Аутор novakovd |
7 Децембар, 2012 |
read_nums (108)
СОЛУНСКИ ФРОНТ На Крфу је српска војска била реорганизована, али тако да је у суштини задржала раније устројство. По указу од 27. фебруара 1916. главнину српске војске чиниле су: 1. армија под командом пуковника Милоша Васића, састављање од Моравске и Вардарске дивизије; 2. армија под командом војводе Степе Степановића састављена од Шумадијске и Тимочке дивизије и 3. армија под командом генерала Јуришића-Штурма коју су чиниле Дунавска и Дринска дивизија. Самостална је била Коњичка дивизијапод командом генерала Ђорђа Ђорђевића. Савезнички генерал Жофр је повлачење српске војске окарактерисао као „Нешто најстрашније што је историја до тад забележила". ПРЕБАЦИВАЊЕ НА СОЛУНСКИ ФРОНТ Пребацивање мањих јединица почело је већ у марту 1916. док је највећи део почео да се пребацује средином априла. Транспорт је изведен у француској организацији и претежно њеним бродовима. Транспорт је текао савршено и није потопљен ниједан брод. У логорима на Халкидикију које су претходно припремили Французи почетком јуна било је концентрисано до 127.000 људи да би их у јуну-јулу било 152.000. У јуну и јулу заузели су положаје између Кожуфа до Лерина. БОРБЕ 1916. ГОДИНЕ Пошто су савезници приволелели Румунију да нападне Аустроугарску припремана је офанзива на Солунском фронту. Централне силе прозреле су савезничке намере и одлучиле се за напад. Бугари су 17. августа 1916. кренули у офанзиву и потисли су 3. српску армију. Савезнички контранапад отпочео је 14. септембра. Српска армија разбила је Бугаре у бици код Горничева и натерала непријатеља на одступање. Дринска дивизија водила је крваве борбе око Кајмакчалана који је запосела 30. октобра чиме је српска војска закорачила на територију своје државе. У луку Црне реке 1. армија остварила је значајну победу па су се Бугари повукли 40 километара што је за последицу имало ослобођење Битоља. У овим борбама Срби су имали 28.000 војника избачених из строја а Бугари и Немци 75.000. Након ових борби фронт се стабилизовао а затишје је потрајало све до 1918. године 1917. ГОДИНА Солунски Фронт се стабилизовао крајем 1916. а током 1917. године Савезници нису покушавали да изврше пробој. У Србији је ситуација била доста тешка услед односа окупационих трупа и локалног становништва, а поготову је неповољан положај становништва на територијама под бугарском окупацијом.Крајем фебруара 1917. године избио је Топлички устанак као одговор локалног становништва на Бугаризацију, а вође устанка су биле војводе Коста Миловановић Пећанац и Коста Војновић. После почетних успеха окупационе власти су се организовале и сломиле отпор устаника уз одмазду над локалним становништвом. ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА Од 1. јануара до 13. септембра 1918. године био је застој на Солунском фронту. Ово време употребљено је на појачање фронта и на припрему одлучне офанзиве. У овом циљу, Командант савезничких снага на Солунском фронту генерал Франше д'Епере, сазвао је 3. јула конференцију, којој је присуствовао Начелник Штаба српске Врховне Команде војвода Мишић. Припреме за одлучну офанзиву на целом фронту почињу 6. јула, и трају све до 13. септембра. Основна идеја плана за офанзиву била је да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешнице изврши пробој непријатељског фронта на ширини од 30 километра а затим брзом офанзивом, проширити фронт пробоја и енергичним напредовањем доћи до линије - Демир Капија - Кавадарци. У јесен 1918. године, упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на Солунском фронту. Крајем децембра 1917. године на место генерала Сараја, постављен је командант савезничких војска на солунском фронту, францускигенерал Гијома. По пријему дужности команданта Савезничких војска на Солунском фронту, генерал Гијома је тражио од српске Врховне Команде да прошири фронт своје војске, али Начелник Штаба српске Врховне Команде, генерал Петар Бојовић, није се сложио са тим и тражио је, напротив, да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промена - на место генерала Гојиме, дошао је генерал Франше Д‘Епере, а на место генерала Бојовића дошао је војвода Мишић, чију је Прву армију примио генерал Бојовић. Врховну команду над целом савезничком војском имао је француски генерал Франше д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра и војвода Живојин Мишић. У зору 15. септембра 1918. генерал Франше де Епере наређује да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије кренуле су у напад. - Друга армија - војвода Степа Степановић на фронту: Сушица - Соко (17 км.). У првој линији: Шумадијска дивизија (десно крило), 17. француска колонијалана дивизија (центар) и 122. француска дивизија (лево крило). У другој линији: Тимочка дивизија, позади 17. француске дивизије, и Југословенска дивизија, позади 122. француске дивизије. На фронту ове армије било је укупно 351 оруђе. Према фронту ове армије била је цела 3 и део 2 бугарске дивизије. - Прва армија - генерал Петар Бојовић на фронту Соко - Лешница (16,5 км.) У првој линији: Дринска дивизија (десно крило), Дунавска дивизија (лево крило). У другој линији: Моравска дивизија, позади средине фронта. На фронту ове дивизије пласирано је свега 203. оруђа. Према фронту ове армије био је део 2 и цела 4 бугарска дивизија. На расположењу Српске Врховне Команде била је Коњичка дивизија која је стајала позади Моравске дивизије, и 12 тешких оружја на Флоци. План напада - Извршити пробој на делу фронта 2 армије између Камена и Сокола (9,5 км.), а затим ширити фронт пробојем у десно и енергичним напредовањем у правцу Демир Капије и Кавадараца. Прва армија потпомаже напад друге армије и енергично гони у правцу Црне реке. Трећег дана по предузетом нападу на фронту српских армија, извршити напад савезничким трупама код Дојрана, а деветог дана код Битоља, те да се фронт напада на српском фронту прошири на обе стране. 14. септембар - Од 08.00 часова, вршена је артиљериска припрема на целом фронту. На одсеку Друге армије, рушиће артиљериско дејство изведено врло добро, на одсеку прве армије, било је задовољавајуће. 15. септембар - Друга армија је дејствовала тако што Шумадијска дивизија заузима Слоново уво, Ветерник и Голу Рудину, а 17. француска дивизија је освојила ровове око Кравице. Непријатељ, појачан једним пуком врши три против напада на ову дивизију, али су сви напади одбијени садејством Шумадијске и Тимочке дивизије које нападају Борову чуку, коју и заузима Шумадијска дивизија и нападом на Облу чуку, коју заузима Тимочка дивизија. При крају дана француска дивизија потпуно заузима Кравицу, а 122 француска дивизија заузела је Добро поље и дошла у подножје Сокола. Прва армија, са десном колоном Дринске дивизије уз садејство 122. француске дивизије, напала је на Соко, али у напади у току дана пролазе без успеха. Када је лева колона Дринске дивизије зашла у непријатељске ровове на фронту: Соко -Градешница, тада је у току ноћи између 15 и16. септембра, Дринска дивизија са 122. француском дивизијом заузела Соко. На тај начин, за првих 24 часа напада, заузета је цела прва линија непријатељских ровова на српском фронту, сем малог дела на крајњем левом крилу Прве армије. Пред вече 15. септембра, обе дивизије, Југословенска и Тимочка, друге линије Друге армије изашле су испред дивизија прве линије, а српско – савезничка авијација је, и поред неповољних временских околности, извршила свој задатак у потпуности. 16. септембар - Друга армија, у току преподнева заузима са Југословенском дивизијом Козјак (К1810), најважнију тачку друге непријатељске линије. Непријатељ предузима против напад и успева да поврати Козјак, али је убрзо следио снажан јуриш Југословенске дивизије, која је дефинитивно заузела ову важну тачку. Остале дивизије ове армије утврђивале су заузете положаје. Прва армија наставља да напредује, и то по тешком и неприступачном терену, и осваја једну за другом непријатељску утврђену линију ровова и продире пуних 15. км. За то време, Моравска дивизија из друге линије прве армије избија на Козјачку косу и хвата везу са Југословенском дивизијом друге армије. Коњичка дивизија која је била у позадини Моравске дивизије, избија у ноћи између 16 и 17. септембра код Лабинице иза средине Дринске и Дунавске дивизије. 17. септембар - Друга армија, успева да савлада велики непријатељски отпор и избија са Југословенском дивизијом, уз садејство Моравске дивизије из Прве армије, на Кучков камен одакле продужава наступање ка Ђурковом камену. Тимочка дивизија осваја Тополац и прилази ка Студеној води. Све време пробоја 17. француска дивизија кретала се у позадини Југословенске, а Шумадијска у позадини Тимочке дивизије. 122. француска дивизија је задржана у рејону Доброг поља да би остала на располагању командантау савезничке војске. Прва армија, у јуришу терајући непријатеља испред себе, избија на линију: Кучков камен - село Мелници - село Бешиште. Коњичка дивизија је за то време стигла је до села Полчиште. 18. септембар - Друга армија, осваја са Тимочком дивизијом Блатац и надире ка Голупцу, а југословенска дивизиија допире до линије: Мрежинче - Конопиште. 17 француска дивизија долази на Козјак, а Шумадијска на Тополац. Прва армија избија предњим делом на Црну реку од села Полошко па све до моста Разим беја, док Дринска дивизија, својим већим делом одлази у село Виглиште да би била део армијске резерве. 18. септембра цела коњичка дивизија је стављена на располагање Друге армије и она дејствује, са једном својом бригадом испред леве колоне Југословенске дивизије, а са другом бригадом испред Дунавске дивизије у правцу Бешиште - Разим беј. 19. септембар - Друга армија избија на линију: Радња - Бохул - Моклиште, док Прва армија заузима прелазе на Црној реци од Разим беја до села Полошко. Бугари су, да би се супроставили надирању Прве армије довукли знатна појачања, али нису успели да сачувају своје положаје. 20. и 21. септембар - Обе српске армије предузимају снажно дејство тако што Друга армија надирући ка Вараду, успева да пресече две важне комуникације: Ђевђелија - Скопље и Прилеп - Градско, а Прва армија левом обалом Црне реке, надире и даље на запад. Таквим дејством направљен је у самом центру непријатељског фронта тако дубок пробој да су и крила почела да попуштају. Непријатељ, чији се највећи део снага налазио у рејону северно од Битоља, нагло је отступао да би дошао до правца Прилеп - Велес. Истовремено је почео и да се урушава и фронт око и у рејону Дојранског језера. 22. септембар - Друга армија заузима Криволак, упућујући Коњичку дивизију у разбијању непријатеља који се у паници повлачио ка Штипу. Прва армија снажно напада на непријатељску комуникацију: Прилеп - Дреново - Градско. Приликом повлачеља, непријатељске трупе су палиле сва своја складишта, али су нека од њих, и то у добром стању пала у руке Прве армије. 23. септембар - Друга армија осваја Градско, главно складиште непријатељске војске на прузи Скопље - Солун, а из Криволака надире ка Штипу, а Прва армија заузима теснац северно од села Дренова, и пресеца непријатељску комуникацију: Прилеп - Градско, а са фронталним деловима армије избија на комуникацију Прилеп - Велес. 24. септембар - Друга армија, прилази Штипу, а Прва армија избија на гребен планине Бабуне и надире ка Велесу. 25. септембар - Коњичка дивизија заузима Штип и наступа ка Церевом селу, док Друга армија избија на Овче поље, а Прва армија наступа ка Велесу. 26. септембар - Коњичка дивизија из Штипа напредује ка Кочанима. Друга армија остаје на Овчем пољу, а са једним одредом из Тимочке дивизије запоседа планинуГрадец у циљу осигурања десног блока фронта, до доласка савезничких трупа. Прва армија заузима Велес и креће се ка Овчем пољу ради успостављања везе са Другом армијом. У току дана један бугарски мајор, као преговарач упућен од стране Тодорова је дошао да моли команданта савезничке војске за обустављање операција у наредних 48 часова. Генерал Франше д, Епере је одговорио да се операције не могу прекидати, а Бугари, ако желе, могу послати своје делегате са својим предлозима за успостављањем мира. 27. септембар - Коњичка дивизија води борбу код Церевог села, а са једном патролом избија на српско - бугарску границу, док Друга армија и даље држи Овче поље, а Прва армија линију Велес - Свети Никола. 28. септембар – Обе српске армије наступају ка српско - бугарској граници на комуникацији: Куманово - Крива Паланка - Ђустендил. 29. септембар – Бугарска је у 23.00 часа потписала конвенцију примирја 30. септембар - У подне према конвенцији од претходног дана су обустављена сва непријатељства
This entry was posted on 07 Децембар, 2012 20:47
and file under
ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ ИЗ ПРОШЛОСТИ .
You can follow any responses to this entry through the
RSS2.0 feed.
You can leave a Response, or Трекбекови from your own site.
|
|
