СРБИЈА 1914.

Држање званичне Србије после првих вести о сарајевском атентату било је у складу са уобичајним реаговањима у тим приликама али и са извесном журбом да се суседној сили предочи како влада у Београду не само што жали већ и осуђује учињени злочин. Српски посланик у Бечу Јован М. Јовановић телеграфисао је у Београд у 19:16 часова; она је у 22:30 часова одговорила и наложила Јовановићу да изјави у име краљевске владе министру иностраних дела најдубље саучешће. Такође представници владе одмах су изјавили саучешће аустријском посланику у Београду. Како је Никола Пашић био због предизборне кампање у унутрашњости земље саучешће су изјавили министар правде и начелник министарства иностраних дела. Такође су биле прекинуте видовданске свечаности и наређена је дворска жалост. Српски посланик (амбасадор) је 30. јуна изјавио Бечу да ће српска влада судити свим атентаторима и саучесницима уколико се утврди да се налазе у Србији 

УЛТИМАТУМ

Јован М. Јовановић се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2. јулап ренесена тела убијених, надвојводе и његове супруге, у Беч спуштена је у његовом стану застава на пола копља. Прве недеље јула ни по чему нису наговештавале оно што се спремало. Оба цара, њихови министри и други чиновници отишли су на одмор, немачка штампа је престала да напада Србију, једно време није било демонстрација у Аустроугарској. Убрзо се чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског посланика па је ова вест примљена са олакшањем.

Ипак, све су ово биле варке политичких и војних врхова Аустрије и Немачке да би добили потребно време за припрему планова. Аустријски врх, плашећи се руске реакције на могућу војну интервенцију против Србије, тражио је из Берлина подршку за своје планове. Поред добијања потпуне подршке (укључујући и војну), после које је Аустроугарска одлучила да преда Србији представку за коју су били уверени да ће бити неприхватњива за њу, Беч је добио и доминантног савезника који се није презао да "саветује" о пожељним корацима (поготово када би Беч показао било какве знаке оклевања). По добијању немачке подршке, 7. јула на министарском заседању у Бечу је договорено да се Србији пошаље представка тешко прихватљива за њу, а 14. јула у Бад Ишлу је одлучено да се пошаље ултиматум, а не обична представка. Знајући да могу да изврше мобилизацију и концентрацију снага знатно пре Француза, а неупоредиво пре Руса,Немци су хтели да једним брзим продором кроз Белгију заобиђу француски одбрамбени механизам на граници са Немачком и за неколико недеља да баце Француску на колена а да потом прегрупишу војску и нанесу одлучујући пораз Русији.

Пре саме предаје ултимативне ноте и у Србији се претпостављало се да ће услови бити неприватљиви за њу и наговештавала се велика могућност за рат у случају одбијања захтева из представке.

Посланик Гизл је 23. јула (10. јула по ст. кал.) 1914. у 18 часова ултимативну представку предао заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова, како се не би дало времена дипломатском решавању проблема. Тренутак предаје је био одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника из Русије, где је боравио у званичној посети, пошто се желело спречити француско-руско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији. Текст ултиматума предат је осталим великим силама дан после, 24. јула како би се скратило њихово време за реакцију.

Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне службе, ултимативни захтев је изложен у десет тачака. Од владе Србије се тражило:

1. да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцију угрожавају њен територијални интегритет
2. да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду
3. да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске
4. да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске
5. да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства
6. да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске
7. да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића
8. да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора
9. да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна
10. да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију али да и суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест али и на тачку десет. Читајући 24. јула ултиматум Србији британски шеф дипломатије сер Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору грофу Менсдорфу да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави и притом је указао на тачку пет која директно угрожава независност једне државе. Чим је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава. Српска влада се састала дан по пријему представке по доласку г. Пашића из Ниша и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине. Гледиште Србије према ултиматуму показује лично писмо регента Александра руском цару Николају II упућено 24. јула:

Слично гледиште изнео је и Никола Пашић приликом сусрета са енглеским отправником послова. Увече 23. јула наређено је да се ухапсе Танкосић и Цигановић. Први је убрзо био ухапшен а други је побегао у унутрашњост Србије. Силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери. Балканске владе биле су углавном уздржане. На питање из Београда црногорска влада је одговорила да не може дати никакав савет и мисли да се треба држати онога што саветују Русија и Француска. 

Након ултиматума Аустроугарске од 23. јула 1914. године уследио је одговор Српске владе:

Српски одговор је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре шест часова. Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути. Одмах потом, у 18:15 часова, барон Гизл и особље посланства напустили су Београд и отишли за Земун. Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа,Народне банке у Ниш. Истог дана је објављен манифест Владе Србије српском народу о тренутној ситуацији, а сутрадан, 26/13. јула је издат проглас о мобилизацији. Исти дан мобилизација је објављена у Аустроугарској.

Сам одговор владе Србије  био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм II Немачки. Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало још два дана.

ОБЈАВА РАТА 

Влада Аустро-угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:

Дан после Аустро-угарска је почела да бомбардује Београд. 

РАТНЕ ПРОКЛАМАЦИЈЕ

Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јосифа I народима монархије у коме је стајало да смутње једног мржњом испуњеног непријатеља натерују Монархију да се лати мача у циљу одбране своје части, свог угледа и ранга велике силе и свог интегритета. Даље је Србија оптужена да поткопава поредак на југоистоку Монархије па да је царско-краљевска влада пошто је покушала да на миран начин реши спор нотом од 23. јула принуђена да отпочне рат.

Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио свој ратни проглас:

„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат... Невоље наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче... Моја је влада... хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изишла у сусрет аустроугарској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава... Нажалост, бечки државници осташе глухи... Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку... Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!“

Црна Гора је стала уз Србију а њен краљ Никола I Петровић обратио се прогласом народу 6. августа:

Три прогласа донела су три сасвим опречна садржаја. Проглас Фрање Јосифа оптуживао је Србију за вишегодишњу завереничку акцију против Монархије, а Црну Гору потпуно мимоилазио. Прогласи регента Александра и краља Николе оптуживали су Монархију да већ током дугог историјског периода спречава развитак српског народа, односно по црногорском тексту југословена уопште. Први проглас је тумачио објаву рата као природну последицу завереничког деловања, два друга прогласа тумачила су исту ту објаву рата као део већ започетог историјског процеса спутавања Срба. Фрања Јосиф позивао се правом велике силе да ратом штити своје интересе и интегритет, док су Александар и Никола позивали народ на одбрану од непријатеља. 

ВОЈСКЕ

АУСТРОУГАРСКЕ СНАГЕ 

Аустроугарским ратним планом, којег је у основним цртама Конрад фон Хецендорф, аустроугарски начелник штаба Врховне команде, разрадио још 1909. године, биле су предвиђене операције на три могућа фронта: према Русији на истоку (случај Р), према Италији (случај И) и према Србији и Црној Гори на Балкану (случај Б).Према том плану целокупне копнене снаге Монархије (1.100 батаљона, 425 ескадрона и 483 батерије, не рачунајући тврђавске) подељене су у три велике групе:

-Ешалон А (28 и по пешадијских и 10 коњичких дивизија као и 21 ландштурмска бригада) - главна група намењена за дејство на Источном фронту против Русије, или на југу против Италије

-Минимална група Балкан (8 пешадијских, 8 ландштурмских и маршевских бригада и неколико коњичких бригада) - предвиђена за дефанзивне операције према Србији и Црној Гори

-Ешалон Б (12 пешадијских и 2 коњичке дивизије) - улога групе да или подржи операције у Галицији против Русије или на југу против Италије или пак уколико не постоји опасност од Русије или Италије да заједно са Минималном групом Балкан води офанзивне операције против Србије и Црне Горе.

Мада је Русија одмах објавила мобилизацију ради заштите Србије, командант аустроугарске балканске војске генерал Поћорек, обавештен да су Србија и Црна Гора потпуно исцрпљене у претходним ратовима, одлучио је да са снагама предвиђеним за дефанзиву крене у офанзиву. Иако овакав потез није предвиђен ратним планом,Врховна команда се са њим сложила јер није веровала да ће се Русија застрашена од Немачке неодложно умешати. Са друге стране рачунало се да ће снаге Балканске војске брзо прегазити Србију и на тај начин омогућити ешалону Б да на време (18. дана мобилизације) отпочне транспортовање својих трупа у Галицију, а у исто време то ће убрзати одлуку Бугарске да ступи у рат на страни Централних сила. У духу ових предвиђања извршена је следећа концентрација аустроугарске Балканске војске и ешалона Б: 

-2. армија (4, 7. и 9. корпус) под генералом Бемом Ермолијем, прикупљена је у Срему и Банату где је према почетном операцијском плану требало да остане до 18. августа када је било предвиђено да се транспортује у Галицију (осим 8. корпуса који остаје да појача Пету армију). До тада могла се употребити за демонстративна дејства против Србије.

-5. армија (8. и 13. корпус) којо је командовао генерал Либеријус фон Франк груписана је на простору Бијељина, Зворник, Брчко са задатком да 12. августа изјутра форсира Дрину, а потом предузме енергично надирање ка Ваљеву и да га заузме најкасније до 18. августа. Једна дивизија ове армије требало је да наступа уз долину Дрине према Љубовији ради садејства са левим крилом 6. армије

-6. армија (15. и 16. корпус) под непосредном командом команданта Балканске војске генерала Оскара фон Поћорека концентрисана на простору Власеница, Рогатица,Калиновик, Сарајево, требало је да пређе у офанзиву тек када 5. армија заузме Ваљево и створи повољну операцијску основицу за војничку шетњу до Ниша. Њене трупе требале су да надиру ка Ужицу и Пљевљима а само две бригаде су остављене за одбрану Бока которске и Херцеговине.

Командант аустроугарске Балканске војске био је генерал Оскар фон Поћорек, врховни командант свих оперативних снага надвојвода Фридрих а начелник штаба Врховне команде генерал Конрад фон Хецендорф.

Аустроугарско командовање је своје оперативне замисли планирало на погрешној претпоставци да је борбена вредност српске и црногорске војске слаба те је лоше, временски и просторно, ускладила дејство својих армија пружајући могућност српским армијама да их потуку. Уместо на надире долином Велике Мораве њена офанзива је била планирана из Босне на тешко проходном терену пуном планинских баријера. Због тога концентрација Балканске војске није одговарала ни њеном задатку, ни географско-стратегијској ситуацији, ни начелу економије снага.

СРПСКО - ЦРНОГОРСКЕ СНАГЕ 

Одмах након предаје одговора на ултиматум аустроугарске владе српска влада је очекивала да ће бити бомбардован Београд. Стога је издато наређење да се двор, влада и трезор Народне банке одмах евакуишу у унутрашњост земље и да се трупе Дунавске дивизије I позива изведу у логоре јужно од града. Потписани су укази о враћању у активну службу генерала Живојина Мишића и Дамјана Поповића као и пуковникаМилоша Васића. Наређења о минирању Савског моста и преласка железнице у војне руке издата су претходног дана. Указ о мобилизацији целокупне војске издат је 25. јула у 22 часа. За први дан мобилизације одређена је недеља 26. јул. Одмах после објаве мобилизације формирана је врховна команда на челу са генералом Степом Степановићем као заступником војводе Путника. Она се истога дана преселила уКрагујевац. Интересантно је напоменути да влада, услед одсуства војводе Путника није донела никакву одлуку о одбрани Београда већ је ово деликатно питање оставила команданту Дунавске дивизије I позива Миливоју Анђелковићу Кајафи, чије су трупе поселе положаје на линијиГроцка-Ерино брдо-Торлак-Баново Брдо.

Мобилизација је оглашена на сличан начин као и у Првом балсканском рату. И овога пута Путников план мобилизације функционисао је савршено. Заштиту мобилизације вршиле су малобројне чете кадроваца из новоприпојених области, четници, трећепозивци и жандарми. Већ првог дана мобилизације почели су да пристижу добровољци из крајева Аустроугарске насељених Србима. На проглас о мобилизацији, обвезници су, иако је жетва била у пуном јеку, похрлили у своје команде. Упркос бројним тешкоћама захваљујући пожртвовању железничког особља и изузетном патриотском набоју мобилизација и концентрација војске текле су по плану. Сви борачки делови мобилисани су за 4-6 дана а неборачки за 6-12 дана. Мобилисано је 11 пешадијских дивизија I и II позива, једна коњичка дивизија и трупе трећег позива - укупно око 450.000 људи и 500 топова.

Наредба о мобилизацији црногорске војске издата је 28. јула, а већ сутрадан све јединице су биле спремне да крену ка концентрацијским местима. Мобилисано је укупни 35.000 људи и 65 топова које су формирали шест дивизија.

Војвода Путник није непосредно руководио мобилизацијом и концентрацијом српске војске, јер се у тим тешким тренуцима српске историје затекао у познатој аустроугарској бањи Глајхенбергу. Па ипак, непосредне припреме за одбрану земље од аустроугарске агресије вршене су по његовим интенцијама и плановима. Говорећи о припремама српске војске за Балкански рат, генерал Томац истиче да су сви планови за тај рат били тако педантно разрађени да би мобилизација и концентрација војске, све да је Путник био одсутан, текле онако како је он предвидео. Управо то се догодило 1914. године. Концентрација је вршена по плану који је војвода Путник разрадио са својим помоћником генералом Мишићем 1908-1909 (види Анексиона криза). Када је требало објавити указ о мобилизацији утврђено је да се кључ од касе у којој су планови налази код одсутног Путника па су пуковници Душан Пешић и Живко Павловић разбили касу како би дошли до тих планова.

Основна идеја српског ратног плана била је: Држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни а тада дејствовати према ситуацији. Војвода Путник се одмах упутио ка Србији, где је и стигао преко Румуније. Живко Павловић сматра да је Путник пуштен из Монархије на интервенцију руске, француске и енглеске дипломатије. Генерал Алфред Краус у својој књизи "Из теорије и праксе у ратној вештини" наводи да му је начелник Главног генералштаба Конрад на питање зашто је тако значајна личност ослобођена рекао: Ја сам предложио цару ослобођење Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник него један од млађих генерала школованих у Француској.

Српској влади није било јасно какав ће став према рату заузети мале балканске земље. Грчка и Румунија неће се мешати у рат између Србије и Аустроугарске и држаће Бугарску у шаху. Што се Бугарске тиче многи знакови указивали су на то да њени владајући кругови једва чекају погодну прилику да се реванширају Србију због пораза у претходном рату. По објави рата српски посланик у Софији - Чолакантић упозорио је владу да је потребно обратити нарочиту пажњу на пругу Солун-Ниш јер је Бугарска прикупила око 10.000 комита ради оружане акције уМакедонији. Слична ситуација била је и са Албанијом. Тамо су аустроугарски агенти развили живу активност како би у погодном тренутку побунили шиптарско становништво Космета и Македоније. У том циљу управо на дан објаве рата упућена је у Албанију пошиљка од 2.000 пушака, 100.000 метака и 50.000 круна.

У оваквој ситуацији Путникова главна брига била је како сачувати слободу дејстава главних снага српске војске док се не утврди којим правцем ће ићи главни аустроугарски напад. Стога је почетни операцијски план изражен директивом врховне команде број 796 од 8. августа1914. предвиђао следећу концентрацију српских снага:

-  Врховни командант: регент Александар Карађорђевић, начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, помоћник начелника штаба генерал Живојин Мишић

- 1. армија (Тимочка I, Моравска, Дунавска и Тимочка дивизија II позива и Коњичка дивизија) под командом генерала Петра Бојовићараспоређена је на простору Смедеревска Паланка, Топола, Рача, са Браничевским одредом (ојачана Дунавска дивизија II позива) на десној обали Дунава од Голупца до ушћа Мораве

- 2. армија (Шумадијска, Моравска, Дунавска и Комбинована дивизија I позива) под командом генерала Степе Степановића на линијиАранђеловац-Лазаревац са ојачаном Дунавском дивизијом I позива код Београда

- 3. армија (Дринска I и Дринска дивизија II позива, Шабачки, Лознички, Обреновачки и Љубовијски одред) којом је командовао генералПавле Јуришић Штурм концентрисана је на северозападној граници од ушћа реке Колубаре до Љубовије са Дринском дивизијом I позива у рејону Ваљева.

- Ужичка војска (Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред) под командом генерала Милоша Божановића на просторуУжице, Рогатица, Бајина Башта, Прибој.

Концентрација црногорске војске извршена је на следећи начин:

- Врховни командант: краљ Никола Петровић, начелник штаба врховне команде-сердар Јанко Вукотић који је истовремено био и председник владе, министар војске и командант Херцеговачког одреда;

- Ловћенски одред (8.000 људи и 26 топова), дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен-Суторман са задатком да затвори све правце који од Бока которске воде ка Цетињу и Ријеци Црнојевића;

- Херцеговачки одред (15.000 људи и 20 топова) којим је непосредно командовао сердар Јанко Вукотић груписан на граничном фронту Крстац-Грахово-Трубјела ради затварања праваца који из Боке, Требиња, Билеће и Гацка воде ка Никшићу.

- Санџачки одред (6.000 људи и 6 топова) бригадира Луке Гојнића са задатком да спречи продор непријатеља од Чајнича и Челебића ка Пљевљима и да одржва везу са српском војском;

- Старосрбијански одред (6.000 људи и 12 топова) бригадира Радомира Вешевића на граници према Албанији.

Црногорска војска била је кордонски распоређена на граничном фронту дугом 500 километара без икакве резерве. Ово је онемогућило било какво дејство по дубини већ је криза на фронту могла бити отклоњење само рокирањем. У Црну Гору упућена је група српских официра на челу са генералом Божидаром Јанковићем да координира садејства српске и црногорске војске.

ПРВА АУСТРОУГАРСКА ОФАНЗИВА

Знајући да су главне српске снаге концентрисане ка северу и сматрајући да је борбена вредност српске војске мала Поћорек је снагама предвиђеним за дефанзиву одлучио да нападне.

Операције аустроугарске Балканске војске против Србије почеле су 12. августа изјутра. Док је 2. армија вршила снажан демонстративан напад дуж обале Саве, трупе 5. армије почеле су форсирање Дрине код села Амајлије и Батар.

Српска врховна команда одлучила је да не чека непријатељски напад у пасивном положају. Током 13. августа дуге маршевске колоне 1. и 2. армије хитале су по августовској жеги према северозападу одакле је допирала грмљавина топова. За то време трупе 3. српске армије пружале су жесток отпор како би дале времена и простора главнини српских снага за контранапад.

Сагледавши сва ова дешавања српска врховна команда је напустила почетни план који је предвиђао главни напад на северу и одлучила да 3. армија што дуже задржава непријатеља и да 2. армија са својим главним снагама (Комбинована и Моравска дивизија I позива) изврши марш маневар преко Коцељева и Текериша и да енергично нападне леви бок непријатеља који продире долином Јадра а помоћним да поврати Шабац или да поседне погодне положаје јужно од града и да упорно брани правац за Коцељеву. Војвода Путник је након три дана сагледавања ситуације донео одлуку да непријатељу наметне битку маневарског типа. Аустроугарско командовање очекивало је решавајућу битку на падинама западно од Ваљева па је наставила наступање са циљем да избије на линију Крупањ-Завлака-Текериш. Њене трупе су у складу са ондашњом аустроугарском и немачком доктрином наптредовале у 6 маршевских колона без армијске резерве. Тежила је да обухвати оба крила српске 3. армије. Ниједна колона није успела да главним снагама достигне свој маршевски циљ 

ЦЕРСКА БИТКА

У ноћи између 15. и 16. августа 1914. године 2. прекобројни пук Комбиноване дивизије код Текериша је започео битку која се 16. августа распламсала на падинама Цераа која се 20. августа завршила потпуним аустроугарским поразом и протеривањем непријатеља из земље. За ову победу генерал Степа Степановић је добио војводскичин. Његова главна заслуга је у томе што је увидео стратегијски значај Цера и што је самоиницијативно наредио запоседање врха Косанин град трупама Комбиноване дивизије. У овим борбама аустроугарска војска је имала 23.000 мртвих и рањених и око 4.000 заробљених официра и војника док је српска војска имала 16.000 избачених из строја. Победа српске војске на Церу била је уједно прва савезничка победа у Првом светском рату.

БИТКА НА ДРИНИ

Од 8. септембра 1914. аустроугарска 5. армија вршила је нови притисак на Дрини и Сави. Српска Прва армија се због тога морала повући из Срема (а и због тога што изведена офанзива није имала дугорочан стратешки карактер). Српско високо командовање сматрало је након тешких борби на десној обали Дрине да је аутроугарска офанзива сломљена и да је непријатељ потучен. Али, српска војска није имала снаге да одбаци непријатеља па је дошло до рововске војне која је у историју ушла под именом Дринска битка. Најжешће борбе вођене су на падинама Гучева поготово на Мачковом камену где су обе стране покушавале да збаце непријатеља са овог стратешки битног виса.

КОЛУБАРСКА БИТКА

 Краћи прекид активних операција био је предах пред још теже борбе. Аустроугарска балканска војска попунила је свој састав и опрему, одморила се и нарочито појачала артиљерију. Њен трећи општи напад почео је 6. новембра ураганском артиљеријском ватром и снажним дејством 6. армије из сектора Сребреница-Љубовија а 5. армије са положаја у Мачви. Српска војска је тада била овако распоређена: 2. армија у Мачви, јужније од ње 3. армија у Јадру, даље 1. армија јужније од Крупња и као и дотада на крајњем левом крилу српског фронта налазила се Ужичка војска. Аустроугарске снаге су биле боље опремљене, нарочито су имале јачу артиљерију, а биле су изузетно мотивисане. Не жалећи жртве и наступајући најодлучније оне су поколебале српске редове и убрзо су их натерале на повлачење на целој линији фронта. Српска војска је била озбиљно угрожена због похабане опреме а нарочито због недостатка артиљеријске муниције. 1. армија задобила је снажан ударац. Стање на фронту било је изузетно тешко па је 8. новембра у Ваљеву одржана заједничка седница владе и врховне команде под председништвом регента н