Хиландар, у старијим списима и Хилендар (гр. Χιλανδαρίου) је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске (гр. Аγιоν Оρоς), државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу (гр. Аτоς), трећем краку полуострваХалкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора. Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1200. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године. Те године је византијски цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују „да Србима буду на вечни поклон“. Цар је пристао да то учини, пошто су биле испуњене и очуване форме, и пошто је молба имала пристанак целог светогорског братства. Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијскогманастира Хеландариона, који је основан почетком XI века. Делови тог најстаријег Хиландара постоје и данас на југозападној страни манастира, а то су пирг Светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија. У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су подигли цркву Ваведења Богородице, која данас не постоји, пирг Светог Саве, Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона. Симеон и Сава су за обнову манастира имали финансијску подршку од великог жупана Стефана. Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повеља је у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 06. априла 1941. године у бомбардовању Народне библиотеке у Београду.

Са завршетком изградње Симеон се преселио у Хиландар са приличним бројем калуђера. Хиландару је додељено и неколико села у околини Призрена као метох. У међувремену, Сава је поново од византијског цара издејствовао нову повељу, у којој цар у потпуности изједначава Хиландар са осталим манастирима на Светој гори, и даје манастиру један метох, давно разрушениманастир Зиг (Иваницу, у унутрашњости полуострва Халкидики).

 Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро 13. фебруара 1200. године, а његови земни остаци су били једно време сахрањени у цркви Ваведења Богородице која више не постоји. Према предању из гроба светог Симеона потиче „чудесна лоза“ која увек даје плод. Након очеве смрти Сава се 1199. године преселио у Кареју, где је подигао испосницу. Тамо је најпре написао „Карејски типик“ 1199. године и то је данас најстарији документ који се чува у ризници Хиландара. Сава је 1200. године написао „Хиландарски Типик“ којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру, као и организација манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.

Почетком XIII века Света гора је била под фактичком влашћу крсташа који су 1204. године освојили Цариград, а појавили су се и бројни пљачкаши који су били велика опасност за све манастире. Услед тога, Св. Сава је 1214. године напустио Свету гору и пренео мошти свог оца из Хиландара у Србију. Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из Палестине, изманастира Светог Свае Освећеног, донео најстарију и најпознатију хиландарску иконуБогородицу тројеручицу. У таквим околностима краљ Стефан Урош I je 1262. године изнад манастира подигао велики пирг – кулу Преображења да би што боље заштитио манастир.У то време су значајно расли манастирски поседи, а краљеви Драгутин и Милутин су знатно проширили манастирске поседе у самој Србији.

Почетком XIV века велика опасност за све манастире на Светој гори су били Каталонски најамници, које је византијски цар Андроник II узео у службу против малоазијских Турака. Када су остали без плате најамници су објавили рат цару. Учврстили су се у близини Солуна и нападали Свету гору. Захваљујући јаким утврђењима и пожртвованошћу тадашњег заменика игумана Данила, Хиландар је био сачуван од пропасти.

Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У његово време манастир је проширен према северу, а тада су подигнути спољни зидови у подруму великог конака из 1821. године и спољни зид поред конака из 1598. године. На месту данашњег улаза изградио је улаз са пиргом и параклисом Светог Николе који је срушио земљотрес у другој половини XVI века, а око 1320. године је изградио и данашњу трпезарију. Краљ је у исто време подизао и нове пиргове – куле. „Милутинов пирг“ се налази на путу од Хиландара ка мору, а „Хрусија“ је подигнута на обали мора. Главни храм је живописан 1321. године, а у исто време су осликане и трпезарија и гробљанска црква.У то време су српски монаси у Хиландару бивали све бројнији и осетно су се развијали, а византијски цар Андроник II је манастиру доделио поседе у данашњој Грчкој. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. Цар је значајно помагао манастир и доделио му многобројне поседе у Србији, данашњој Македонији и Грчкој. У то време поседи Хиландара су захватали петину територије Свете горе. Поред владара, манастир је значајно помагала и српска властела (севастократор Влатко, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан). Душан се 1347. године склонио у Хиландар од куге која је беснела на читавом Балкану, a том приликом је направио изузетак и са собом повео царицу Јелену, што је било грубо нарушавање строго поштоване традиције о забрани доласка жена на Свету гору.Као успомена на долазак српског цара на Свету гору данас постоји крст који означава место на коме су хиландарски монаси сачекали цара и за успомену засадили „царску маслину“. Око1350. године подигнута је црква Св. арханђела,  а проширена је и манастирска болница, а Царица Јелена је постала ктитор Карејске келије Св. Саве, која је припала Хиландару.

Већ тада су Света гора и Хиландар имали велики углед у Србији, а 1354. године хиландарски заменик игумана Сава је изабран за српског патријарха. Након смрти цара Душана, крајем 1355. године, манастир се и даље развијао. У то време су манастир помагали поред цара Уроша и српски властелини. Кнез Лазар Хребељановић је ктитор спољне припрате која је изграђена око1380. године уз западну страну цркве Ваведења Богородице. Крајем XIV века Хиландар је послужио као уточиште члановима последњих српских владарских и властелинских породица.

Османлије су околину полуострва Атос дефинитивно запосели 1430. године, где је завладало насиље и безакоње. Због тога је одређен број монаха напустио Хиландар и вратио се у Србију. Стање се донекле поправило тек након указа (тур. ферман) султана Мехмеда II из 1457. године којим су потврђене старе слободе и права светогорским манастирима. Након пада српске деспотовине нестао је значајни покровитељ манастира, а помоћ се тражила на другој страни. Жена угарског титуларног српског деспота Ангелина Бранковић је почетком 1503. године упутила прву молбу руском великом кнезу Василију Ивановичу да заштити Хиландар. Заменик игумана Пајсије је са три пратиоца 1550. године посетио Москву и од Ивана IV Васиљевича Грозног тражио помоћ и протекцију на истамбулској порти. Руски цар је интервенисао код султана, тражећи права за манастир. Осим тога, 1556. године је сакупио значајну помоћ и послао богате поклоне. И наредни руски цареви су се старали о Хиландару. Цар Фјодор Иванович је 1591. године издао „златну булу“, на захтев заменика игумана Георгија, којом се омогућава право сакупљања дотација манастиру и обавеза помагања руског манастира Русикон на Светој гори. Руски цареви ће и кроз цео XVII век потврђивати ова права такозваним „граматама“.

У XVII веку Хиландар су помагали пећки патријарси (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон. За време управе игумана Виктора (1652-1678) обновљено је више грађевина манастирског комплекса, а ту је значајну улогу имао и богати српски трговац из Венеције, који је као монах Никанор дошао 1662. године.У то време српски манастир је имао највећи број монаха од свих светогорских манастира. Након Великог рата настаје тежак период за српско становништво и велика сеоба у хабзбуршку монархију почетком 1690. године. Након тога грчко свештенство у српским земљама (тзв. Фанариоти) постаје све бројније. Због тога је и у Хиландару током XVIII века константно опадао број српских, а растао број грчких и бугарских монаха. Већ крајемXVIII и почетком XIX века манастир се још само формално називао српским, али је већина монаха била грчка и бугарска.

Хиландарски монаси су у XVIII веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни. Бугари су значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722. и 1776. године. У манастир је1765. године дошао и Доситеј Обрадовић који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром. Од краја XVIII века манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице.Игуман се поново бира тек од 1991. године.

 Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава. То је утицало да поново почне да расте број српског свештенства у манастиру. Братство манастира је 1820. године затражило од Милоша Обреновића да буде његов покровитељ и заштитник. Млада српска држава је показала интерес за манастир и помагала га у складу са могућностима. Највећу заслугу за новоуспостављене српско-хиландарске везе имао је архимандрит Онорфије Поповић, који је и први успоставио контакт са кнезом Милошем. Братство манастира је у том периоду често помагало ослободилачку борбу Грчког народа, а то је проузроковало одмазду турског гарнизона који је због тога био стациониран у манастиру неколико година.

 Другу половину XIX века је обележио сукоб са бугарским свештенством око управе над манастиром. Кнежевина је материјално помагала манастир, нарочито у периоду велике материјалне кризе проузроковане дугогодишњим спором око манастирских граница.После 1860. године београдски митрополит Михаило је успео да донекле изглади спорове са бугарским свештенством на Светој гори, нарочито после Берлинског конгреса 1878. године.Спор око управе манастиром је коначно решен након посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. године. Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева.

Почетком XX века манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је у пратњи премијера Николе Пашића посетио и краљ Петар I Карађорђевић.  У данашње време, од некадашњих великих поседа, Хиландару су остала само три метоха изван Свете горе (Кумица, Каково и Каламариа). У ноћи између 3. и 4. марта 2004. године у манастиру је избио пожар који је убрзо попримио катастрофалне размере. Том приликом је изгорело више од половине корисне површине манастирских здања. Обнова оштећених делова је започета одмах након пожара, а планирано је да се сви послови заврше до краја 2011. године. Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду, а старањем манастирског братства, српске и грчке државе добро се чува, одржава и обнавља.

Манастирски комплекс је ограђен одбрамбеним зидовима који су појачани пирговима – кулама, Светог Саве и Светог Георгија уз које су подигнути вишеспратни конаци, капеле, параклиси, болница и други објекти. Бедеми су високи преко 30 m и у доњем делу, сем капије, немају никаквих отвора. Станови су сви на трећем или четвртом спрату. У келијама на четвртом спрату спољашњи зидови имају преко 1,5 m ширине. Куле су још тврђе и имају војнички изглед. Отвори су им доста мали и узани, врата ниска и тешка. Грађевине су зидане увизантијском стилу од тесаног камена са наизменичним редовима опеке, док су подови и балкони изграђени од дрвета. Конаци су одувек зидани изнутра уз одбрамбене зидове и до XIX века имали су отворе углавном према порти.Поред главне, у манастиру се налази још дванаест мањих цркава и капела са живописима из разних времена, са иконостасима из доба различитих уметничких школа, са иконама, утварима и другим предметима. Изван манастира у зидинама, а у његовој непосредној близини, налазе се гробљанска црква Благовештења са костурницом и параклис Светог Трифуна из 1719. године.

Главну манстирску цркву Ваведења Богородице саградио је краљ Милутин почетком XIV века на темељима првобитне цркве. Она представља потпуно нов тип византијске архитектуре и то константинопољске школе, са нешто елемената солунске и атонске неимарске вештине. За Свету гору нова грађевина је донела извесна нова, иако не оригинална решења у нартексу. Напуштени су додаци уз цркву као ексонартекс, побочне капеле и предњи портик. Добио се велик и добро осветљен простор у цркви, који раније светогорске грађевине нису имале. Овај нови тип архитектуре одржао се на Светој гори до данашњих дана. Орнаменти у марамору око врата и прозора нису изненађујући, већ складни и солидни. Под цркве који је украшен мозаикомизузетне лепоте је пажљиво и добро сложен. На цркви су очувани фрагменти првобитне пластике. У време кнеза Лазара, око1380. године, уз цркву је саграђена припрата.

Саборна црква, трпезарија, трем трпезарије, сви параклиси и улаз имају изнутра, а понегде и споља, фреске - живопис. Најстарији живопис је из XIII века и налази се унутар и споља пирга и параклиса Светог Ђорђа. Живопис Саборне цркве је из1321. године (а пресликан је 1804. године па делимично у јужној певници очишћен од овог пресликавања седамдесетих година ХХ века). Фреске на тавану трпезарије на северном зиду су настале после 1321. године, а у цркви Св. арханђела половином XIV века. Највећи део сачуваног живописа у параклисима настао је у XVII и XVIII веку. У параклисима који су горели живопис је тешко оштећен. Трпезарију је 1621. године поново осликао Георгије Митрофановић, монах у Хиландару и најугледнији српски сликар тога времена. У XVIII и XIX веку осликан је већи број капела. Изван манастирског комплекса сачуван је живопис из XIII века у пиргу на „Спасовој Води“ и из XVII века.

У XIII веку у Светој гори је јачало духовно и књижевно интересовање. Доментијан је 1264. године у Хиландару, живећи у пиргу Св. Саве, написао житије Св. Симеона, а граматик Теодор је преписао Шестоднев из времена Св. Симеона. У Хиландару тог времена су се налазила најбоља списа византијске црквене књижевности и оно највредније што се до тада написало у словенској књижевности. У самом манастиру је сачувано мало рукописа из XIII века.

Данас је сачуван значајан број рукописа из XIV века, а посебно из његове прве половине. Карејски монах Теодул је 1336. године преписао теодосијево Житије Св. Саве, а данас се у ризници манастира могу наћи шеснаест јеванђеља из XIV века, затим велика збирка еванђеља, апостола, синаксара, минеја, триода, и песама блажених. У другој половини XIV века јавља се летописачка књижевност и хронике. Опширна византијска хроника Георгија монаха, званог Хамартол, преписивана је у то време на више страна. Из осамдесетих година XIV века потичу три преписа, од којих је најстарији рађен 1382. године у Хиландар. Најзначајнији рукописи у ризници манастира су Јеванђеље патријарха Саве из треће четвртине XIV века, Романово јевађеље из 1337. године, Изборно јеванђеље војводе Николе Стањевића, Беседа Јована Златоустог, исписана у Смедереву средином XV века, Апостол игумана Виктора из 1660. године итд. Међу ретким штампаним књигама налази се неколико примерака из цетињске штампарије из доба Ђурађа Црнојевића: три Октоиха првогласника из 1494. године и три Псалтира са последовањем из 1495. године, док из венецијанске штампарије Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, манастирска ризница поседује око тридесетак различитих издања.

У преписивачкој уметности, најзначајнија остварења су проксомидие, од којих је најстарија датирана крајем XVI века. Бугарски монах Пајсије је 1762. године у Хиландару написао чувену Историју славјано-болгарску.

У манастирској библиотеци чувају се уз бројне рукописе на старосрпском и грчком језику, писани на пергаменту и хартији, укупно 367 повеља, од којих 172 повеље византијских царева, 154 повеље српских владара, неколико повеља руских царева и молдавских кнежева, око 150 примерака првоштампане српске књиге, турска документа и исправе, велики број драгоцених архивских докумената, бакрорезне и дрворезне плоче са којих су отискиване графике у бакрорезу и дрворезу у XVIII и XIX веку.