Манастир Пресвете Богородице Матејче или Матејић) се налази на обронцима Скопске Црне Горе, 13 km удаљен од Куманова код истоименог села у коме према попису из 2002. године живи 3012 Албанаца, 325 Срба и 17 Македонаца. Подигнут је још у XI веку о чему сведоче натписи нагрчком језику из времена Исака Комнина (1057—1059, док се у изворима први пут помиње у хрисовуљи краља Милутина (1282—1321) из 1300. године. Средином XIV века је цар Душан (краљ 1331—1346, цар 1346 – 1355) започео, а његов син Урош (1355—1371) и супруга Јелена су завршили обнову манастира око 1357. године, после чега је он постаозадужбина цара Уроша. Са манастирске цркве је у XVIII веку скинут оловни кров који је искоришћен за покривање Ески џамије у Куманову, чиме је убрзан процес његовог пропадања. Манастирска црква је обновљена 1934. или 1926. године, мада има великих замерки на начин на који је то изведено. Међутим црква је претрпела оштећења од стране албанских терориста током побуне против републике Македоније 2001. године, када је његова непосредна околина минирана , а сама манастирска црква је коришћена као главни штаб терориста и складиште за муницију . Сама црква је карактеристична по томе што је у својој унутрашњости поседовала мању првобитну црквицу која је порушена током рестаурације у првој половини XX века, као и по чињеници да се у њој налази једна од фресака лоза Немањића и приказ лозе византијских царева, иако има тумачења да је у питању лоза старозаветног Јесеја. Манастир је познат и по томе што је у њему живео и стварао српски композитордуховне музике са краја XV века Исаија Србин, као и дијак из средине истог века Владислав Граматик.

Манастирска црква у Матејчу има основу уписаног крста са пет кубета, са четири мања у угловима и великим у средини које је својом дванаестостраношћу јединствен пример у склопу тзв. вардарске стилске групе, а по својој архитектури подсећа на оне у Старом Нагоричану и Нерезима. Дугачка је 23.5m и спада међу веће грађевине, а њену издужену основу поред четири основна стуба, држе још по два стуба на источном изападном делу цркве. Два додатна стуба на западу са још два нижа одвајају средишњи део цркве и са главним улазом формирају припрату.

Сама црква је грађевински тако изведена да је њен средишњи део најосветљенији међу грађевинама вардарског стила. Живопис у самој манастирској цркви припада сликарству прве половине XIV века и изведен је непосредно после Душанове смрти. Одликује га висок реализам са занимљивом скалом боја и више живости него што се обично среће нафрескама, као и драматичношћу приказа из ондашњег живота.

Поред главног улаза на западу, црква је имала и два бочна улаза на северу и југу који су касније зазидани. На бочним странама се изнад простора за врата налазе прозори у два реда, док се на западном калкану изнад припрате налази један окулус. Грађена је обичним притесаним каменом и са њене спољне стране нема нарочитог улепшавања фасаде или шарања опекама који се могу наћи код других споменика. Кубета су међутим израђена од опека, а сама црквена апсида је украшена нишама.

 Првобитно се на месту манастирске цркве налазила омања црквица око које се највероватније временом развио манастир и око које је подигнута, највероватније у XIII веку, манастирска црква која је опстала до данас. Поред овог случаја, оваквих примера за подизање нове веће цркве око првобитне мање има и у Јерменији у Мзхету.

Првобитна црквица је била мала једнобродна грађевина чији је северозападни угао претворен у североисточни централни стуб нове цркве. Имала је правоугаону основу са спљоштеним југозападним теменом из које се отварала полукружна апсида са прозором смештеним на њеној средини. По својој површини, првобитна црквица је заузимала око 1/3 површине главног простора између средишње куполе и олтарске апсиде.

Није познато када је подигнута првобитна црквица, али се на основу најстаријих грчких натписа из доба Исака Комнина, може сместити у прву половину XI века, иако се најстарији помен манастира налази у хрисовуљи краља Милутина из 1300. године. Средином XIV века је Милутинов унук Стефан Душан отпочео са обновом манастира коју су око 1357. године довршили његов синУрош и супруга Јелена. Манастир је у наредном веку постао значајан културни центар(Исаија Србин), који се одликовао својом преписивачком делатношћу(Владислав Граматик).

После доласка Османлија, почео је да пропада, а његовом зарушавању допринело је и скидање оловног крова у XVIII веку да би се њиме покрила Ески џамија у Куманову. После Кумановске битке 1912. године и првог балканског рата, ушао је у састав Краљевине Србије односноКраљевине СХС после Првог светског рата. Између два светска рата, извршна је реконструкцијаманастира током које је из његове унутрашњости склоњена првобитна црквица. После Другог светског рата, на манастирској цркви су поново изведени конзерваторско-рестаураторске радови 1953. и 1960. године.

Манастирска црква је страдала 2001. године од стране албанских терориста који су током своје краткотрајне побуне држали контролу над самим селом и његовом околином. Простор некадашњег манастира је коришћен као штаб и центар за обуку, манастирска црква као складиште муниције, а фреске у њеној унутрашњости су вандализоване и додатно уништене. Албански терористи су на тај начин покушали да светост и углед манастира искористе као штитод дејства безбедносних снага републике Македоније.