтела направити престолонаследником. У августу 1901. коњички поручник Антоније Антић, капетани Радомир Аранђеловић и Милан Петровић и поручници Драгутин Димитријевић Апис и Драгутин Дулић сковали су заверу да убију краља и краљицу. Први састанак био је 6. септембра 1901. у стану поручника Антића. Касније су се завереницима придружили поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић. По првом плану краљ и краљица су требали бити убијени на забави код Коларца приликом краљичиног рођендана, 11. септембра, али је тај план пропао. Развијајући акцију у војним редовима, завереници официри одлучили су да упознају и грађане политичаре са својим намерама. Први је био упознат Ђорђе Генчић, члан владе која је дала оставку у знак протеста против краљеве веридбе с Драгом Машин. Генчић је у разговорима са страним представницима у Београду и на својим путовањима у иностранству покушавао да сазна како би се примио чин промене на престолу у Србији, ако би краљ умро без деце. Показало се да Аустроугарска не намерава истицати кандидатуру ни једног од својих принчева, јер је очекивала тешкоће и препреке од стране Русије. Из истих разлога, плашећи се отпора из Беча, ни Русија није била расположена да истиче кандидатуру неког од својих принчева.

Међутим сазнало се да кандидатура Петра Карађорђевића, који је живео као обичан грађанин у Женеви, не би наишла на сметњу. Зато је београдски трговац Никола Хаџи Тома уведен у заверу, а затим послат у Швајцарску да се састане с Петром и упозна га са завером. Петар није хтео да пристане на убиство и, ослањајући се на такво његово расположење, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић, је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Анте Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени. Завереници су се на то обвезали писменом заклетвом. Пошто је пропао и план да краљ и краљица буду убијени на прослави педесетогодишњице Београдског певачког друштва, одлучено је да се убиства изврше у самом двору у ноћи између 28. и 29. маја према јулијанском календару.

Драгутин Димитријевић Апис 

Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому. У 00:45, капетан Драгутин Димитријевић командовао је полазак у двор. У том тренутку генералштабни пуковник у пензијиАлександар Машин, брат Драгиног првог супруга, већ је био пошао у касарну 12. пука, да преузме команду над београдским трупама, а потпуковник Петар Мишић се спремао да са својим батаљоном из 11. пука пође пред двор. Одређени завереници били су већ опколили куће министара Цинцар-Марковићеве владе и блокирали команде, које су се морале прво запосести. Гардијски поручник Петар Живковић, потоњи југословенски премијер, је у тачно 02:00 отворио завереницима дворска врата. Тражење краљевског пара је безуспешно трајало близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у заверу. Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог. На тоалетном сточићу су пронашли Драгин омиљени роман „La trahison“, окренут на 80. страни. Апис је запазио како неко бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди.

Нервозни због неуспеле потраге, скорим свитањем и нестанком поручника Димитријевића, који је рањен лежао у сутерену Двора, завереници су сматрали да је завера пропала. Зато су наредили првом краљевом ађутанту, генералу Лази Петровићу, који је заробљен чим су завереници ушли у двор, да им у року од десет минута каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Он је мирно чекао да истекне тај рок. Даљи ток догађаја је споран.

Према једној верзији, официри су поново наишли у краљевску спаваћу собу и коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. Тек пошто су се, на позив да изађу, они појавили, артиљеријски капетан Михајло Ристић Уча (познат у четничкој акцији под именом Ђервинац) је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Краљ је пао мртав још од првог метка. Одмах затим убијен је и генерал Лаза Петровић. Тела краља и краљице су бачена преко прозора.

Према другој верзији, која је делимично прихваћена и у сценарију за серију „Крај Династије Обреновић“, краљ и краљица су се крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз (који је наводно водио до руског посланства). Краљ је на позив официра да изађу тражио да завереници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запретили су бомбама уколико Обреновићи не отворе. Како год да је било, након отварања тајних врата, расплет је био крвав, а извесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама пробадали тела. Наравно, митологија се постарала да градом почну да колају гласине како је краљ чак и толика рањавања преживео, те да је тек умро у мртвачници, иако је према налазу патолога био мртав већ после првог метка, који га је погодио у срце.

Исте ноћи убијена су краљичина браћа Никодије и Никола Љуњевице од војника, којима је командовао потпоручник Војислав Танкосић; председник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић убијени су код својих кућа. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић, који је исто тако требао бити убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922.

Чланови нове привремене владе окупили су се ускоро, под председништвом Јована Авакумовића, а трупе, постројене пред двором, акламирале су кнеза Петра Карађорђевића као новог краља. Народна скупштина се састала 4. јуна 1903. и изгласала Петра Карађорђевића за краља Србије и изабрала посланство, које ће ићи у Женеву, да га доведе.

У самој Србији вест о преврату дочекана је са помешаним осећањима. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни, док су они који су га подржавали били разочарани. На парламентарним изборима само неколико дана пред атентат краљев кандидат је добио потпуну већину. Револтирани елементи војске су се побунили у Нишу 1904, преузимајући контролу над Нишким округом у знак подршке погинулом краљу и захтевајући да се убицама суди за њихов злочин. Њихов циљ је такође био да се покаже да војска као целина није и не може бити одговорна за Мајски преврат. Као симпатизер династије Обреновић, будући војвода Живојин Мишић је 1904. пензионисан.

Реагујући на атентат Русија и Аустроугарска су изразиле најоштрији протест због „мучког убиства“. Велика Британија иХоландија су повукле своје амбасадоре из Србије, правоснажно замрзавајући дипломатске односе, и увеле санкције Србији које су укинуте тек 1905, након што је завршено суђење атентаторима који су углавном кажњени превременим пензионисањем, уз одговарајуће премије, док неки никада нису кажњени за свој злочин.

Светска штампа је углавном са грожењем пренела вест о Мајском преврату. Британска штампа („Гардијан“) писала је да су оваквим понашањем Срби „показали да су гори од Арнаута“. Ни остали углавном нису имали речи хвале за подухват српских официра.

Након преврата живот у Србији је настављен, са тим да се краљ Петар минимално мешао у политику препуштајући политичким партијама да се боре за власт свим средствима, без жеље да се супротставља „Црној руци“, која је постајала све утицајнија. Због преокрета у спољашњој политици, између Србије и Аустроугарске се водио Царински рат или „Рат свиња“, из којег је Србија изашла као победник. Чланови „Црне руке“ су касније снабдевали оружјем чланове организације „Млада Босна“, који су28. јуна 1914. извршили атентат на надвојводу Франца Фердинанда, што је Аустроугарска искористила као повод за Први светски рат. Драгутин Димитријевић Апис је стрељан 26. јуна 1917. због оптужбе да је планирао атентат на регента Александра Карађорђевића.

Убиство Александра и Драге Обреновић (Одломак из серије Крај династије Обреновић) 

Краљ Милан Обреновић

Рођен је на велепоседу свога оца Милоша, сина Јеврема Обреновићарођеног брата кнеза Милоша Обреновића. Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Миланова мајка Елена Марија Катарџибила је ћерка румунског грофа Константина Катарџија. По рођењу Милана, његови родитељи су се разишли. Милан је био једини њихов син, и имао је једну сестру, Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила раскошни живот аристократкиње. Милановом васпитању није поклањала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала.

По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у Париски Лицеј. Васпитање које је Милан добио у Србији било је доста оскудно. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу, који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића био је познати дубровачки песник Медо Пуцић.

После убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, на предлог министра Миливоја Блазнавца за новог наследника је проглашен Милан Обреновић, тада четрнаестогодишњак. У време избора, пошто је био малолетан, уместо њега је владало намесништво (Блазнавац, Ристић и Гавриловић), све до 1872. године.

Прва мера намесништва било је доношења Устава 29. јуна 1869. којим је предвиђено да српски престо, ако би изумрла законита мушка линија Обреновића, могли наследити потомци кнеза Милоша по женској линији. Овај Устав је нашао доста отпора у редовима опозиције.

По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.

Када је у Невесињу избио устанак- „Невесињска пушка“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак. У том устанку се под псеудономом Петар Мркоњић борио и будући краљ Србије Петар Карађорђевић. Под притиском јавног мњења објавио је Турској рат 1876. године, али без довољно дипломатске припреме завршен је поразом Србије1877. године. Исте године је поново ступио у рат на инсистирање Русије 2. децембра 1877. године. Војска Кнеза Милана се кретала према Нишу, Пироту и Врању. После потписивања Сан Стефанског уговора дошло је до преокрета у политици кнеза Милана. Руси су форсирали Бугаре у стварању Сан Стефанске Бугарске, на уштрб српских територија, па се кнез све више окреће према Аустро Угарској.

Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила независност. После одлука Берлинског конгреса где јеСрбија добила Врањски, Нишки, Пиротски и Топлички округ, а за узврат се сагласила да Аустроугарска може да окупира Босну и Херцеговину, кнез Милан шаље прву делегацију да поведе преговоре са Аустроугарским двором. На челу делегације се налази Јован Ристић, вођа либерала обавезао се да у име Србије са Аустроугарском закључи трговачки уговор и да изгради железничку пругу.

 Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године. Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије према Србији. Одлази 1881. године у званичну посету Петрограду, код руског цара Александра III Романова. У Петрограду је примљен доста хладно, готово са одбацивањем. Русија је потврдила своју политику са Берлинског конгреса. По повратку из Петрограда, кнез Милан је посетио Беч и утаначио преговоре о политичком уговору са Аустроугарском.

Тај документ је била чувена Тајна конвенција, коју је у Београду потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску политику Србије и Аустроугарске, где се Србија обавезала да на свом подручју неће трпети политичка сплеткарења против Аустроугарске монархије, а за узврат Аустроугарска се обавезала за проглашавање Србије за краљевину код других сила. После овог споразума, прва мера је уследила од председника министарског савета Михаила Пироћанца који је кнезу Милану поднео оставку своје владе, која није прихваћена.

Следећи чин је било проглашење Србије за краљевину 21. фебруара (6. марта) 1882. године. Цар Франц Јозеф је лично честитао краљу Милану Обреновићу.

 Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су буржоаске странке: Радикална странка (1881), чији је вођа биоНикола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана.

Народ је почео да буде незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Радикали су повели жестоку борбу против режима краља Милана. Сељаци Тимочке крајине пружили су отпор у сакупљању оружја и по наговору радикалне странке одбили да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили. Тада је краљ Милан укинуо народну војску и почео да ствара редовну војску, која ће му бити верна и одана. После гушења буне, краљ почине да прогони радикале због чега је њихов вођа, Никола Пашић избегао у Бугарску и одатле наставио свој рад.

Политика краља Милана према Бугарској се почела све више заоштравати због његовог велепоседа Брегово које је припало Бугарској као и због сталне претње да избегле радикалске присталице предвођене Пашићем поврате своју некадашњу моћ. Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка се одвила на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање.

Непосредно после завршетака Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.

Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. Краљ Милан је веровао да му краљица ради о глави због њеног русофилства, а она више није могла да трпи његова неверства. Пошто је Милутин Гарашанин држао страну краљици, Милан је оборио његову владу и саставио нову од либерала и радикала под председништвомЈована Ристића. После бројних перипетија, дошло је до правно сумњивог развода 1888. године.

Као вид првог попуштања пред народом, краљ Милан је још 1. новембра 1887. године одобрио да збачени епископ и митрополит Михаило добија пензију, али не и право повратка у Србију. Исте године је и продужена важност Тајне конвенције уз додатну одредбу да ће Аустроугарска штитити интересе Обреновића. То је била политичка припрема за краљеву абдикацију и стварање погоднијег терена да га наследи Александар.

Године 1888. проглашен је Радикалски устав познат по својој либералности и напредности. При његовом доношењу, као узор је употребљен белгијски устав из 1835. године.

На прослави Дана Краљевине 22. фебруара 1889, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су имали владати до пунолетства краља Александра.

После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. Након повратка краљице Наталије у Београд, да се нађе младом Александру, Милан је успео да испослује њено прогонство, што је изазвало нереде 1. јуна 1891. године у Београду у којима су пале и две жртве. Краљ Милан је постао непопуларан. Од руског двора је изгледа добио новчану помоћ од од два милиона динара под условом да се заувек повуче из Србије.

Влада је на основу Милановог пристанка да испуни овај захтев, 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србији за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним.

После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протерана краљица Наталија Обреновић.

После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљавати и осавремењавати.

На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије. Милан Обреновић је одмах почео нови обрачун са радикалима.

До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.

Ту се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јосиф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.

Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србију. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи:

„Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?“

У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде у позориште да гледа комад Раковског. Милан Обреновић је умро у Бечу, од упале плућа, у 47. години живота. Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.

Кнез Михаило Обреновић

Детињство

Михаило Обреновић је био најмлађе дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Родио се 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријела, Савку (Јелисавету) и Петрију. Петрија је била удата за барона Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадије. Друга кћи Савка била је удата за барона Јована пл. Николића од Рудне уТемишвару.

Михаило је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат Милан I Обреновић је добио престо по праву наследства 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често је побољевао. Владао је свега месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупили народне старешине и одлучиле да се на престо доведе други Милошев син Михаило Обреновић.

Прва владавина

Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је кнегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован.

Ту је и умрла 14. маја 1843. Кнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Крушедолу. Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину 2. јула 1853. у којим их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева.

Након Баната, кнез Михаило је отишао у Беч са својим оцем, и свим оним који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом. У то време је написао текст песме Што се боре мисли моје. Михаило се 1853. године оженио у Бечу грофицом Јулијом Хуњади (1831—1919), из породице Хуњади де Кетељи, која нема документовано и признато сродство са Јаношем Хуњадијем - Сибињанин Јанком, чији је син Матија Корвин био мађарски краљ. У Бечу је научио савршено да говори француски и немачки језик. 

Друга владавина кнеза Михаила Обреновића

Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији после Светоандрејске скупштинекрајем 1858. године. То је била друга владавина кнеза Милоша. Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 14. септембра 1860. године.

На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у политици Србије. Укинут је „Турски устав“, дошла су сасвим друга законска наређења, која је донела Народна Скупштина, а кнез санкционисао. Кнез Михаило је донео и наредбе за уређење народне војске и законе опорезима.

Апсолутизам кнеза Михаила се осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и правосудним установама као и према омладинском покрету који је у то време попримио значајне размере. Тако је 1864. наредио да се укине Друштво српске словесности.

Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“. Дана 3. јуна 1862. године, на Чукур чесми је пала и српска крв, а Турци су почели да бомбардују Београд. Кнез Михаило је тада био на путовању у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду је 23. јула 1862. на министарској седници позвао све Србе да се одупру Турским претензијама. Тада је на сцену дошла мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића да се код Енглеза протестује због турских претензија, и да се дипломатским путем избори независност Србије.

Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило је јавио народу да је успео добити да се Турци иселе из Србије, осим градоваБеограда, Шапца, Смедерева и Кладова, у којима ће остати само турске војсне посаде, а да се градови Ужице иСоко поруше.

На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.

Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио је Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара.

После Милошеве смрти, његов син Михаило је радо посећивао родни град. У непосредној близини Шареног конака саградио је за оно доба велику и масивну зграду која се по њему назва Михаилов конак.

У јесен 1866. године кнез Михаило је захтевао писмено да Порта повуче своје посаде које држи у српским градовима. Велики турски везир Али паша је јавио 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градове у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред српске развије и турска застава.

Кнез Михаило добија писмо од султана да дође и прими ферман којим се препуштају Србији поменути градови. Кнез одлази бродом у Цариград 18. марта 1867. Прво је свратио код румунског кнеза у Букурешту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је дочекао Ћамил беј, поздравио га добродошлицом и одвео до султана. Дана 30. марта 1867. кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код султана. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му поверава градове у Србији.

Кнез Михаило се враћа 4. априла исте године у Београд где га поздравља одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. Увече су Београђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад видео.  

 Дана 6. априла 1867. на Калемегдану је прочитан султански ферман од 29. марта, и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је кнезу Михаилу кључеве Београда, а затим се на београдским тврђавама истакла српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже. Исте вечери кнез Михаило је у згради Београдске општине организовао велики бал. За потребе овог бала Анка Константиновић је наручила у Бечу камелије и њима је закитила све даме на балу.  После преузимања Београда, наредних дана су преузети и остали градови. Тако је 10. априла пешадијски капетан Лазар Цукић примио Шабац, 12. априла пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић је примио Смедерево, и 14. априла је артиљеријски капетан Милутин Јовановић преузео Кладово. 

У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Против Михаиловог апсолутизма највише се борила српска омладина кроз организацију Уједињене омладине српске, која је организована у Новом Саду. Исто ово удружење је покренуло часопис „Велика Србадија“.

Кнез Михаило је владао осам година као просвећени апсолутиста, унапредивши Србију, уз промену само три владе, које су предводили Филип Христић, Никола Христић и Илија Гарашанин (шест година, 1861 — 1867).

Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду.

Окумио се са породицом црногорског кнеза Николе I Петровића тако што је био кум на крштењу његовог првог детета, кнегиње Зорке 1864. године, заступао га је државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић. 

Убиство кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку

 Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановићје био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.

У недељу, 29. маја 1868. око 5 часова поподне кнез Михаило је кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени.

У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочијом излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Коста на суђењу су биле: „Дакле, истина је.“. Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски.

Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није жело убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници.

Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства.

Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била — смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост. Међу оптуженима су били и Ненадовићи, родбински повезани са Карађорђевићима и Павлом Радовановићем.

Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са салушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана. Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.

 Српски народ подигао је у средини престонице споменик кнезу Михаилу на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко, градова које је кнез Михаило добио за Србију. На зачељу споменика је уклесан српски грб, а са зачеља је написано:

"Кнезу Михаилу М. Обреновићу III. Благодарна Србија".

Кнез Михаило није имао законитих потомака и на престолу га је наследиоМилан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема. Пошто је Милан имао само 14 година онда је именовано намесништво у саставу: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Кнез Михаило је имао ванбрачног сина Велимира (1848—1898) који није имао право наслеђа престола.

Споменик кнезу Михаилу на Тргу републике у Београду 

Кнез Милош Обреновић

Милош Обреновић је био син Вишње Гојковић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црне Горе. Рођен је у селуГорња Добриња код Пожеге. Милош је био најстарији од тројице синова које је овај пар имао. Имао је рођену браћу Јеврема и Јована. Његова мајка је била удата за Обрена Мартиновића из Бруснице, па је Милош имао и полусестру Стану и двојицу полубраће, Јакова и Милана. У својој младости, Милош је био слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. Године 1805. оженио се Љубицом Вукомановић.

Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости,Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану.

После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

Други српски устанак

 Године 1815., 23. априла, на Цвети, Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Смедеревском санџаку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.

Милош није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већуаутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт (Петра Молера, Мелентија Никшића, Симу Марковића и Павла Цукића) је уклањао. Када је јула месеца 1817. године у Србију тајно дошаоКарађорђе ради договора о организовању заједничког устанка Грка, Срба иБугара, Милош је из „државних разлога“ наредио да се Карађорђе убије.

Кнез Србије

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебансултанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозваниХатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.

Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају значајне пореске олакшице.

Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега, године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (стари изговор за „Савет“), састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.

Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.

Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изганства, одлукомСветоандрејске скупштине 1858. године, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860.

Под сводовима Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду почивају многи великани српског народа. Храм је својеврстан маузолеј династије Обреновића. У десној крипти храма је сахрањен кнез Милош Обреновић и његови синови Милан и Михаило.

Кнез Павле Карађорђевић

Рођен је у Петрограду, 15/27. априла 1893. године као син кнеза Арсена и кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато. Његови родитељи су1895. године раскинули брачну везу и кнез Павле је од 1896. године живео у домаћинству свог стрица, кнеза Петра Карађорђевића у Женеви. Кнегиња Аурора је преминула 1904. године. Са осам година, уписали су га у школу госпођице Брехбул (Brechbuhl), коју су похађали његови рођаци кнегиња Јелена, кнежеви Ђорђе и Александар. Године 1903, његов стриц Петар, проглашен је за краља Србије.

Заједно са својим оцем кнезом Арсеном био је руски држављанин и српска влада је најпре издејствовала њихов отпуст, а затим су 1904. године примљени у српско држављанство и постали чланови Краљевског Дома. Кнез Павле се уписао у II београдску гимназију, у којој је матурирао 1912. године. Наредне, 1913. године, отишао је у Енглеску, где је уписан на универзитет у Оксфорду.

Исте године је указом краља Петра I произведен у чин коњичког потпоручника. У јесен 1914. године узео је учешћа у ратним дејствима. У јануару 1915. године, разболео се од хепатитиса. До одласка на Крфобављао је дипломатске мисије у Италији и Енглеској, а од фебруара 1916. прикључио се главном штабу. На Крфу је радио у Међународном црвеном крсту. Крајем јануара 1917. боравио је у Солуну где је учествовао у припремама за пролећну офанзиву. Почетком 1918. био је на лечењу уЛондону. После рата ступио је на Оксфорд, у Колеџ Христова црква.

Кнегињу Олгу, најстарију кћер грчког принца Николе, упознао је у Лондону, у јулу 1922. године. Венчали су се 22. октобра 1923. на дан крштења прворођеног сина краља Александра I Карађорђевића, престолонаследника Петра. Венчани кум им је био војвода од Јорка, будући британски краљ Џорџ VI и његова супруга Елизабета, војвоткиња од Јорка. У августу 1924. године, родио им се син Александар.

Од 1925. године станују у Београду, у Старом двору. Лета проводе наБохињском језеру (Словенија) и на путовањима. Кнез Павле има замисао да оснује Музеј модерне уметности у Београду. Од своје ране младости био је испољио велики интерес за уметност и највећи део свог слободног времена посвећује својој колекцији слика и уметничких предмета. Као студент у Оксфорду, беше поверио својим друговима, да му је амбиција да постане управник музеја. „Моја земља Србија, нема ни једну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду“ - писао је кнез Павле својим рођацима и пријатељима по Европи. Почео је да прикупља слике за свој музеј; до пролећа 1927. око педесет слика му је обећано или поклоњено.

У јуну 1928. породица кнегиње Олге и кнеза Павла добија принову - рађа им се други син, Никола.

Тек средином 1933. године Краљ Александар се сели у нови двор на Дедињу, а Стари двор пристаје да претвори у музеј. Почетком септембра, именовао је кнеза Павла за шефа свих музеја у Југославији.

У Марсеју је, 9. октобра 1934. године, извршен атентат на краља Александра I Карађорђевића. Тестаментом Краљевим, Кнез Павле је био предвиђен за намесника, заједно са Иваном Перовићем и Раденком Станковићем. На краља Александра су већ били вршени атентати, а био је обавештен и о хрватској завери. Због тога је од кнеза Павла захтевао да буде припреман, ако се њему шта деси. Нарочито је био изричит, пред своје посете Софији и Паризу. Кнез Павле се, због великог поштовања и љубави према краљу Александру, прихватио врло одговорног и осетљивог положаја намесника. На том месту је остао све до пуча 27. марта 1941. године, када је отишао у изгнанство.

У априлу 1936. године, кнегиња Олга и кнез Павле добијају кћерку, Јелисавету.

У лето 1939. године, сазнавши да су СССР и Трећи рајх пред потписивањем пакта о ненападању, влада Драгише Цветковића убрзала је преговоре са Хрватима и убрзо, 23. августа, потписан је споразум Цветковић-Мачек. Кнез Павле је од самог преузимања одговорности за Краљевину чинио све што је било у његовој моћи да Југославија не буде увучена у рат. То је било супротно интересима политике Велике Британије на Балкану.

У време када се одлучивало о судбини земље, кнез је имао само два избора: да прихвати предлог Адолфа Хитлера за приступање Тројном пакту, или да му се супротстави са ослабљеном армијом. Његова влада и Крунски савет одлучили су се за прву варијанту. То је изазвало бурна негодовања у земљи, војни удар и преузимање власти од краља Петра II, малолетног сина краља Александра. Слабо наоружана и још горе припремљена за рат против неупоредиво јачег непријатеља, Југославија је била окупирана за само једанаест дана.

Принуђен да оде у егзил, кнез Павле је из Београда отишао са породицом у Грчку, затим у Каиро. После неколико недеља, под будним оком британске обавештајне службе, пресељен је у Најроби (Кенија). Тамо је, што због климе, што због удаљености од света коме је припадао, имао тешкоћа са здрављем. У таквим, нарочито тешким условима живота, породица ће остати све до почетка јуна 1943. године, када ће бити пребачени у Јужну Африку, у Јоханезбург. Издржао је све тешкоће изгнанства, клевету и потврду својих најцрњих слутњи у погледу судбине његове српске отаџбине. Долазаккомуниста на власт и забрану повратка. Судбина му се осмехнула тек почетком 1947. године, када су британски краљ Џорџ и краљица Елизабета посетили Јоханесбург и том приликом примили у аудијенцију кнеза Павла и кнегињу Олгу. Са новим пасошем и швајцарском визом стиже у Женеву крајем октобра 1948. године. Убрзо му је било допуштено да посети Енглеску. Поводом смрти краља Џорџа VI, фебруара 1952. године, био је позван у Виндзор и присуствовао је сахрани оданог пријатеља. Наредне године је, као краљевски сродник, позван је и на крунисање британске краљице.

На дан 12. априла 1954. године, велика несрећа задесила је породицу кнеза Павла и кнегиње Олге. У аутомобилском удесу у близини Лондона Кнез Никола је изгубио живот. Кнез Павле никада није прежалио смрт сина.

Поживео је још 22 године, станујући у Паризу. Путовао је мање него раније. Његова љубав за лепе уметности, међутим, не беше пресахла. Пред крај, поклањао је својим омиљеним музејима и галеријама слике, ретке уметнине.

Међу одликовањима кнеза Павла треба издвојити следећа: Орден белог орла III степена, Орден Карађорђеве звезде, дански Орден белог слона, Орден Легије части I реда и Орден подвезице, којим га је британски краљ Џорџ VI одликовао 17. јула 1939. године. Ово је одликовање витешког реда основаног 1348. године, и додељује се за изузетне врлине, у ретким приликама.

Уживао је у својим унуцима, којих је у време његове смрти било седморо.

Кнез Павле Карађорђевић преминуо, 14. септембра 1976. године, у Америчкој болници у Неију, крај Париза.

Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду децембра 2011. године. 

Краљ Петар II Карађорђевић

Прворођени син краља Александра I и краљице Марије, рођен је у Београду(1923). Кумови на крштењу су му били енглески краљ Џорџ VI и његова женаЕлизабет Боуз-Лајон. После основног образовања које је стекао на Двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској, из које се вратио после атентата на његовог оца 1934. Пошто је тада био малолетан, краљевска власт пренета је на Намесништво на челу са кнезом намесником Павлом Карађорђевићем.

Почетак Другог светског рата (1939) ставио је Краљевину Југославију пред тешку одлуку: да ли да приступи Тројном пакту (Немачка — Италија — Јапан) или да се супротстави неупоредиво снажнијем непријатељу. Одлука кнеза Павла да потпише понуђени уговор наишла је на жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе Владе и војног удара. Краљ Петар Други проглашен је пунолетним, и одмах преузео власт од Намесништва. Југословенска војска била је потпуно неспремна да се одупре инвазији нацистичке Немачке која је уследила, и Југославија је за једанаест дана била окупирана. Краљ Петар II био је приморан да са Никшићког аеродрома, заједно са Владом, емигрира, прво у Грчку, а затим у Египат. У јуну 1941. стигао је у Енглеску. За време свог избеглиштва Краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, а потом се придружио снагама британског Краљевског ратног ваздухопловства. Упркос слому југословенске војске у земљи су оформљена два супарничка покрета отпора. Први је биоЈугословенска војска у отаџбини, позната и као Четнички или Равногорски покрет, на челу са ројалистом, касније генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем, Министром одбране Владе у изгнанству. Други је био револуционарни партизански покрет, који је водио комуниста Јосип Броз — касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат.

Губитак престола и укидање монархије

Савезници су најпре подржавали Михаиловића, а онда су се преоријентисали на Тита. Под притиском Британаца краљ Петар је позвао снаге под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита. Године 1944. Београд је ослобођен од стране јединица НОВЈ и Црвене Армије. Поставило се питање легитимитета краљевске власти. Договором "Тито-Шубашић" и пристанком краља Петра II решен је тај проблем формирањем прелазне владе на челу са др. Шубашићем. Указом краља петра II смењен је генерал Михајиловић са места министра војске и морнарице и на његово место поставњен маршал Јосип Броз - Тито. Почетком 1945. године, у склопу договора о прелазној влади, краљ Петар II се одрекао све власти и политичких ингеренција у корист намесништва и нове владе. Наредне године (1945), у новембру, монархија је укинута референдумом, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала једнопартијска држава под влашћу Комунистичке партије. Одлука о одрицању од својих ингеренција и преносу истих на намесништво и владу од стране многих историчара се сматра абдикацијом. У изгнанству је прво живео у Лондону са својом супругом (оженио се грчком принцезом Александром 1944.) и сином Александром, рођеним 1945. Политички је био активан до смрти, тесно је сарађивао са српском емиграцијом. Последње године живота провео је у Америци.

После дуге и тешке болести умро је у денверској болници 3. новембра 1970, а сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертивилу (САД). У плану је да се његови посмртни остаци пренесу у Задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Опленцу (код Тополе).

Кнез Александар Карађорђевић

Кнез Александар Карађорђевић (11. октобар 1806 — 3. мај 1885) је био владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године.

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.

Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанстваКнеза Михаила Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михаила.

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава“ из 1838.и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару, 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, Кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница у Крагујевцу (1853. г), унапређене су постојеће и основане нове школе,Народна библиотека и Народни музеј.

У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао Кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској Краљевини, која је уз „Начертаније“ Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.

У унутрашњој политици, Кнез Александар долази у сукоб са члановима Совјета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.

После силаска са кнежевског трона, Кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке борбе су се још више распламсале, и Кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић.

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по новом календару). Сахрањен је у Бечу, а његови посмртни остаци пренети су 1912. у задужбину Краља Петра I на Опленцу. 

Краљ Петар I Карађорђевић

Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеж Сен-Барб, а 1862. у чувену војну Академију Сен-Сир коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институцијама. Почетком 1868, кнежевић Петар је уБечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофаЏона Стјуарта Мила О слободи, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм. 

Политички живот

После убиства кнеза Михаила у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар придружио се Легији странаца француске војске 1870. и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован Орденом Легије части. Године1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанкупод псеудонимом Петар Мркоњић. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена иМилена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909.),Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.

Током 1897, кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустроугарском, нудећи јој свој политички програм.

Краљ

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су краља Александра и краљицу Драгу. Војска је извела државни удар, и прогласила кнежевића Петра Карађорђевића за краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 2. јун/15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. Крунисан је 21. септембра 1904. године.

Од самог почетка своје владавине, краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унуташњом политичком борбом, а Аустроугарска, испрва наклоњена новом српском краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други — против Бугарске 1913. окончани су тријумфом српске војске под врховном командом краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије иМакедоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустроугарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својојзадужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као краљ Петар I Ослободилац.

Гроб краља Петра I на Опленцу

Карађорђе Петровић

Његови преци потичу из Васојевића. По Радошу Љушићу у једној од познатијих сеоба српског народа, под патријархом Шакабентом 1737-39, доселили су се Карађорђеви преци, највероватније, са херцеговачко-црногорских брда у Шумадију. Ова сеоба, као што је и дотад бивало, уследила је као последица аустријско-турског рата 1737-1739, у којем су учествовали Срби. Презиме му је по оцу Петру.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму ову обавезу уместо њега) често мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

Женидба и емиграција у Аустрију

Ђорђе Петровић се 1785/86. године жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, јер је наводно убио Турчина. Избегао је у Срем са својом породицом.

У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима - оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петра дотукао момак из пратње. Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. 1796. године, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства добио.

Карађорђе је убио не само свог оца већ и још једног члана своје породице, свог брата Маринка, тако што га је обесио изнад кућног прага, због оптужби становника Тополе за насилничко понашање.

Пред крај аустријско-турског рата, 1787. године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страниАустрије против Турака. Као подофицир ратовао је не оклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. До опадања хајдучије долази 1793/94. године и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи.

Први српски устанак

Крај 18-ог и почетак 19-тог века доноси повећањезулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договорима око побуне.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. О томе је певаоФилип Вишњић у чувеној песми Почетак буне против дахија. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема.

На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 15. фебруар 1804. године (2. фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Иза њега су остале многе победе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин...

Слом устанка

Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1810. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане.

Краљ Александар Карађорђевић

Краљ Александар Карађорђевић роћен је на Цетињу, 16. децембра 1888. године од оца Петра и мајке Зорке, ћерке црногорског краља Николе I Петровића. Рано детињство провео је у Црној Гори, основну школу завршио је у Женеви, а војну академију у Санкт Петербургу, а потом у Београду после доласка његовог оца Петра на српски престо 1903. године.

Године 1909. Александров старији брат Ђорђе се одрекао престола, па Александар постаје престолонаследник. Као престолонаследник приступио је реорганизацији српске војске која се спремала за коначни обрачун са Турцима.

У Балканским ратовима 1912/13. године, као и у Првом светском рату био је врховни командант српске војске и дао велики допринос у њеним победама у биткама код Куманова, Битоља, на Брегалници, Церу, Колубари, при пробоју Солунског фронта и ослобођења Србије. Непосредно пред избијање Првог светског рата 24. јуна 1914. године Александар је постао регент - вршилац краљевске дужности, услед повлачења због болести старог краља Петра.

Краљ Александар Карађорђевић имао је велику улогу у стварању југословенске државе. После великих ратних успеха и дипломатске борбе током Првог светског рата, 1. децембра 1918. године у Београду регент Александар је прогласио уједињење Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која ће се од 1929. године назвати Краљевина Југославија.

Краљ Срба, Хрвата и Словенаца Александар је постао 1921. године након смрти краља Петра I Карађорђевића.

Новостворену државу највише су оптерећивали међунационални проблеми, поготово између Срба и Хрвата. У таквој атмосфери краљ Александар је покушавао да очува државно и национално јединство, али испоставило се да су проблеми практично били нерешиви. Врхунац затегнутости између Срба и Хрвата догодио се 1928. године, када је радикалски посланик Пуниша Рачић (Србин) са скупштинске говорнице хицима из пиштоља убио три хрватска посланаика, између осталог и хрватске вође Стјепана и Павла Радића. Убиство у скупштини довело је земљу пред распад и грађански рат.

Да би спасао земљу распада краљ Александар је 6. јануара 1929. суспендовао устав, забранио рад политичким странкама и распустио скупштину, односно завео лични режим. Период од 1929. до 1934. године познат је под називом Шестојануарска диктатура краља Александра. Када се каже диктатура, обично се мисли на кршење грађанских права, самовољу владара, дакле на нешто негативно. Међутим, у овом случају краљ Александар је личну власт наметнуо искључиво да би сачувао државу од распада и грађанског рата. Краљ тада форсира политику интегралног југословенства, тако што брише све што би подсећало на разлике међу југословенским народима, а уводи се југословенство. Тада је и дошло до промене назива државе у Југославија.

У овом периоду дошло је до јачања екстремних националистичких организација које су се залагале за отцепљење појединих делова земље из Југославије. То су, пре свега, Усташки покрет у Хрватској и ВМРО у Македонији. Управо ове орагнизације, уз подршку фашистичких држава организовале су атентат на краља Александра 9. 0ктобра 1934. године у Марсеју. Снимак атентата можете видети доле, а документарни филм Марсејски атентат можете видети у одељку историјско - документарни филмови.   

  http://www.youtube.com/watch?v=TIg1bhCEtJU

Снимак атентата у Марсеју у којем је убијен краљ Александар 

Смрт краља Александра дубоко је потресла Југославију и снажно одјекнула широм Европе. Његовом смрћу нестао је главни стуб југословенске државе, пред којом су се налазили тешки тренуци, поготово што је Александров наследник Петар II имао тек 11 година. Краљ Александар сахрањен је у породичној гробници на Опленцу у Тополи. 

Маузолеј Карађорђевића на Опленцу 

Краљ Александар био је ожењен румунском принцезом Маријом са којом је имао три сина Петра, Томислава и Андреја.