ЈОСИП БРОЗ ТИТО

Јосип Броз Тито је рођен у Кумровцу 7. маја 1892. године у тадашњој Аустроугарској, данашњој Хрватској. Умро је 4. маја 1980. године у Љубљани, тадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, данашњој Словенији. Био је лидер Комунистичке партије Југославије, каснијег Савеза комуниста Југославије (од 1937. до 1980. године), вођа Народноослободилачке борбе народа Југославије од 1941. до 1945. године, поредседник СФРЈ и један од оснивача Покрета несврстаних. Сматра се једним од најзначајнијих и најконтраверзнијих државника друге половине 20. века 

Младост

Рођен је 7. маја 1892. у загорском селу Кумровец на реци Сутли, као седмо дете  сиромашног сељака Фрање Броза и Марије Броз, рођене Јаворшек. Основну школу завршио је у Кумровцу 1907. године, а браварски занат 1910. године у радионици Шашек и Карас у Сиску. Чим је завршио занат одлази у Загреб где се 1910. године запослио у браварској радионици Исидора Харамине. Октобра 1910. постаје члан Савеза металских радника и Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Због учешћа у штрајковима и националним манифестацијама уперених против угарског хегемонизма ускоро остаје без посла. Од 1911. до 1913. године радио је у фабрикама у Аустроугарској и Немачкој.

Титова родна кућа у Кумровцу 

Први светски рат

Од јесени 1913. године Тито служи војни рок у Загребу, у 25. домобранској пуковнији, где је 1914. године завршио подофицирску школу са чином водника. У августу 1914., након избијања Првог светског рата, послат је на српски фронт. Због антиратних ставова затворен је у Петроварадинској тврђави. Учетвовао је у ратним окршајима око Љубовије, Малог Зворника, Лознице, Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига, борбама на Дрини, Мачковом камену, на Церу и Колубари, у опсади Београда. 

Године 1915. пребачен је на руски фронт, прво у Галицију, а затим на Карпате где је у априлу 1915. рањен и са целим батаљоном заробљен. Тринаест месеци се опорављао, да би у пролеће 1916. био одведен у заробљенички логор Агатит на реци Сури, затим у Ардатов, а у јесен у логор Кунгур, где су га заробљеници из Аустроугарске изабрали за старешину. Радио је као преводилац на железници, ге долази у додир са бољшевичком литературом. Штитио је права заробљеника па је бачен у тамницу, одакле су га ослободили наоружани радници првих дана фебруарске револуције 1917. године.

У јулу 1917. учествује у бољшевичким дмонстрацијама, прихвата лењинизам и 1920. у Омску постаје члан Југословенске секције Руске комунистичке партије (бољшевика).  

Рад у Комунистичкој партији

У јесен 1920. године Тито напушта СССР, запослио се у Загребу где постаје члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Од 1921 - 1925. ради у Великом Тројству код Бјеловара; 1925 - 1926. ради у бродоградилишту у Краљевици, а 1926 - 1927. ради у фабрици вагона у Смедеревској Паланци одакле је отпуштен као комунистички агитатор. У Загребу је маја 1927. године изабран за секретара Обланог одбора Савеза металаца, а у јулу те године за организацијског секретара Градског комитета КПЈ за Загреб.

Тито, 1928. година 

 Крајем јуна 1928. водио је противрежимске демонстрације поводом убиства вођа ХСС-а у Скупштини Краљевине Југославије. Ухапшен је у августу те године као потенцијални комунистички терориста и од Суда за заштиту државе осуђен на 5 година робије, коју је издржавао у Лепоглави и Марибору.

У јулу 1934. је отишао у Беч, где је укључен у ЦК КПЈ; тада је узео псеудоним Тито. Од фебруара1935. је боравио у Москви, радио у Коминтерни (користио се псеудонимом Валтер). Крајем 1936. се вратио у Југославију и управљао деловањем партије у земљи; 1937. основао је КП Словеније и КП Хрватске како би у стварности уозбиљио политику Коминтерне о споју класног и националног.

Након хапшења Милана Горкића, генералног секретара КПЈ, исте године преузео је вођење КПЈ. Почетком 1938. године Коминтерна је и формално потврдила његов избор за генералног секретара КПЈ. Броз је по повратку у земљу провео још снажнију бољшевизацију КПЈ инсистирајући на идеолошкој монолитности, војно-партијској стези, уз ширење мреже партијских ћелија. Извео је идеолошки обрачун с ревизионистима окупљеним око Мирослава Крлеже и часописа Печат. Такође, сменио је вођство КП Хрватске јер је на изборима 1938. подржала листу ХСС-а и Владка Мачека, што је оцењено као буржоаско скретање.

На Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу, октобра 1940. године, саставио је ново вођство КПЈ и изложио стратегију деловања, темељену на оружаном устанку као начину освајања власти и совјетском типу федерације као моделу организације државе. Након напада Немачке на Југославију у Загребу 10. априла 1941. године је основао Војни комитет за пружање отпорасилама осовине. После вишемесечних припрема, Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године у Београду донео одлуку о дизању оружаног устанка против окупатора.

Други светски рат (Народно ослободилачка борба)

Током Другог светског рата Јосип Броз Тито је био вођа Народноослободилачког партизанскога покрета отпора и главни организатор стратегије и тактике партизанског типа ратовања, као и политичких одлука које су обликовале социјалистичку Југославију.

Окупација Краљевине Југославије затекла га је у Загребу. У другој половини маја 1941. године отишао је у Београд, одакле је усмеравао припреме за дизање устанка. После нападаНемачке на СССР, 22. јуна, Политбиро ЦК КПЈ је оценио да је наступио тренутак за почетак оружаног устанка против окупатора. Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) формиран је 27. јуна, а Тито је постао Врховни командант НОПОЈ-а.

Устанак против немачког и италијанског окупатора избио је током јула и августа 1941. године на подручју Србије, Црне Горе, Босанске крајине, Лике, Баније, Кордуна и Далмације.

Тито је Београд напустио 16. септембра и отишао на ослобођену територију у западној Србији, где су премештени и Главни штаб и ЦК КПЈ.

На саветовању у Столицама, које је одржано 26. и 27. септембра донесене су директиве за даљи развој устанка под јединственим вођством Врховног штаба НОПОЈ и главних штабова по земљама и покрајинама Југославије.

Током септембра и октобра 1941. године Тито се два пута састао са Драгољубом Михаиловићем, вођом Четничког покрета, ради договора о заједничкој борби против окупатора. Али оба покушаја су пропала због различитих погледа на начин борбе и послератно уређење Југославије.

Устанак у Србији је сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом, током новембра1941. године, након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника. Отада, све до 1944. године, Србија и већи део Црне Горе су остали под контроломчетника и припадника квислиншког режима Милана Недића.

Народноослободилачка борба се пренела на подручје Босне и Херцеговине и Хрватске, где су се од 1942. до 1944. године водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Највеће битке догодиле су се у долинама реке Неретве (март 1943) иСутјеске (мај 1943). Партизанске снаге су победнички изашле из обе битке, упркос бројним и јачим немачким и квислиншким снагама. Осим тога, велики обрачун је у том периоду уследио између партизана и четника, док су квислиншки режими и војна постројења (усташе,домобрани, недићевци, љотићевци, локални четници попут Ђуришићевих и Пећанчевих,балисти, разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама осовине. Пораз четника у бици на Неретви (марта 1943) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.

Новембра 1942. године у Бихаћу је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на његовомДругом заседању у Јајцу, 29. и 30. новембра 1943. донесене су политички најважније одлике којима је: забрањен повратаккраља Петра II Карађорђевића у Југославију, основан Национални комитет народног ослобођења (НКОЈ), зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република, а Тито проглашен за маршала и избран за предесника НКОЈ-а.

Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет, придобио поверење Британаца и Американаца (као и поштовање Совјетског Савеза) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке владе у Лондону, присиливши је на невољну сарадњу (заправо потчињавање) Титовом покрету.

После неуспелог немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године, Тито је отишао на острво Вис. У августу 1944. године сусрео се у Напуљу са председником британске владе Винстоном Черчилом где му је потврђено да ће на подручје Југославије уместо савезничких трупа ући Црвена армија. У септембру је био у Москви где се сусрео са Јосифом Стаљином. Предвече 23. октобра 1944. је стигао у ослобођени Београд, одакле је наставио да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије.

Тито рањен на Сутјесци  са

др Иваном Рибаром

Јосип Броз Тито је био једини Врховни командант у Другом светском рату који је лично предводио своје борце, а током битке на Сутјесци 9. јуна 1943. године био је рањен. Председништво АВНОЈ-а је, на предлог АСНО Србије, 18. новембра 1944. године одлоковало је Тита Оредном народног хероја.  

Тито - државник

Јосип Броз Тито је из рата изашао као признати државник, вођа у антифашистичком рату, заслужан за враћање Хрватској Истре, Ријеке и острва, као и проширење Словеније. По завршетку рата заузимао је кључне државне и политичке положаје:председник привремене владе Демократске федеративне Југославије, врховни командант Југословенске армије и министар одбране, генерални секретар КПЈ.

Владао је Југославијом 35 година балансирајући међу светским политичким половима које је чешће потискивао, а каткад им допуштао већи размах, нарочито у раздобљима веће либерализације режима: комунистички централизам и прокламована национална равноправност, независност Југославије и уклопљеност ухладноратовски поредак, једнопартијски тоталитаризам и попуштање стеге због све веће економске зависности Југославије од запада, те поступну либерализацију због растуће популације гастарбајтера или радника на привременом раду у земљама западне Европе.

У почетним годинама његова владавина се одликовала доктринарном ригидношћу, радикализмом и елиминацијом остатака грађанског друштва које је сматрао препреком за остварење тоталног самовлашћа. У том склопу треба гледати на сукоб с католичком црквом, процес надбискупу Алојзију Степинцу, маргинализацију грађанских политичара попутИвана Шубашића или Милана Грола, те суђење и ликвидацију војно-политичког противника, Драгољуба Драже Михаиловића.

Резолуција Информбироа

Својим самосвесним наступом и личним политичким пројектима, као што су: помоћ грчким комунистичким партизанима, иницијатива за стварање балканске федерације Југославије и Бугарске (уз значајан приступ Албаније и Грчке), као и инсистирањем на државној самосталности Југославије, Тито је изазвао неповерење Јосифа Стаљина.

Јуна 1948. године долази до објаве Резолуције Информбироа (наследника у рату распуштене Коминтерне) у којој је, речником познатим из доба московских процеса и масовних чистки у 30-им годинама, Тито и његово најуже руководство проглашено забанду демонских уротника, шпијуна и идеолошких јеретика.

У тим је тренуцима Тито је показао завидну храброст (није у моменту раскида могао рачунати на помоћ запада и САД) и одлучност, не дозвољавајујући да буде уплетен у идеолошке спорове и инсистирајући на државној самосталности као начелу односа међу сувереним земљама.

Али то је све било праћено масовним прогонима информбирооваца, као и политичким обрачунима који су смерали да потисну самосталност република. Сматра се да је преко 40.000 стаљиниста (или оних који су оптужени за стаљинизам) подвргнуто репресалијама у раздобљу од 1948. до раних 50-их година.

Радничко самоуправљање

На плану унутрашње политике Тито је 1950. године иницирао увођење радничког самоуправљања као покушаја спречавања даље бирократизације једнопартијског система, а касније, у 60-им, низ привредних и политичких реформи које су ишле на редуцирање насиља државног апарата над сељацима и интелигенцијом, јачање права република наспрам државног централизма и увођење елементарне тржишне привреде.

Даља демократизација југословенског друштва од средине 60-их година праћена је сменом неких од водећих комуниста старе, централистичко-совјетске гарде (нпр.Александра Ранковића) на Брионском пленуму ЦК СКЈ, јуна 1966. године.

Након совјетске окупације Чехословачке 1968. године убрзало се остваривање концепције општенародне одбране која је ојачавала одбрамбене функције република. Након пада Ранковића, Тито је подржао Кардељев концепт уређења земље, који је предвиђао давање већих надлежности републикама и покрајинама науштрб савезних органа власти, сматрајући да је он у суштини добар. Тако је 1970. године почела темељна реформа федерације ради преношења њених овлашћена на републике, што се остварило најпре уставним амандманима 1971, а затим је крунисано усвајањем Устава из 1974. године.

На врхунцу сукоба заговорника и противника демократских реформи из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према Мађарској и Бугарској), стао је на страну партијских конзервативаца и подупро сламање национално-реформског покрета у СР Хрватској (Хрватско прољеће). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара у Србији, Словенији и Македонији.

Скупштина СФРЈ га је 16. маја 1974. изабрала за доживотног председника Републике, а на Десетом конгресу СКЈ, од 27. до 30. маја, и доживотног председника Савез комунист Југославије.

Доношења Устава из 1974. и иницијативом за увођење колективних руководстава с ограничењем мандата челних дужносника на 1 годину, покушао је да успостави равнотежу међу републикама и спречити борбу за власт након своје смрти.

Спољна политика

У јануару 1953. године Тито је изабран за председника Републике. У том раздобљу Југославија је почела да добија и војну и економску помоћ запада, као препреку даљем ширењу совјетског утицаја. Године 1955, након Стаљинове смрти и млаке совјетске либерализације под Хрушчовим, нормализовали су се односи са СССР-ом.

Најзначајнији преокрет у спољној политици догодио се 1956. године у спољној политици: захваљујући путовањима и везама с вођама новоослобођених земаља попут Индије и Египта, Тито је постао један од оснивача и најутицајнији државник Покрета несврстаности – скупом изванблоковских земаља које су политиком активне мирољубиве коегзистенције деловале (бар делимично) као чинитељ смањења тензија између земаља НАТО-а и Варшавског пакта. Прва је конференција шефова држава и влада несврстаних земаља одржана је 1961. гофине у Београду, а Тито је учествовао као најважнији политичар који обликује глобалну политику покрета несврстаности (који је укључивао велики број државаАзије, Африке и Јужне Америке на свим каснијим конференцијама. Политиком мира и међународне сарадње стекао је светски углед и сврстао се међу кључне личности светске политике.

Предводио је југословенску државну делегацију на Конференцији о европској безбедности и сарадњи у Хелсинкију 1975, и учествовао је на Деветој конференцији несврстаних у Хавани1979. године, на којој му је посебном повељом одато признање као главном протагонисти Покрета несврстаних.

ТИТО И КЕНЕДИ 

ТИТО И ЧЕРЧИЛ 

Јосип Броз Тито, доживотни председник СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије, умро је 4. маја 1980. године у Љубљани.

Следећег дана, 5. маја, Плавим возом је из Љубљане у Београд стигао ковчег са његовим посмртним остацима. Смештен је у аулу Скупштине Југославије, где су државни функционери и грађани у мимоходу одавали почаст југословенском шефу државе. Дана 7. маја, преко 200 страних делегација поклонило се ковчегу Јосипу Броза у савезном парламенту.

Сахрањен је 8. маја, по сопственој жељи у Кући цвећа на Дедињу уз присуство 209 делегација из 127 земаља, и 700.000 људи.  

СНИМАК ТИТОВЕ САХРАНЕ