Манастир Жича се налази у централној Србији,између Краљева и Матарушке Бање. Путем преко реке Ибра, на 4. километру јужно од Краљева.

Манастирска црква је посвећена Светом Спасу-Вазнесењу Господњем, а подигао је краљ Стефан Првовенчани са својим братом Светим Савом, између 1208. и 1215.године.

Историја манастира Жиче почела је оног тренутка када је седаманестогодишњи Растко Немањић одлучио да напусти двор свог оца Стефана Немање и посвети се монашком подвигу на Светој Гори Атоској. Као смерни монах, Сава је својим подвизима пружао пример светогорским калуђерима. Божијом благодаћу успео је да препороди српску земљу и у духовном и у државотворном погледу.

Када се почетком XIII века Свети Сава вратио са Свете Горе у Србију са моштима светог му родитеља Симеона мироточивог, српска држава је била потрешена сукобом између Стефана и Вукана. Помиривши завађену браћу Свети Сава је заједно са Стефаном одлучио да сагради манастир Жичу као српску царску лавру. Место на ком се градио манастир било је подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима, што је Божијом помоћу значило да је Србија на раскршћу између православног Истока и римокатоличког Запада. 

Црква у манастиру Жичи која је посвећена Христовом Вазнесењу (Свети Спас) грађена је око двадесет година. Црква је као целина представљала не само манастирски храм већ и катедралу првог српског архиепископа. У грађењу цркве уочавају се новине у односу на храмове из времена Стефана Немање.

Жича је осликана заузимањем Светог Саве око1220.године, а како и доликује првом седишту српске аутокефалне архиепископије,фрескама су је украсили најбољи “мраморници и сликари” из Цариграда. Велики део првобитног живописа је уништен, сачувани су фрагменти у певницама, а постојеће фреске потичу из доба велике обнове Жиче за време краља Милутина између 1313. и 1316.године.