САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ

Сам атентат није био усмерен да значајно ослаби Монархију и намерно покрене рат јер ниједан од атентатора није био довољно политички образован да би могао тако нешто исковати. Сви учесници у атентату су били студенти или малолетна лица. Овоме у прилог иде још и чињеница да су та времена била обележена атентатима (нпр. атентат на аустријску царицу Елизабету, 10. септембра 1898. године у њеној посети Италији, као и то да надвојвода Франц Фердинанд није био много утицајан у царству и да се залагао за идеју да Монархија буде уређена као тријалистичка, тј. да словенске земље добију исти статус као Мађари, тј. да добију већа права чиме је хтео да очува мир у Монархији. Сам атентат није у почетку био усмерен на престолонаследника, већ на гувернера Босне и Херцеговине,Оскара Поћорека. Планови за његово убиство почели су да се кују тек пошто се тајним каналима у Српској обавештајној служби на челу са Драгутином Димитријевићем сазнало да аустроугарски престолонаследник долази у Сарајево да надгледа војне маневре. Активностима на граници, пребацивању тројице младића са оружјем у Босну био је обавештен српски председник владе, Никола Пашић. Он је српском амбасадору у Монархији наредио да вести пренесе државном врху међутим, он је то пренео превише дискретно, говорећи да су маневри и показивање моћи на српски верски празник можда превише провокативни. У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља где су се одржавали маневри до Градске већнице: Мехмед Мехмедбашић, Васа Чубриловић, Недељко Чабриновић је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони, Цветко Поповић, Данило Илић, Трифко Грабеж, Гаврило Принцип: као и остали атентатори низ улицу су чули експлозију бомбе и напустили своја места. Необичним сплетом случајности, надвојводин аутомобил је у тренутку прошао поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ. Први хитац је ранио надвојводу у врат, а други, намењен гувернеру Босне Поћореку, ранио је Софију у предео абдомена. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера. Принцип је, као и Чабриновић, покушао да почини самоубиство, капсулом цијанида, но и у његовом случају је отров затајио. Покушај да себи испали хитац у главу предухитрили су припадници полиције.

ОДГОВОРНОСТ ЗА АТЕНТАТ 

У овако компликованим ситуацијама не може се пребацити одговорност једној држави као што је то учинила Аустроугарскаоптужујући Србију да је она организовала атентат. Аустроугарска влада није располагала ни са једним материјалним доказом о умешаности Србије у атентат. У оптужби су стајале само инсуинације без валидних доказа. Оптужба на рачун Српске владе је била апсурдна с обзиром да је у време атентата:

- Србија била слаба после Балканских ратова и сасвним неспремна за рат, ни против Аустроугарске, а камоли и против њене природне савезнице, Немачке. Од таквог непромишљеног чина она је могла имати само непоправљиве штете, и српска влада је засигурно најмање пожелела атентат од стране било кога на престолонаследника суседне јој силе, која је узгред речено, тражила и најмаљи повод као оправдање да нападнеСрбију.

- У Србији је трајала предизборна кампања, тако да су све радње Пашићеве владе биле усмерене на то како да придобије што више бирача а не на то како да сигурно изазове рат. Аустроугарска монархија је, нарочито послеБалканских ратова у којима је Србија заједно са Црном Гором успешно ратовала, појачала антисрпску пропаганду називајући Србију "подстрекачем свих револуционарних покрета на Балкану" што је била опака али и неутемељена оптужба. Оваква, на махове хистерична пропаганда, имала је за циљ да сопствену јавност придобије и припреми за будуће планиране акције и евентуални "казнени рат" против "непослушне Србије“.

Млада Босна је била полуилегална организација за чије су постојање знале аустроугарске власти и после ранијих неуспелих атентата њених припадника већина њених чланова имала је полицијске досијее и будно су се пратиле њихове активности. Да ствари буду "чудније", на неколико дана пред сам атентат, за који су полицијски органи знали да ће се десити, само је њих неколицина притворена из безбедносних разлога. Потенцијални атентатори су намерно остављени на слободи. Пропаганда је добила жељену, опаку тежину кад се у њен контекст убацио податак да је начелник српске контра-обавештајне службе био главом пуковник Драгутин Димитријевић Апис, један од главних актера у Мајском преврату 1903. г.. Према аустроугарским пропагандистичким подацима, пуковник Апис је "сарађивао са припадницима Младе Босне“. Сарадња је појам који се по жељи може тумачити и злонамерно. Међутим, посао је човека на тако одговорном месту, као што је начелник Главног обавештајног одељења једне земље, између осталог, да има увида какве све особе улазе, крећу се кроз дотичну земљу и излазе из ње. Природа његовог посла је и да сарађује, боље речено да контактира са (не)сумњивим особама, ради безбедности његове земље. Према новијим сазнањима, управо је пуковник Апис заслужан што су аустроугарске власти на време добиле анонимну дојаву да се на надвојводу Фердинанда припрема атентат. Дакле, пуковник Д. Д. Апис је као ревносан и одговоран човек у служби интереса свје земље, био свестан последица по Србију од таквог, у сваком погледу штетног чина какав је атентат на надвојводу Фердинанда.

С друге стране, не може се рећи да је Аустроугарска невина. Наиме, она је сигурно, и без наговештаја са српске стране, знала да је Видовдан велики верски празник код Срба и још да је повезан са великим националним поносом везаним за Косовску битку из 1389. године. Војни маневри, које је престолонаследник надгледао, су били организовани са главном намером провоцирања Србије, и уједно да би се застрашили, пре свега, бунтовни Срби из Босне и Херцеговине. Што је најважније, посредно, заСарајевски атентат, најодговорније су велике силе. Оне су пошто-пото избегавале војну конфронтацију са Немачком и Аустроугарском. Гледајући своје, пре свега унутрашње интересе, свесно су занемариле очигледне аустроугарске и немачке планове о покоравању Истока. Велике силе су допустиле да се још на Берлинском конгресу, на коме су оне водиле главну реч, простор Балканског полуострва преуреди према жељама немачког канцелара Ото фон Бизмарка. Помало од свачије (не)одговорности, али највише због немачких захтева за новом поделом колонија, је допринело директно, не само организовању атентата, него и избијању Првог светског рата. Аустроугарска и Немачка су по сваку цену желе општи, па га он био и светски, рат. Немачка ради поменутих њених захтве за новом поделом колонија аАустроугарска ради покоравања Србије и даљег продора на Исток. Ово су савремене историјске чињенице.

Неспорно је да су атентаори били чланови организације Млада Босна, те да су аустроугарске власти убрзо све главне њене чланове похапсили и осудили на адекватне казне. Такође, ниједан од ухапшених Младобосанаца, који су у истражном поступки подвргнути најтежим облицима мучења, није признао било какву своју везу с било којом организацијом из Србије, или са било којим њеним држављанином, односно није доказана умешаност Србије у атентат. Каснија "истраживања", пре би се рекло публициста жељних сензациолизма и добити од продаје таквих њихових књига, доводе у везу Масоне са атентаторима, потрепљујући своју недоказану тврдњу да је наводно београдски индустријалац Дамљановић, иначе масон, лично поклонио пиштољ Г. Принципу из кога је овај испалио судбоносне хице.

Чињеница је да се до дан данас "Одговорност за атентат" не може приписати ником другом до атентаторима из редова Младе Босне. 

Гаврило Принцип