СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 

Југословенска идеја 

Идеја о стварању заједничке државе свих јужнославенских народа развијала се кроз 19. и почетак 20. века. Слабост Турске и јачање Србије, Бугарске и Грчке после Берлинског конгреса унеле су наду код словенских народа под Аустро-Угарском, али и суревњивост аустроугарске и италијанске власти. У Србији су постојале три идеје о уједињењу. Прва је приповиједала о уједињењу Србије и Бугарске, друга је била изражена у „Начертанију“ Илије Гарашанина и односила се на стварање југославенске државе који је заступао Светозар Милетић и односила се на стварање Балканске федерације. Код Јужних Словена у Аустро-Угарској су постојале две идеје. Прва је заступала стварање југословенске јединице у оквиру Аустро-Угарске (тријалистичка монархија), а друга је била за стварање независне југословенске државе. Главни противници стварања државе Јужних  Словена били су спољни чиниоци.

Стварање нове државе 

Предуслов за стварање југословенске државе било је избијање Првог светског рата. Народна скупштина је у Нишу 7. децембра 1914. године усвојила Декларацију којом се залаже за «ослобођење и уједињење све неослобођене браће». У Паризу је у пролеће 1915. године формиран Југословенски одбор од стране аустроугарских емиграната. За председника је изабран Анте Трумбић. Антанта је понудила Србији да потпише Лондонски уговор 26. априла 1915. године. Уговор се односио на стварање Велике Србије. Савезници су нудили Србији Босну и Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку, јужну Далмацију и северну Албанију, али без Македоније и дела Баната. За улазак у рат Савезници су Италији понудили Истру и већи део Далмације, Румунији Банат, а Бугарској Македонију. Србија је одбацила уговор пошто није била спремна да се одрекне Македоније. Компромис између ставова српске владе на челу са Николом Пашићем и Југословенског одбора чинила је Крфска декларација од 20. јула 1917. године. 

Договорено је да име будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, да ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић и да су Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена. У октобру 1918. године у Загребу је створено Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба са циљем да се образује независна држава на јужнословенским просторима Аустро-Угарске - Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Таква држава би се касније ујединила са Краљевином Србијом. 29. октобра 1918. године Хрватски сабор је раскинуо све државно-правне везе са Бечом и Будимпештом. Пошто нова држава није била способна да се брани од италијанских претензија, позвала је српску војску да заштити „националне територије Југословена“. Велика народна скупштина у Новом Саду је 25. новембра донела одлуку о присаједињењу Барање, Бачке и Баната Србији. Дан пре тога 24. новембра је збор посланика народних већа Срема у Руми донео одлуку о присаједињењу Срема Србији. Велика народна скупштина у Подгорици је 26. новембра одлучила да се династија Петровић-Његош збаци са престола те да се присаједини Србији. Вијеће народних првака и посланика 28. новембра је донело одлуку да се Босна и Херцеговина припоји Србији. Народно вијеће из Загреба је 25. новембра донело одлуку да се југославенско подручје Аустро-Угарске уједини са Србијом у нову државу. 1. децембра 1918. године основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. 

Проглашење Краљевине СХС  

Застава Краљевине СХС 

Грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца - Југославије  

Краљевина СХС