СРБИЈА 1915. ГОДИНЕ - ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ

Иако је прву ратну годину завршила као победник Србија је била исцрпљена због огромних људских губитака и због разарања њених најплоднијих области. Осећао се недостатак и људске и сточне хране. Све се морало набављати из иностранства па су чак сено и слама увожени из Русије. Савезничка помоћ била је недовољна. Пошто је за српску војску требало сваког дана требало набавити 80 вагона људске и сточне хране у Прахову је 1915. године образована база за пријем пошиљки из Русије. Показало се да је због слабе инфраструктуре немогуће организовати иоле уредно снабдевање.

Тешкоће су биле вишеструко увећане појавом заразних болести. Нарочито су катастрофалне биле размере епидемије пегавог тифуса. Пренеле су је аустроугарске трупе из Босне. Приликом премештања ратних заробљеника из Ваљева у Ниш епидемија се проширила по целој земљи. Епидемија је сузбијена тек у пролеће 1915. године нешто због побољшања времена а највише због помоћи мисија из савезничких и неутралних земаља (укупно 82 лекара и 430 медицинских сестара). Епидемија је покосила 35.000 војника и преко 100.000 цивила; умрла су и 132 лекара од укупно 534. Иако се снабдевање побољшало с пролећем српска војска није имала одакле да попуни своје редове. Мобилисано је буквално све што је могло пушку носити. Према меморандуму Делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу, Србија је од 1. јула 1914. до октобра 1915. мобилисала 707.343 човека односно 24% укупног становништва (40% укупног броја мушког становништва) далеко више него било која зараћена земља. Иако је извесна помоћ стигла из Русије, Француске и Енглеске она није била довољна.

МАКЕНЗЕНОВА ОФАНЗИВА

Највећи ратни проблеми тек су се надвијали над Србијом и Црном Гором. У септембру 1915. у Срему и североисточној Босни прикупљала се аустроугарска 3. армија, у јужном Банату немачка 11. армија, у западној Бугарској бугарска 1. армија а јужније од ње 2. армија. Свим овим трупама - по неким подацима 800.000 људи савремено опремљених - командовао је немачки генералфелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Аугуст фон Макензен 

То је била непосредна припрема за концентричну офанзиву против Србије уз учешће елитних јединица три државе, а Макензен се показао у дотадашњем току рата као један од најспособнијих немачких команданата. Коначни договори о инвазији постигнути су још у пролеће 1915. а посебно приликом сусрета шефова генералштабова двеју царевина у Берлину 4. априла 1915. Тада је генерал Конрад нацртао скицу концентричне офанзиве на Србију: из Босне и Срема аустроугарске снаге, из Баната у правцу Оршаве немачке снаге, а из Бугарске њене армије потпомогнуте турскимјединицама. Немачки генерали оклевали су да преузму овај корак поштујући свог малог противника. Супротно томе немачко политичко вођство сматрало је да треба што пре поразити Србију јер би Русија, тешко тучена, са нестанком Србије изгубила повод за ратовање и склопила би сепаратни мир који јој је с немачке стране, околишано, нуђен још од краја 1914. године. 

Србија је нападачу могла да супростави највише 300.000 војника уз то великим делом старије животне доби развучених на близу 1.000 километара фронта и растурених на разне стране како би зауставили нападе са севера, запада и истока. Српске главне снаге овако су распоређене: 1. армија према Босни, 2. армија према Бугарској, 3. армија према северу, главни град браниле су трупе Одбране Београда чији је командант био Михаило Живковић. Врховна команда налазила се у Крагујевцу

Немачки генерали изузетно су озбиљно схватили српску војску. Испраћајући своје војнике цар Вилхелм им је поручио: „Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у три непосредна рата - против Турске, Бугарске и Аустроугарске - дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности и који су, на заставама попрсканим крвљу, написали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће само ваша енергија и спремност на највеће жртве и само потпуни презир према смрти омогућити да победите овај народ, да освојите његову земљу и да немачкој војсци донесете једну нову победу. Срећан пут ка победи и слави! Ура! Макензен је рекао својим трупама следеће: ...„Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бири и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе сјане немачке армије“. Удружене армије започеле су напад 6. октобра снажном артиљеријском ватром и мањим десантним акцијама а 7. октобра извршиле су главну операцију форсирања Дунава и Саве. Главнина немачких снага извела је напад источно од Београда са основним правцем подора ка долини Велике Мораве. Сектор Београда представљао је најважнију тачку непријатељског удара, највероватније због морално-политичке и пропагандне важности освајања српске престонице. На Београд је испаљено 30.000 граната међу њима и оне калибра 420 mm. Мада је брзо постало јасно да генерал Живковић не може одбранити главни град, који у стратегији врховне команде није имао значајније место, такође је постало јасно да ће ова операција стајати нападаче изузетно много жртава. Српске снаге су се стално окупљале и покушавале јуришима да одбаце непријатеља.

Мајор Драгутин Гавриловић издао је тада легендарну заповест: "Тачо у три часа, непријатељ има да буде разбијен нашим силним јуришем, разнет нашим бомбама и бајонетима. Образ Београда има да буде светао! Војници, Јунаци... Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук жртвован је за част Београда и отаџбине... Ви немате да се бринете за своје животе, јер они више не постоје... Зато напред у славу! Живео Београд!"

Мајор Драгутин Гавриловић 

Непријатељска офанзива текла је изузетно споро. 1. армија држала је 10 дана немачке снаге готово на полазним положајима. аекензенов начелник штаба могао је да запише следеће: отпор жесток! Срби се туку јуначки! Такође је црногорска војска задржала продор 62. аустроугарске дивизије на санџачком фронту и низом противудара задала нападачу озбиљне губитке. Бугарска је са три дана закашњења у напад кренула 14. октобра али је њена 1. армија прикована на полазним положајима. Како би скршили отпор Немци довлаче појачања Алпски корпус са француског бојишта и аустроугарску 10. брдску бригаду.

Срби под сталним притиском непријатељских снага одступају корак по корак. Месец дана након почетка инвазије нападачи су могли да констатују да су напредовали али и изгубили петину снага. За то време ситуација на македонском бојишту је постала критична. Брегалничка дивизија I позива није могла да заустави далеко надмоћнију бугарску 2. армију па су Бугари 19. октобра избили на Вардар, 22. октобра заузели Скопље а 26. октобра пошто су побуњени Албанци угрозили Србе с леђа лако заузели стратешки важну Качаничку клисуру. На овај начин одсечена је веза Срба са Егејским морем. Припретила је велика опасност снабдевању. Ипак постојала је нада у Савезничке снаге у Солуну и доиста, француске снаге су кренуле долином Вардара али овај маневар остао је без војног значаја. Савезници су обећавали Србији корпус од 150.000 људи али због неслагања у њихивим врховном командама до ове помоћи није дошло.

Десетине хиљада нејачи повлачилосе заједно са војском. Руски посланик јављао је да Србија представља покретну масу избеглица. Оволики број избеглица закрчио је и онако слабе саобраћајнице па је повлачење војске било изузетно отежано.

Српски званичници делили су судбину свога народа. На линији фронта били су команданти армија па чак и остарели краљ Петар. Занимљиво је да је непријатељ потппуно погрешно разумео појаву српског краља на фронту. Дошавши половином новембра у Берлин Иштван барон Буријан је рекао канцелару фон Бетман-Холвегу да је српски краљ примећен близу фронта и да лично сматра да је то знак да краљ хоће да се преда. Аристократи Двојне монархије једноставно нису могли да схвате да се с оне стране фронта у истом рову боре и сељак и краљ. Сви су очекивали да се појаве српски парламентарци и да траже мир па чак и силе Антанте али на седници владе у Крушевцу од 29. октобра 1915. закључено је да се има истрајати до краја у досадашњој политици. Српска војска и народ слили су се на Космет.

ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ 

Под притиском великеаустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 24. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море. Та одлука је донета после неуспелог покушаја да се војска повуче долином Вардарa, због продора бугарске армије, пресецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солунa. Српска војска је успела да избегне окружење. Али се војни и државни врх нашао пред дилемом шта даље да би се избегла најопаснија криза од почетка рата. Капитулација се категорички одбацила јер је она значила крај државе, а предлог војводе Живојина Мишића да се изврши против удар је одбијен јер није био адекватан односу снага. Државни врх донео је ипак одлуку да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали тамо би их дочекали Савезници помогли да се опораве, а онда би се опорављена Српска војска придружила савезничким снагама на Солунском фронту. Председник владе Никола Пашић упутио је савезничкој команди телеграм следеће садржине:

  „Србија иако се нашла у тешком положају, иако још може доћи и у још гори положај, решена је да иде до краја у борби против завојевача, одано и верно уз своје Савезнике издржаће цео рат, који ће завршити поразом непријатеља.“

После ове одлуке цела влада са председником Пашићем и краљем Петром I отишла је у цркву. При изласку из цркве председника Пашића је опсела маса избеглог и уплашеног народа питајући шта ће с њима бити очекујући речи утехе. Председник Пашић је уплашеном народу одговорио: Народе не бојте се, добро бити неће! У Римује 23. новембра 1915. основана комисија за снабдевање састављена од војно-поморских изасланика Француске, Велике Британије, Русије, Италије и војног изасланика Србије. Договорено је да се образују базе у Скадру и Драчу где би се одмах почели упућивати савезнички бродови са храном и другим потребама. У међувремену српска влада постиже споразум са председником албанске владе Есад пашом, који се сврстао у савезнике, о преласку Српске војске преко Албаније.

 Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор, слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима. Ипак, војнополитичко вођство Србије није променило своје схватање савезништва и даљег вођења рата. Прва колона је кренула, 26. новембра1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, 30. новембра 1915. из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тирани. А, из Пећи у повлачење крећу све три српске армије, главнина војске, правцем Пећ - Андријевица -Подгорица - Скадар. Трупе Нових области правцем Ђаковица - Везиров мост - Љум Кула - Скадар, а Тимочка војска и ореди из западне Македоније преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.

Какво је било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра: "Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта".

Иако је стање било зрело за капитулацију, појавила се идеја о контраофанзиви која је потицала од војводе Живојина Мишића; на четири састанка (29. новембар - 1. децембар) са Степом Степановићем, Павлом Јуришићем Штурмом и М. Живковићем, Мишић је предлагао контраофанзиву. Идеја није прихваћена, те је преостало да се поступи по наређењу Врховне команде.

Уништивши или закопавши тешке и пољске топове, српска војска је кренула 3. децембра пут Црне Горе и Албаније. Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су представљали напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, савезника Србије. 13. децембра главнина српске војске је била између Андријевице и Подгорице, а у периоду од 15. до 21. децембра је стигла у околину Скадра. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи.

После више од месец дана тешких маршева, по лошем времену, српска војска се окупила код Скадра, Драчa и Валоне. Долазак на албанску јадранску обалу није значио и коначан спас. На самој обали велики савезници нису били организовали задовољавајући прихват, а један савезник (Италија) се понашао као непријатељ. 28. децембар Николи Пашићу је уручена изјава италијанске владе у којој је речено да српска војска не прелази реку Шкумбу да не би дошла у сукоб са италијанском војском. У корист Срба је интервенисала руска дипломатија; пред руским послаником у Риму, италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино се бранио да је учинио све што је могао за спас српске војске што се није косило са „животним интересима Италије“. Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио циркулар руском цару Николају II тражећи помоћ. Он је стигао до цара Николаја 18. јануара и истог дана је Николај послао телеграм краљу Велике Британија и председнику Француске, у коме је рекао да ако српска војска не буде спасена, да ће Русија раскинути савез са њима. Интервенција руског цара је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону.

 28. јануара француска влада је одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена српска војска. Од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара превезено је на грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи. Прво искрцавање на Крфу, 'Острву спаса' како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији (Говино), шест километара северно од града Крфа. До априла се на Крфу прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.

Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали. Ни временске прилике нису биле наклоњене српским војницима јер је киша непрекидно падала данима. Преморена и измучена војска је под ведрим небом, без шатора и заклона седам дана тешко подносила ледену кишу. На острву Видо су искрцавани најтежи рањеници и болесници и то су углавном били најмлађи које је повлачење највише погодило Од 23. јануара до 23. марта 1916 умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, је претворено у „острво смрти", а море око њега у „плаву гробницу“. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.

Прелазак српске Врховне команде преко залеђеног

Везировог моста на Црном Дриму 

ПОСЛЕДИЦЕ

На овом путу српски народ је доживео један од највећих егзодуса у својој историји. У званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је o томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.

Српска војска се опоравила и реорганизовала до априла и таква је превезена на Солунски фронт где је добила свој сектор и играла важну улогу у његовом пробијању две године касније.