Манастир Раваница је манастир у Србији и налази се у подножјуКучајских планина, поред села Сење код Ћуприје. Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у бици на Косову на Видовдан, 28. јуна 1389.

Црква је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Раваница је саграђена између 1375. и1377. године, а фреске су осликане неколико година пред Косовску битку. На ктиторској композицији се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук.

По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква представља почетак моравске школе. Црква представља оригинално архитектонско решење настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет купола, одомаћеног у време краља Милутина. Тролисна основа је постала узор у даљем развоју просторне концепције храмова. Црква је зидана наизменичним редовима камена и опеке, украшена је керамопластичним декоративним елементима и богатом рељефном пластиком.

На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору тема и циклуса (Велики празници, Христова страдања, Чуда и параболе), које ће постати правило у осликавању потоњих храмова Моравске Србије. У куполама су фреске Христа, Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог страдања и оваплоћења, док су у наосу циклуси Великих празника, Чуда и јеванђелских приповести као и свети ратници и монаси. У самој цркви данас се налазе мошти кнеза Лазара.

Као значајно средиште духовног, културног, књижевног и уметничког живота Раваница је утицала на настанак више цркава и манастира, међу којима се истичу оближњи манастир Сисојевац и цркве у Петрушкој области.

До данас су сачуване три куле и део северног бедема, али је за потребе одбране манастира подигнутог у долини сигурно било неопходно велико и јако утврђење. У старим изворима се помиње да је манастирска утврда имала 7 пиргова, док је један путописац 1568. године видео свега 4 очуване куле. У првој половини 19. века, 1829. године, је унутар манастирског комплекса још увек постојала велика трпезарија из средњег века, али ње данас више нема. 

Црква светог Првомученика Стефана, познатија као Лазарица, налази се у центру данашњег Крушевца, а подигао ју је, највероватније између1377/1378. и 1380. године, кнез Лазар (1371 — 1389), као придворну цркву (раније су постојала мишљења да је реч о манастирској цркви) своје новосаграђене престонице, Крушевачког Града. Има основутриконхоса, а њена спољашњост је урађена на византијски начин, наизменичним ређањем реда тесаника и три реда црвене опеке. Црква, заједно са Раваницом, представља својеврстан почетак Моравског стила и припада грађевинама сажетог типа. Она је први објекат у Србији који је доживео стручну рестаурацију и конзервацију, што је обављено у периоду од 1904. до 1908. године, под руководством архитекте Пере Ј. Поповића. Пре њега, црква је, након ослобођења града од Турака, током XIX векадоживела неколико аматерских обнова.

Заштитни радови на архитектури цркве и конзервација њеног иконостаса, из средине XIX века, је обављена 1989. године, а читав објекат се данас под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја.

Црква Лазарица има основу триконхоса сажетог типа са три травеја икубетом над средњим. На западној страни се налази нартекс који је првобитно имао три улаза, али су бочни касније зазидани. Над њим се уздиже звоник са катихуменом, који је на спрату имао капелицу.

Спољашњост цркве карактерише византијски начин зидања смењивањем реда жутог тесаника са три реда црвене опеке, а урађене су и широке спојнице малтера, које избијају из равни коју ствара зид.

Бочне стране цркве су, као и све три апсиде триконхоса, подељене у вертикалне делове, који се завршавају архиволтама, док је хоризонталнаподела у три дела изведена помоћу два кордонска венца. У највишем делу су смештене, међусобно различите, камене розете на црвено-жутојшаховској подлози, док су у зони испод њих, смештени прозори, око којих се налази украсна камена пластика у облику преплета. Розете, као и неки камени преплети, спадају међу најбоље у Моравском стилу и представљају најефектније декоративне елементе који, уклопљени у добро замишљене и пропорционисане архитектонске облике, чине изузетно складну целину.

Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XVIII века. Тада је зограф Андра Андрејевићса својим људима осликао цркву, између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас потиче из 1844. године и данас је сачуван у потпуности. Његов аутор је највероватније био сликар Живко Павловић (деда Милене Павловић-Барили), а конзервиран је 1989. године. 

 Манастир Љубостиња се налази у близини Трстеника и 9 km североисточно од Врњачке Бање. Смештен је у долини мале планинске реке (Љубостињска река). То је задужбина кнегиње Милице

 Посвећен је Успењу пресвете Богородице. Манастир је грађен од 1388. до 1405. године. У Љубостињи су сахрањене кнегиња Милица, жене кнеза Лазара и монахиња Јефимија, које су се после Косовске битке овде замонашиле са бројним удовицама српских властелина изгинулих у бојевима на Марици и Косову пољу. Данас је Љубостиња женски манастир који чува и одржава око педесет монахиња. За време Кочине буне из манастира љубостиње је народ позван на устанак. После пропасти буне Турци су запалили манастир да би се осветили Србима. Тада је већина фресака уништена. Такође када је манастир запаљен откривена је тајна ризница која је била сакривена у манастирском зиду иза иконе у којој је кнегиња Милица сакрила своје благо. Међу опљачканим благом налазила се и круна кнеза Лазара која се данас налази у Истанбулу. Манастир слави 19. август, Преображење.

Манастир Љубостиња је триконхалне основе развијеног типа са куполом и припратом. Зидан је притесаним каменом, док су фасаде премалтерисане и исликане тако да имитирају зидање каменом и опеком. Манастир је грађен у Моравском стилу. Градитељ је протомајстор Раде Боровић, чије се име налази на прагу пролаза из припрате у наос. Живопис је само делимично сачуван, рађен је у два наврата. У припрати се налазе портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице које је начинио јеромонах Макарије. Од сликарских дела сачувана су још: "Велики празници", "Страдања", "Чуда"... У цркви се налази и веома вредан иконостас који је 1822. године осликао Никола Марковић. 

 Манастир Копорин са Црквом Светог Стефана је споменик културе од великог значаја налази се на ободу разуђеног градског насеља Велике Планепри граничном појасу са Смедеревском Паланком у тешко приступачном крају.

Манастирска црква подигнута је за време владавине деспота Стефана(1389—1427) уз чији портрет је сачуван натпис са титулом деспота коју јеСтефан Лазаревић стекао после Битке код Ангоре 1402. године, на основу чега се датује сликарство. О ктитору као и о времену подизања храма нема података. Била је у рушевном стању до 1880. године када је почела прва обнова. Касних педесетих и током шездесетих година 20. века рађена је конзервација архитектуре и живописа.

Велика обнова Браничевске епархије у другој половини 20. века почиње са епископом Хризостомом, који је на трон епископа браничевских устоличен 1952. године. Великим пожртвовањем и мисионарском делатношћу (између осталог, био је дугогодишњи уредник својевремено многочитаног Православног мисионара), владика Хризостом увећава монаштво и обнавља манастире. Већ 1953. године цело копоринско братство владика Хризостом премешта у манастир Тумане, а у копорински манастир доводи младе и образоване монахе. Један од најбитнијих догађаја за новију судбину манастира била је владикина одлука о претварању Копорина у женски манастир. Године 1958. у Копорин долазе девет монахиња из манастира Ћелије код Ваљева. За настојатељицу је постављена Сара (Ђукетић). Под њеном управом, а касније и мати Серафиме, друге игуманије, и данашње мати Агније, манастир Копорин доживљава своју ренесансу: нов конак је направљен 1962, трпезарија 1966, зграда адаптирана у коначиште за народ 1969, главни конак 1977, дозидан анекс трпезарији 1988, „Прокин конак“ 1997...

Приликом замене подних плоча у храму у току 1977. године, у северозападном углу брода цркве, испод фреске на којој је приказан Деспот Стефан, пронађене су мошти које су биле на дну гробнице. Након детаљног антрополошког и палеопатолошког прегледа, који је извршио познати антрополог из Лондана Србољуб Живановић, закључено је да се ради о моштима Светог деспота Стефана. Свечани пренос моштију обављен је октобра 1989. године.

Манастир је подигао деспот Стефан Лазаревић, познат и као Високи Стефан, чије се мошти, по мишљењу неких стручњака, налазе у јужном делу цркве, испод беле мермерне плоче. Градња је трајала између 1407. и1418. године. Одмах после оснивања, Манасија је постала културни центар деспотовине. Њена „Ресавска школа“ била је преписивачка радионица и била је извор писаних дела и превода и после пада деспотовине, кроз цео15. и 16. век. 

 У току вишевековне турске окупације, манастир је више пута пустошен и разаран. Са цркве је био скинут оловни кров, па је више од једног века црквена грађевина прокишњавала и две трећине фресака је неповратно пропало.

Западни део цркве, такозвана „припрата“, приликом једне експлозије у 18. веку тешко је оштећена, па је данашња припрата већим делом накнадно дозидана. Срећом, у том делу цркве очуван је под у мозаику, који је рађен од крупног разнобојног камена.

 Иако тешко оштећен, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства. Од очуваних фресака најзанимљивија је криторска композиција на западном зиду главног дела цркве на којој деспот Стефан држи у једној руци повељу а у другој модел манастира. На тој фресци је он у владарским одорама са владарским инсигнијама.

На јужном и северном зиду - у певницама - очувани су величанствени ликови светих ратника. У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Христа и илустроване Његове приче из Јеванђеља. У главном кубету су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка светих отаца, међу којима је (последњи у реду према северу) први српски архиепископ - свети Сава. На стубовима су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михаила (на јужном) и светог Петра Александријског (на северном стубу).

Манасија је рушена и пустошена много пута. Остало је забележено да је страдала 1439, 1456, 1476, и 1734, али је и обнављана1735, 1806, 1810, и 1845. године. Завод за заштиту споменика културе СР Србије је 1956. године урадио обимне конзерваторско-рестаураторске радове укључујући и чишћење и конзервацију фресака.

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 39 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године.

Утврђени зидови манстира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

 Манастир Студеница је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196, када је Стефан Немања препустио престо свом синуСтефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао уманастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон се упокојио у Хиландару1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У Житију Светог Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.

Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.

Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.

 Богородичина црква је једнобродна црква с куполом. На њеном источном крају је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав дозидао велику припрату. На северној и јужној страни су предворја. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера. Изнутра је црква обложена туфом. Споља гледано, у цркви се складно мешају романички и византијски стил. Мешавина та два стила ће на крају произвести посебан стил архитектуре познат као рашка школа.

Северозападно од Богородичине цркве је црква светог Јоакима и Ане, позната и као Краљева црква по свом ктитору краљу Милутину. Црква је саграђена 1314, у облику сажетог крста с октогоналном куполом. Изграђена је од камена и туфа, а фасаде су обложене гипсом.

Комплекс манастира обухвата и цркву Никољачу, једнобродну црквицу без куполе, изнутра осликана у 12. или почетком 13. века. Између цркве Никољаче и Краљеве цркве налазе се темељи цркве посвећене светом Јовану Крститељу. Западно од Богоридичине цркве је трпезарија, саграђена од камена за време архиепископа Саве. На западној страни комплекса је звоник подигнут у 13. веку. Некада је у њему била капела, а сада се могу видети само фрагменти фресака. Остаци фресака, који приказују родословно стабло Немањића, могу се такође наћи на спољашњем делу припрате.

Северно од трпезарије су конаци из 18. века. Данас се у њима налази музеј, у коме су изложене бројне драгоцености из ризнице Студенице, иако је она знатно осиромашена честим ратовима и пљачкама.

Хиландар, у старијим списима и Хилендар (гр. Χιλανδαρίου) је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске (гр. Аγιоν Оρоς), државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу (гр. Аτоς), трећем краку полуострваХалкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора. Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1200. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.

Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године. Те године је византијски цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују „да Србима буду на вечни поклон“. Цар је пристао да то учини, пошто су биле испуњене и очуване форме, и пошто је молба имала пристанак целог светогорског братства. Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијскогманастира Хеландариона, који је основан почетком XI века. Делови тог најстаријег Хиландара постоје и данас на југозападној страни манастира, а то су пирг Светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија. У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су подигли цркву Ваведења Богородице, која данас не постоји, пирг Светог Саве, Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона. Симеон и Сава су за обнову манастира имали финансијску подршку од великог жупана Стефана. Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повеља је у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 06. априла 1941. године у бомбардовању Народне библиотеке у Београду.

Са завршетком изградње Симеон се преселио у Хиландар са приличним бројем калуђера. Хиландару је додељено и неколико села у околини Призрена као метох. У међувремену, Сава је поново од византијског цара издејствовао нову повељу, у којој цар у потпуности изједначава Хиландар са осталим манастирима на Светој гори, и даје манастиру један метох, давно разрушениманастир Зиг (Иваницу, у унутрашњости полуострва Халкидики).

 Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро 13. фебруара 1200. године, а његови земни остаци су били једно време сахрањени у цркви Ваведења Богородице која више не постоји. Према предању из гроба светог Симеона потиче „чудесна лоза“ која увек даје плод. Након очеве смрти Сава се 1199. године преселио у Кареју, где је подигао испосницу. Тамо је најпре написао „Карејски типик“ 1199. године и то је данас најстарији документ који се чува у ризници Хиландара. Сава је 1200. године написао „Хиландарски Типик“ којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру, као и организација манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.

Почетком XIII века Света гора је била под фактичком влашћу крсташа који су 1204. године освојили Цариград, а појавили су се и бројни пљачкаши који су били велика опасност за све манастире. Услед тога, Св. Сава је 1214. године напустио Свету гору и пренео мошти свог оца из Хиландара у Србију. Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из Палестине, изманастира Светог Свае Освећеног, донео најстарију и најпознатију хиландарску иконуБогородицу тројеручицу. У таквим околностима краљ Стефан Урош I je 1262. године изнад манастира подигао велики пирг – кулу Преображења да би што боље заштитио манастир.У то време су значајно расли манастирски поседи, а краљеви Драгутин и Милутин су знатно проширили манастирске поседе у самој Србији.

Почетком XIV века велика опасност за све манастире на Светој гори су били Каталонски најамници, које је византијски цар Андроник II узео у службу против малоазијских Турака. Када су остали без плате најамници су објавили рат цару. Учврстили су се у близини Солуна и нападали Свету гору. Захваљујући јаким утврђењима и пожртвованошћу тадашњег заменика игумана Данила, Хиландар је био сачуван од пропасти.

Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У његово време манастир је проширен према северу, а тада су подигнути спољни зидови у подруму великог конака из 1821. године и спољни зид поред конака из 1598. године. На месту данашњег улаза изградио је улаз са пиргом и параклисом Светог Николе који је срушио земљотрес у другој половини XVI века, а око 1320. године је изградио и данашњу трпезарију. Краљ је у исто време подизао и нове пиргове – куле. „Милутинов пирг“ се налази на путу од Хиландара ка мору, а „Хрусија“ је подигнута на обали мора. Главни храм је живописан 1321. године, а у исто време су осликане и трпезарија и гробљанска црква.У то време су српски монаси у Хиландару бивали све бројнији и осетно су се развијали, а византијски цар Андроник II је манастиру доделио поседе у данашњој Грчкој. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. Цар је значајно помагао манастир и доделио му многобројне поседе у Србији, данашњој Македонији и Грчкој. У то време поседи Хиландара су захватали петину територије Свете горе. Поред владара, манастир је значајно помагала и српска властела (севастократор Влатко, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан). Душан се 1347. године склонио у Хиландар од куге која је беснела на читавом Балкану, a том приликом је направио изузетак и са собом повео царицу Јелену, што је било грубо нарушавање строго поштоване традиције о забрани доласка жена на Свету гору.Као успомена на долазак српског цара на Свету гору данас постоји крст који означава место на коме су хиландарски монаси сачекали цара и за успомену засадили „царску маслину“. Око1350. године подигнута је црква Св. арханђела,  а проширена је и манастирска болница, а Царица Јелена је постала ктитор Карејске келије Св. Саве, која је припала Хиландару.

Већ тада су Света гора и Хиландар имали велики углед у Србији, а 1354. године хиландарски заменик игумана Сава је изабран за српског патријарха. Након смрти цара Душана, крајем 1355. године, манастир се и даље развијао. У то време су манастир помагали поред цара Уроша и српски властелини. Кнез Лазар Хребељановић је ктитор спољне припрате која је изграђена око1380. године уз западну страну цркве Ваведења Богородице. Крајем XIV века Хиландар је послужио као уточиште члановима последњих српских владарских и властелинских породица.

Османлије су околину полуострва Атос дефинитивно запосели 1430. године, где је завладало насиље и безакоње. Због тога је одређен број монаха напустио Хиландар и вратио се у Србију. Стање се донекле поправило тек након указа (тур. ферман) султана Мехмеда II из 1457. године којим су потврђене старе слободе и права светогорским манастирима. Након пада српске деспотовине нестао је значајни покровитељ манастира, а помоћ се тражила на другој страни. Жена угарског титуларног српског деспота Ангелина Бранковић је почетком 1503. године упутила прву молбу руском великом кнезу Василију Ивановичу да заштити Хиландар. Заменик игумана Пајсије је са три пратиоца 1550. године посетио Москву и од Ивана IV Васиљевича Грозног тражио помоћ и протекцију на истамбулској порти. Руски цар је интервенисао код султана, тражећи права за манастир. Осим тога, 1556. године је сакупио значајну помоћ и послао богате поклоне. И наредни руски цареви су се старали о Хиландару. Цар Фјодор Иванович је 1591. године издао „златну булу“, на захтев заменика игумана Георгија, којом се омогућава право сакупљања дотација манастиру и обавеза помагања руског манастира Русикон на Светој гори. Руски цареви ће и кроз цео XVII век потврђивати ова права такозваним „граматама“.

У XVII веку Хиландар су помагали пећки патријарси (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон. За време управе игумана Виктора (1652-1678) обновљено је више грађевина манастирског комплекса, а ту је значајну улогу имао и богати српски трговац из Венеције, који је као монах Никанор дошао 1662. године.У то време српски манастир је имао највећи број монаха од свих светогорских манастира. Након Великог рата настаје тежак период за српско становништво и велика сеоба у хабзбуршку монархију почетком 1690. године. Након тога грчко свештенство у српским земљама (тзв. Фанариоти) постаје све бројније. Због тога је и у Хиландару током XVIII века константно опадао број српских, а растао број грчких и бугарских монаха. Већ крајемXVIII и почетком XIX века манастир се још само формално називао српским, али је већина монаха била грчка и бугарска.

Хиландарски монаси су у XVIII веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни. Бугари су значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722. и 1776. године. У манастир је1765. године дошао и Доситеј Обрадовић који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром. Од краја XVIII века манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице.Игуман се поново бира тек од 1991. године.

 Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава. То је утицало да поново почне да расте број српског свештенства у манастиру. Братство манастира је 1820. године затражило од Милоша Обреновића да буде његов покровитељ и заштитник. Млада српска држава је показала интерес за манастир и помагала га у складу са могућностима. Највећу заслугу за новоуспостављене српско-хиландарске везе имао је архимандрит Онорфије Поповић, који је и први успоставио контакт са кнезом Милошем. Братство манастира је у том периоду често помагало ослободилачку борбу Грчког народа, а то је проузроковало одмазду турског гарнизона који је због тога био стациониран у манастиру неколико година.

 Другу половину XIX века је обележио сукоб са бугарским свештенством око управе над манастиром. Кнежевина је материјално помагала манастир, нарочито у периоду велике материјалне кризе проузроковане дугогодишњим спором око манастирских граница.После 1860. године београдски митрополит Михаило је успео да донекле изглади спорове са бугарским свештенством на Светој гори, нарочито после Берлинског конгреса 1878. године.Спор око управе манастиром је коначно решен након посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. године. Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева.

Почетком XX века манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је у пратњи премијера Николе Пашића посетио и краљ Петар I Карађорђевић.  У данашње време, од некадашњих великих поседа, Хиландару су остала само три метоха изван Свете горе (Кумица, Каково и Каламариа). У ноћи између 3. и 4. марта 2004. године у манастиру је избио пожар који је убрзо попримио катастрофалне размере. Том приликом је изгорело више од половине корисне површине манастирских здања. Обнова оштећених делова је започета одмах након пожара, а планирано је да се сви послови заврше до краја 2011. године. Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду, а старањем манастирског братства, српске и грчке државе добро се чува, одржава и обнавља.

Манастирски комплекс је ограђен одбрамбеним зидовима који су појачани пирговима – кулама, Светог Саве и Светог Георгија уз које су подигнути вишеспратни конаци, капеле, параклиси, болница и други објекти. Бедеми су високи преко 30 m и у доњем делу, сем капије, немају никаквих отвора. Станови су сви на трећем или четвртом спрату. У келијама на четвртом спрату спољашњи зидови имају преко 1,5 m ширине. Куле су још тврђе и имају војнички изглед. Отвори су им доста мали и узани, врата ниска и тешка. Грађевине су зидане увизантијском стилу од тесаног камена са наизменичним редовима опеке, док су подови и балкони изграђени од дрвета. Конаци су одувек зидани изнутра уз одбрамбене зидове и до XIX века имали су отворе углавном према порти.Поред главне, у манастиру се налази још дванаест мањих цркава и капела са живописима из разних времена, са иконостасима из доба различитих уметничких школа, са иконама, утварима и другим предметима. Изван манастира у зидинама, а у његовој непосредној близини, налазе се гробљанска црква Благовештења са костурницом и параклис Светог Трифуна из 1719. године.

Главну манстирску цркву Ваведења Богородице саградио је краљ Милутин почетком XIV века на темељима првобитне цркве. Она представља потпуно нов тип византијске архитектуре и то константинопољске школе, са нешто елемената солунске и атонске неимарске вештине. За Свету гору нова грађевина је донела извесна нова, иако не оригинална решења у нартексу. Напуштени су додаци уз цркву као ексонартекс, побочне капеле и предњи портик. Добио се велик и добро осветљен простор у цркви, који раније светогорске грађевине нису имале. Овај нови тип архитектуре одржао се на Светој гори до данашњих дана. Орнаменти у марамору око врата и прозора нису изненађујући, већ складни и солидни. Под цркве који је украшен мозаикомизузетне лепоте је пажљиво и добро сложен. На цркви су очувани фрагменти првобитне пластике. У време кнеза Лазара, око1380. године, уз цркву је саграђена припрата.

Саборна црква, трпезарија, трем трпезарије, сви параклиси и улаз имају изнутра, а понегде и споља, фреске - живопис. Најстарији живопис је из XIII века и налази се унутар и споља пирга и параклиса Светог Ђорђа. Живопис Саборне цркве је из1321. године (а пресликан је 1804. године па делимично у јужној певници очишћен од овог пресликавања седамдесетих година ХХ века). Фреске на тавану трпезарије на северном зиду су настале после 1321. године, а у цркви Св. арханђела половином XIV века. Највећи део сачуваног живописа у параклисима настао је у XVII и XVIII веку. У параклисима који су горели живопис је тешко оштећен. Трпезарију је 1621. године поново осликао Георгије Митрофановић, монах у Хиландару и најугледнији српски сликар тога времена. У XVIII и XIX веку осликан је већи број капела. Изван манастирског комплекса сачуван је живопис из XIII века у пиргу на „Спасовој Води“ и из XVII века.

У XIII веку у Светој гори је јачало духовно и књижевно интересовање. Доментијан је 1264. године у Хиландару, живећи у пиргу Св. Саве, написао житије Св. Симеона, а граматик Теодор је преписао Шестоднев из времена Св. Симеона. У Хиландару тог времена су се налазила најбоља списа византијске црквене књижевности и оно највредније што се до тада написало у словенској књижевности. У самом манастиру је сачувано мало рукописа из XIII века.

Данас је сачуван значајан број рукописа из XIV века, а посебно из његове прве половине. Карејски монах Теодул је 1336. године преписао теодосијево Житије Св. Саве, а данас се у ризници манастира могу наћи шеснаест јеванђеља из XIV века, затим велика збирка еванђеља, апостола, синаксара, минеја, триода, и песама блажених. У другој половини XIV века јавља се летописачка књижевност и хронике. Опширна византијска хроника Георгија монаха, званог Хамартол, преписивана је у то време на више страна. Из осамдесетих година XIV века потичу три преписа, од којих је најстарији рађен 1382. године у Хиландар. Најзначајнији рукописи у ризници манастира су Јеванђеље патријарха Саве из треће четвртине XIV века, Романово јевађеље из 1337. године, Изборно јеванђеље војводе Николе Стањевића, Беседа Јована Златоустог, исписана у Смедереву средином XV века, Апостол игумана Виктора из 1660. године итд. Међу ретким штампаним књигама налази се неколико примерака из цетињске штампарије из доба Ђурађа Црнојевића: три Октоиха првогласника из 1494. године и три Псалтира са последовањем из 1495. године, док из венецијанске штампарије Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, манастирска ризница поседује око тридесетак различитих издања.

У преписивачкој уметности, најзначајнија остварења су проксомидие, од којих је најстарија датирана крајем XVI века. Бугарски монах Пајсије је 1762. године у Хиландару написао чувену Историју славјано-болгарску.

У манастирској библиотеци чувају се уз бројне рукописе на старосрпском и грчком језику, писани на пергаменту и хартији, укупно 367 повеља, од којих 172 повеље византијских царева, 154 повеље српских владара, неколико повеља руских царева и молдавских кнежева, око 150 примерака првоштампане српске књиге, турска документа и исправе, велики број драгоцених архивских докумената, бакрорезне и дрворезне плоче са којих су отискиване графике у бакрорезу и дрворезу у XVIII и XIX веку.

Манастир Жича се налази у централној Србији,између Краљева и Матарушке Бање. Путем преко реке Ибра, на 4. километру јужно од Краљева.

Манастирска црква је посвећена Светом Спасу-Вазнесењу Господњем, а подигао је краљ Стефан Првовенчани са својим братом Светим Савом, између 1208. и 1215.године.

Историја манастира Жиче почела је оног тренутка када је седаманестогодишњи Растко Немањић одлучио да напусти двор свог оца Стефана Немање и посвети се монашком подвигу на Светој Гори Атоској. Као смерни монах, Сава је својим подвизима пружао пример светогорским калуђерима. Божијом благодаћу успео је да препороди српску земљу и у духовном и у државотворном погледу.

Када се почетком XIII века Свети Сава вратио са Свете Горе у Србију са моштима светог му родитеља Симеона мироточивог, српска држава је била потрешена сукобом између Стефана и Вукана. Помиривши завађену браћу Свети Сава је заједно са Стефаном одлучио да сагради манастир Жичу као српску царску лавру. Место на ком се градио манастир било је подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима, што је Божијом помоћу значило да је Србија на раскршћу између православног Истока и римокатоличког Запада. 

Црква у манастиру Жичи која је посвећена Христовом Вазнесењу (Свети Спас) грађена је око двадесет година. Црква је као целина представљала не само манастирски храм већ и катедралу првог српског архиепископа. У грађењу цркве уочавају се новине у односу на храмове из времена Стефана Немање.

Жича је осликана заузимањем Светог Саве око1220.године, а како и доликује првом седишту српске аутокефалне архиепископије,фрескама су је украсили најбољи “мраморници и сликари” из Цариграда. Велики део првобитног живописа је уништен, сачувани су фрагменти у певницама, а постојеће фреске потичу из доба велике обнове Жиче за време краља Милутина између 1313. и 1316.године.

Манастир Милешева је српски средњовековни манастир. Налази се на шестом километру од Пријепоља на реци Милешевци. Рашки по стилу, подигао га је краљСтефан Владислав (1234—1243) у првој половини XIII века као своју задужбину, а у њој је и сам сахрањен

У припрати, коју је краљ Владислав доградио 1235. године, положио је мошти свогстрица светог Саве. Њих су Турци 1594. године приликом освајања пренели на Врачар(Београд) и спалили, у покушају да сломе српски дух.

Манастир је настао у време Латинског царства, када и настаје такозвани „пластични стил“ који се одликује монументалношћу, избегава декоративност и нагиње формама класичне антике. У манастирској цркви се 1377. године за краља Србљем и приморјем крунисан је Твртко I Котроманић, сестрић Цара Душана. Стефан Вукчић Косача се у њој 1446. године прогласио „херцегом од Светог Саве“, по чему је Херцеговина добила име.

Манастир је данас седиште епископије Српске православне цркве на чијем је челуепископ Филарет Мићевић, под чијим су руководством окружење манастира и манастирски конаци добили изузетно сређен изглед.

Фреске Милешеве се убрајају међу најбоља европска остварења 13. века, а од њих најпознатији је Бели Анђео, која је у склопу фреске (Мироноснице на Христовом гробу.) Поред Белог анђела друга ремек-дела су Богородица из Благовести и Ктиторска композиција са портретом краља Владимира. Ова дела такође представљају и највеће домете сликарства тог доба у Европи.

Историјски портрети: Иконографија Немањића, на јужном зиду краљевић Владислав, а на североисточном ликови Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Радослава и Драгослава.

Фреске Белог анђела и Светог Саве из Милешеве 

Манастир Сопоћане, дом Свете Тројице, је подигао краљ Стефан Урош I(1243-1276) недалеко од извора реке Рашке. Манастир се налази на 17 km западно од Новог Пазара. На овом месту, изворишту српске средњевековне државе Немањића, трећи син краља Стефана Првовенчаног је иза себе оставио задужбину која својом величином и лепотом надмашује све дотадашње српске цркве. Фреске манастира Сопоћани су право ремек-дело уметности, што је много година касније Сопоћанима донело светску славу. Данас је један од најзначајнијих српских културних споменика, који је 1979. године увршћен на УНЕСКО-вулисту светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас и Сопоћани.

Данас је тешко прецизирати када су Сопоћани подигнути. Највероватнија је претпоставка да је манастир подигнут у другој половини владавине краља Стефана Уроша I, највероватније око 1260. године. До оваковог закључка се дошло заобилазним путем, с обзиром да је сасвим поуздан закључак да је живопис манастира настао шездесетих година XIII века. Током периода османлијске власти, у XVII веку, манастир је значајно страдао, а обновљен је у првим деценијама XX века.

Након обнове Сопоћани су једно време били женски манастир. После доласка десет монаха и искушеника из манастира Црна Река 1996. године манастир поново постаје општежитељни, као и што је био у средњем веку. Данас манастир броји тридесет монаха и искушеника.

Приближно датирање оснивања манастира води у шездесете године XIII века, на основу историјске композиције „Смрт краљице Ане Дандоло“ на северном зиду припрате. Краљица Ана Дандоло, мајка краља Стефана Уроша I, је умрла 1258. године, али то са друге стране не значи да је исте године догађај забележен на фресци у Сопоћанима. Узраст Драгутина и Милутина, који на фресци стоје иза краља Стефана Уроша I, тешко се може одредити према краљевом стасу, јер је његова фигура симболично преувеличана у односу на све остале фигуре на фресци. На основу претпоставке да је реч о њиховом приказу као петнаестогодишњака води нас у 1265. годину. Присуство архиепископа, за кога се претпоставља да је Сава II, тешко се може ускладити са годином смрти краљице с обзиром да је он био на трону у периоду 1263-1271. година. Са друге стране, могуће је да је приказани архијереј ипак Арсеније I.

Проблем тачног одређивања године оснивања манастира додатно компликују још две композиције са ликовима краља Стефана Уроша I и принчева Драгутина и Милутина. Прва композиција, на источном и јужном зиду припрате, приказује Уроша и Јелену који прилазе Богородици на трону са малим Христом на коленима. Испред Уроша је млади Драгутин који му досеже до прстију, а испред Јелене стоји млађи и нижи Милутин. Према овоме, композиција је вероватно насликана око 1261. године, с обзиром да је познато да се Драгутин родио око 1251. године. Друга композиција, са ликовима Стефана Немање и Стефана Првовенчаног као монаха и краља Стефана Уроша I са моделом цркве у руци, приказује Драгутина као младића од двадесет година који се својом висином изједначио са својим оцем. Проблем датирања ове композиције је увећан услед чињенице да су све фигуре насликане, на новом другом слоју малтера који је прекрио претходни. Према Драгутиновом узрасту, ова фреска је можда насликана око 1271. године, али сигурно не после 1276. године с обзиром да је Урош представљен као краљ са круном на глави.

На основу чињенице да је Драгутин приказан најпре као дечак од десет година, потом у узрасту од петнаест година и на крају као двадесетогодишњи младић датира изградњу цркве у шесту деценију XIII века. Према томе, највероватније је изградња цркве започета око 1258. године, а завршена око 1270. године.

Назив манастира води порекло од словенске речи сопот што значи извор. Тиме је наглашено да је краљ Стефан Урош I „Рашки на извору“ подигао величанствен манастир. Током средњег века уобичајени називи су били „сопотски манастир“ или „дом Свете Тројице“.

На основу модела цркве коју држи краљ Урош I дошло се до закључка да он није подигао спољну отворену припрату и звоник. Спољну припрату и звоник је подигао краљ Душан, уз учешће архиепископа Јоаникија II, између 1338. године и 1345. године. Душанов портрет, заједно са малим Урошем и краљицом Јеленом, са очуваним натписима, насликан је на источном зиду. Портрет Јоаникија II се делимично очувао на западном зиду спољне припрате, односно на источном зиду звоника. Последње украшавање цркве је везано за цара Уроша. Око 1360. године су зазидани простори између кракова трансепта и бочних капела уз стару припрату.

Историјски извори који говоре о животу Сопоћана, почев од њиховог оснивања до разарања су веома оскудни. Претпоставља се да је у манастиру боравио велики број монаха, а близина оближњег Трговишта (некадашњег Раса) условили су богаћење манастира. О величини и значају манастира сведоче црквине, испоснице и метоси који се налазе у околини манастира. Поред тога, током археолошких ископавања у околини манастира је пронађен и велики број гробница. Догађаји везани за Маричку битку 1371. године, удаљили су рашку област из жиже политичких и културних збивања. Сопоћани се од тог времена помињу само узгред. Према речима патријарха Пајсија I Јањевца (у Житију Стефана Првовенчаног из 1628. или 1629. године) монаси су 1389. године из страха од „Агарена“ скривали тело Стефана Првовенчаног.

Након слома српске средњевековне државе и доласка Османлија, манастир и даље живи. Кратак запис из 1526. године спомиње попа Димитрија који у манастиру преписује Доментијанову биографију светог Саве. Због турског насиља монаси су 1587. године поново скривали мошти Стефана Првовенчаног у неприступачни манастир Црна Река. И поред тога, манастир и даље живи и у њему се преписују књиге о чему сведоче записи из 1595. и 1614. године, као и обновљена чесма из 1625. године која је и данас очувана. Процват манастира се догодио током XVI века. Као краљева задужбина и овај манастир је у свом власништву имао велико имање. „Сопоћански помјаник“ је једно од ретких сачуваних манастирских књига и данас се налази у петроградском музеју. Крајем XVII века, у догађајима који су претходили Великој сеоби, страдају и Сопоћани. Са цркве напуштеног манастира Турци су скинули оловни кров.

Архитектура Цркве свете Тројице припада класичним облицима рашке школе. Основа је једнобродна грађевина, са полукружном апсидом ширине брода на источној страни. Уз апсиду се налазе бочне просторије ђаконикона и проскомидије правоугаоног облика, које су истовремено служиле и као засебни параклиси, који су посвећени Пресветој Богородици и вероватно светом Сави Српском. На средишњем делу се уздиже кружна купола са осам прозора, подигнуто једним кубичним постољем које је повучено на кров. Поткуполни кров је утврђен са две бочне правоугаоне певнице. Са западне стране се налази велика припрата квадратног облика са две бочне капеле (парклиса) правоугаоног облика. Специфичност сопоћанске архитектуре се огледа у висини средњег брода и једносливним крововима бочних просторија без купола у истој висини. Основом и простором понавља архитектуру манастира Жича, али је надмашује и величином и висином. Оваква архитектура цркви даје базиликални изглед, који је још више наглашен интервенцијом из XIV века када су затворени простори између певница и капела припрате и оформљене капеле које су стављене под кров исте висине.

Црква је изграђена од тесане сиге, на романички начин. Овакав начин градње је карактеристичан за Поморје. Површине зидова, првобитно омалтерисане и обојене окером, оживљавају плитке лизене између прозора кубета и по три на боковима главног брода. Фриз аркадица на малим конзолама у поткровљу кубета, по странама главног брода, на апсиди и западној фасади, као и на бочним бродовима са источне стране има исту намену. Цркву, поред прозора на кубету, осветљавају велики двојни прозори, по три на северној и јужној страни главног брода, и по један на западној фасади и апсиди. Они су изведени од белог мермера, у чистим романичким облицима, без икакве пластичне декорације. Ови исти строги облици поновљени су и на мермерним порталима који воде у цркву и из припрате у наос. Скромну пластичну декорацију допуњује украс од венаца у штуку над пиластрима у наосу и око портала између припрате и наоса. Исти мајстори су извели и првобитне клесарске радове о чему сведоче саркофази и остаци иконостасне преграде.

Исти стил градње је био примењен и на првобитним манастирским зградама, на трпезарији са кухињом са западне стране, на палати са јужне стране, на келијама и оставама које су се налазиле уз зид манастира који је био у виду неправилног круга

Велика отворена спољна припрата са троспратним звоником напред је подигнута у време краља Душана. Припрата има облик правоугаоника чије сводове носи дванаест стубаца, шест пиластра и два слободна стуба, а сви су међусобно повезани луковима. Припрата има двосливни кров, који је нешто нижи од крова главног брода цркве. Овакве спољне припрате су нарочито негован облик градитељства који се од почетка XIV века, осим у Сопоћанима, јавио и у Богородици Љевишкој, Грачаници или Пећкој патријаршији.

Краљ Стефан Урош I је одабрао неке од најбољих уметника, који су без сваке сумње дошли из Цариграда ондашње културне престонице света. Није познато када су фреске тачно насликане, али се претпоствља да су настале између 1272. и 1276. године. Нема сумње да је на изради фресака био ангажован већи број уметника, од чега су два најбоља сликара насликала површине у наосу и олтарском простору. До данас је остала тајна ко су били ови велики сликари, којима у њиховом времену није било равних.

Данас је сачуван значајан део сопоћанског живописа, који показује да се манастир одликовао богатим програмом фресака који до тада није био забележен ни у једној српској цркви. Тематика живописа припада уобичајеном избору тема византијске иконографије XIII века. Најзначајније фреске сопоћанске цркве се налазе у наосу и олтару, где су врхунски уметници извели фреске изузетне лепоте. Велики празници, одабрани догађаји из Христовог живота и две литургијске композиције прекривају, уз појединачне фигуре светитеља, све површине централног дела храма. У олтарској апсиди је делимично оштећено, Причешће апостола, са по шест апостола са обе стране часне трпезе. Испод, у висини олтарске бифоре, четрнаест архијереја се клањају Христу који је приказан испод прозорског отвора. У овој поворци су приказани ликови св. Јована Златоустог,Василија Великог, Григорија Богослова, Атанасија Великог и других уобичајених личности. На челу лука изнад апсиде је композиција Силаска светог Духа на апостоле. На бочним зидовима олтарског простора приказано је шест сцена из Христовог живота. Данас је сачувано четири. У поткуполном простору очуване су фигуре четворице јеванђелиста у пандатифима. Испод јеванђелиста, на луковима и на странама пиластра су приказане фигуре пророка, праотаца, архијереја и светих ратника. Све остале површине централног дела храма заузима свега девет композиција.

Најјачи утисак оставља композиција Успење Пресвете Богородице, која покрива читаву површину од 40 квадратних метара западног зида. Фреска приказује бол апостола, архијереја, јерусалимских жена, анђела и Христа због смрти Богородице. Монументалност фреске је изражена и ненаметљивим исказивањем туге. Наиме, апостоли само лаком приклоњеношћу, једва приметно подигнутом обрвом или набраним челом, без грча и лажног патоса испољавају свој бол. Због своје лепоте, ова фреска је била предмет посебне пажње на многим светским изложбама.

На јужној страни западног травеја, поред ктиторске композиције са краљем Урошем који држи модел цркве, приказано је Распеће у другој зони и Васкрсење Лазара у трећој (данас уништено). Овој композицији је пандан чинила сцена Цвети, а Распећу композиција Силазак Христа у Ад. На јужном зиду поткуполног простора смештене су само две сцене: Сретење и Христос у храму, а насупрот њих: Рођење Христово и Преображење. На јако оштећеним површинама сводова певница очувани су делови Крштења Христовог, Гостољубља Аврамовог и Четрдесет мученика севастијских. У првој зони ових певница су приказане већином оштећене фигуре апостола и двојице светих врача.

Припрата садржи четири скупине слика: циклус Прекрасног Јосифа, лоза Јесејева, Страшни суд и седам васељенских сабора, којима је придодат и један српски, Сабор Стефана Првовенчаног са светим Симеоном Мироточивим (Дежевски сабор). На овим композицијама, међутим нема више јасног излагања које је красило композиције наоса и олтара, већ фреске попримају наративни карактер. Број епизода који је приказан на овим композицијама јасно сведочи о томе. Уз ликове светих песмописаца, важно место у приземном појасу су добили Опело краљице Ане Дандоло над њеним гробом, и у југозападном углу ликови светог краља Уроша и свете краљице Јелене са синовима пред Богородицом. Од фресака спољне припрате, од посебног је интереса композиција на зиду звоника, Прича о богаташу и житницама, која је јединствена у историји српског средњевековног сликарства.

Сликарство у споредним просторијама цркве и спољне припрате одаје велику хетерогеност. Највише квалитете има оно у капели посвећеној св. Симеону Мироточивом у којој су приказане четири сцене из његовог живота, од којих су сачуване две. У капели посвећеној св. Стефану је било три композиције које нису сачуване. Капеле св. Григорија и св. Николе су сликане шездесетих година XIV века.

Лепота фресака манастира Сопоћани је данас позната у целом Свету, а и ван научних кругова се сматра да је реч о највећем домету европскогсликарства за време када су фреске настале. Тајна лепоте живописа лежи у привржености идеалима вечите античке лепоте. Сопоћанско сликарство је усамљено у свом изразу монументалности и начину испољавања античке лепоте и не може се објаснити јасном развојном линијом српског сликарства.

Сопоћанске фреске се античким формалним средствима обраћају православном посматрачу. У живопису је све посвећено идеји монументалности. Па тако из прегледа тематике главног брода јасно је да је у првом плану жеља ка сажетом изражавању, без сувишне опширности у броју композиција, којих укупно има 21, нити у детаљима унутар изабраних тема. Свакој појединачној композицији уметници су одредили складан архитектонски или сликани оквир, а композиције су организовали обично око окосница геометријског облика. Због тога су њихове слике прегледне, јасне и уравнотежне у изгледу и монументалне у изразу. На тај начин је уметник успео да одржи стварну лежерност, чврсту структуру која не одбија и уравнотеженост која не замара. Уметник је то постигао најпре захваљујући боји. Избор основних боја се своди на љубичасту, зелену и окер које се ритмички смењују на златној позадини.

Монументалност сопоћанских фресака је испољена на изразит начин и у ненаметљивом изражавању туге. То је највише уочљиво на композицији Успење Пресвете Богородице. Хеленистички и цариградски дух, који су уметници донели, обележили су сопоћански живопис одмереношћу, спокојством и скупоценошћу посебне врсте. Позадина на фрескама била је златна, а исцртане линије по њој дочаравале су сјај мозаика, док су их уоквиравали рељефни украси од штука, некад обојени црвено, плаво и златно. Оно што су уметници у Сопоћанима успели да у линеарности и колориту осликају среће се још једино у италијанској ренесанси.

Манастир Сопоћани је замишљен и као породични маузолеј. Услед тога, манастир је још током изградње уобличен и као породична и као гробница људи најоданијих краљу Стефану Урошу I. За краља је припремљен обележен саркофаг од црвенкастог мермера, на традиционалном месту, у југозападном наосу цркве. Осим краља у манастиру су сахрањени и његова мајка, краљица Ана Дандоло, архиепископ Јоаникије I, чији је гроб прекривен саркофагом од црног мермера, први игуман манастира и кнез Ђорђе, млађи Вуканов син.

Краљ Стефан Урош I није одмах након смрти био сахрањен у манастиру. Наиме, њега је 1276. године са престола збацио најстарији син Драгутин. Након овог догађаја, Урош се замонашио и повукао у неки манастир у Хуму, а дотадашња ктиторска слика у наосу манастира је уништена и замењена новом која такође приказује Уроша са моделом цркве у рукама како прилази Христу, предвођен својим прецима, Стефаном Првовенчаним и Стефаном Немањом уз посредовање Богородице, док га прате синови Драгутин и Милутин. Тек након 1282. године и доласка на престо краља Милутина, тело Уроша I je пребачено у припремљен гроб у манастиру.

У манастиру данас борави 30 монаха и искушеника. Братство је основано 1996. године када је 10 монаха и искушеника прешли из манастира Црна Река. До тада је у манастиру боравило сестринство које се исте године преселило у манастир Гориоч уМетохији. Током рата на Косову и Метохији спаљен је манастир Зочиште, а велика светиња из тог манастира, део моштијусветих лекара Козме и Дамјана је пренет у манастир Сопоћани. Након много година, 2002. године део моштију ктитора манастира краља Стефана Уроша I је пренето из Пивског манастира.

Манастир је општежитељни, а монаси се између осталог баве одржавањем цркве, баштованством, воћарством и пчеларством, радом у занатској радионици или у уметничком атељеу. У манастиру постоје три атељеа: иконописачки, кројачки и дуборезачки. Свеукупни живот манастира тј. монаха у њему своди се на духовну обнову. Манастир Сопоћани због свог духовног и историјског значаја и данас носи историјску титулу Царске Лавре. 

Манастир Грачаницу је саградио краљ Милутин 1321. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у селу Грачаница, 10 km. удаљен од Приштине, административног центра Косова и Метохије.

Манастир Св. Богородице у Јужној Србији, на левој обали реке Грачанке, десна притоке Ситнице, јужно од Приштине на Косову, задужбина је краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Подигнута је 1321. године и обдарена богатим поклонима као у имању тако и у повластицама. Она је подигнута на месту старе цркве у којој је била столица липљанске епископије.

Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.

Након рата на Косову и Метохији 1999. године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији.

Грачаница је један од најзначајнијих споменика старе српске културе. Црква је од тесаног камена положеног у редове двојних и тројних редова опека и има пет кубета и три апсиде. Изведена је у естетском и грађевинско- архитектонском савршенству и врло је складних пропорција.

Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време кнеза Лазара.

У цркви се налазе фреске које приказују родослов династије Немањића, копија из манастира Дечана, затим лик краљице Симониде, жене краља Милутина и кћери византијског цара Андроника II.

У 16. веку припрата је осликана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари изСолуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роджества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Свети Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег.

На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379. и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 cm x 139 cm). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.

Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана III Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин.

Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов синСтефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.

Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Током 19. векаобновљена су манастирска здања.

Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије. Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.

Колекција рукописних књига манастира Дечани по значају и богатству је одмах иза хиландарске.

Косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир Високи Дечани као „архитекстонско благо Косова“, без напомињања његове повезаности са српском културом и историјом.

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.

УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у Византијском сликарству и драгоцен запис о животу у XIV веку. 

Манастир Светих Архангела је задужбина српског цара Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355), који се налази у кањону рекеБистрице недалеко од града Призрена у Метохији и припада рашко-призренској епархији Српске православне цркве. Грађен је у периоду од 1343. до 1352. године, на месту старије цркве у склопу тврђаве Вишеградкао гробна црква цара Душана и сматра се да је представљао врхунацсрпског сакралног градитељства који је пресудно утицао на настанак и развој Моравског стила. Унутар комплекса, који обухвата површину од око 6.500m², се налазе две цркве посвећене светим Архангелима (која је била Душанова гробна црква) и светом Николи, које су грађене у рашком стилу, иако, попут Дечана, по времену градње и неким елементима припадају Вардарском стилу. Манастир је након доласка Османлија 1455. године, опљачкан и зарушен, да би 1615. године био до темеља порушен, а његов материјал је искоришћен за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Комплекс је археолошки истражен 1927. године, његови остаци су конзервирани након Другог светског рата, а током `90 година XX века су настављени радови на њему и он 1998. године поново постаје активан мушки манастир. После окончања НАТО бомбардовања СРЈ и повлачења југословенских снага безбедности, обновљене објекте су припадници ОВК, након доласка КФОР-а, спалили и опљачкали у јуну 1999. године, што се поновило и током мартовских нереда 2004. Цео манастирски комплекс се налази под заштитом Републике Србије као споменик културе од изузетног значаја и у њему данас живи осмочлано манастирско братство које се налази под директном заштитом немачких припадникаКФОР-а. 

Манастир Пресвете Богородице Матејче или Матејић) се налази на обронцима Скопске Црне Горе, 13 km удаљен од Куманова код истоименог села у коме према попису из 2002. године живи 3012 Албанаца, 325 Срба и 17 Македонаца. Подигнут је још у XI веку о чему сведоче натписи нагрчком језику из времена Исака Комнина (1057—1059, док се у изворима први пут помиње у хрисовуљи краља Милутина (1282—1321) из 1300. године. Средином XIV века је цар Душан (краљ 1331—1346, цар 1346 – 1355) започео, а његов син Урош (1355—1371) и супруга Јелена су завршили обнову манастира око 1357. године, после чега је он постаозадужбина цара Уроша. Са манастирске цркве је у XVIII веку скинут оловни кров који је искоришћен за покривање Ески џамије у Куманову, чиме је убрзан процес његовог пропадања. Манастирска црква је обновљена 1934. или 1926. године, мада има великих замерки на начин на који је то изведено. Међутим црква је претрпела оштећења од стране албанских терориста током побуне против републике Македоније 2001. године, када је његова непосредна околина минирана , а сама манастирска црква је коришћена као главни штаб терориста и складиште за муницију . Сама црква је карактеристична по томе што је у својој унутрашњости поседовала мању првобитну црквицу која је порушена током рестаурације у првој половини XX века, као и по чињеници да се у њој налази једна од фресака лоза Немањића и приказ лозе византијских царева, иако има тумачења да је у питању лоза старозаветног Јесеја. Манастир је познат и по томе што је у њему живео и стварао српски композитордуховне музике са краја XV века Исаија Србин, као и дијак из средине истог века Владислав Граматик.

Манастирска црква у Матејчу има основу уписаног крста са пет кубета, са четири мања у угловима и великим у средини које је својом дванаестостраношћу јединствен пример у склопу тзв. вардарске стилске групе, а по својој архитектури подсећа на оне у Старом Нагоричану и Нерезима. Дугачка је 23.5m и спада међу веће грађевине, а њену издужену основу поред четири основна стуба, држе још по два стуба на источном изападном делу цркве. Два додатна стуба на западу са још два нижа одвајају средишњи део цркве и са главним улазом формирају припрату.

Сама црква је грађевински тако изведена да је њен средишњи део најосветљенији међу грађевинама вардарског стила. Живопис у самој манастирској цркви припада сликарству прве половине XIV века и изведен је непосредно после Душанове смрти. Одликује га висок реализам са занимљивом скалом боја и више живости него што се обично среће нафрескама, као и драматичношћу приказа из ондашњег живота.

Поред главног улаза на западу, црква је имала и два бочна улаза на северу и југу који су касније зазидани. На бочним странама се изнад простора за врата налазе прозори у два реда, док се на западном калкану изнад припрате налази један окулус. Грађена је обичним притесаним каменом и са њене спољне стране нема нарочитог улепшавања фасаде или шарања опекама који се могу наћи код других споменика. Кубета су међутим израђена од опека, а сама црквена апсида је украшена нишама.

 Првобитно се на месту манастирске цркве налазила омања црквица око које се највероватније временом развио манастир и око које је подигнута, највероватније у XIII веку, манастирска црква која је опстала до данас. Поред овог случаја, оваквих примера за подизање нове веће цркве око првобитне мање има и у Јерменији у Мзхету.

Првобитна црквица је била мала једнобродна грађевина чији је северозападни угао претворен у североисточни централни стуб нове цркве. Имала је правоугаону основу са спљоштеним југозападним теменом из које се отварала полукружна апсида са прозором смештеним на њеној средини. По својој површини, првобитна црквица је заузимала око 1/3 површине главног простора између средишње куполе и олтарске апсиде.

Није познато када је подигнута првобитна црквица, али се на основу најстаријих грчких натписа из доба Исака Комнина, може сместити у прву половину XI века, иако се најстарији помен манастира налази у хрисовуљи краља Милутина из 1300. године. Средином XIV века је Милутинов унук Стефан Душан отпочео са обновом манастира коју су око 1357. године довршили његов синУрош и супруга Јелена. Манастир је у наредном веку постао значајан културни центар(Исаија Србин), који се одликовао својом преписивачком делатношћу(Владислав Граматик).

После доласка Османлија, почео је да пропада, а његовом зарушавању допринело је и скидање оловног крова у XVIII веку да би се њиме покрила Ески џамија у Куманову. После Кумановске битке 1912. године и првог балканског рата, ушао је у састав Краљевине Србије односноКраљевине СХС после Првог светског рата. Између два светска рата, извршна је реконструкцијаманастира током које је из његове унутрашњости склоњена првобитна црквица. После Другог светског рата, на манастирској цркви су поново изведени конзерваторско-рестаураторске радови 1953. и 1960. године.

Манастирска црква је страдала 2001. године од стране албанских терориста који су током своје краткотрајне побуне држали контролу над самим селом и његовом околином. Простор некадашњег манастира је коришћен као штаб и центар за обуку, манастирска црква као складиште муниције, а фреске у њеној унутрашњости су вандализоване и додатно уништене. Албански терористи су на тај начин покушали да светост и углед манастира искористе као штитод дејства безбедносних снага републике Македоније. 

ЈОСИП БРОЗ ТИТО

Јосип Броз Тито је рођен у Кумровцу 7. маја 1892. године у тадашњој Аустроугарској, данашњој Хрватској. Умро је 4. маја 1980. године у Љубљани, тадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, данашњој Словенији. Био је лидер Комунистичке партије Југославије, каснијег Савеза комуниста Југославије (од 1937. до 1980. године), вођа Народноослободилачке борбе народа Југославије од 1941. до 1945. године, поредседник СФРЈ и један од оснивача Покрета несврстаних. Сматра се једним од најзначајнијих и најконтраверзнијих државника друге половине 20. века 

Младост

Рођен је 7. маја 1892. у загорском селу Кумровец на реци Сутли, као седмо дете  сиромашног сељака Фрање Броза и Марије Броз, рођене Јаворшек. Основну школу завршио је у Кумровцу 1907. године, а браварски занат 1910. године у радионици Шашек и Карас у Сиску. Чим је завршио занат одлази у Загреб где се 1910. године запослио у браварској радионици Исидора Харамине. Октобра 1910. постаје члан Савеза металских радника и Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Због учешћа у штрајковима и националним манифестацијама уперених против угарског хегемонизма ускоро остаје без посла. Од 1911. до 1913. године радио је у фабрикама у Аустроугарској и Немачкој.

Титова родна кућа у Кумровцу 

Први светски рат

Од јесени 1913. године Тито служи војни рок у Загребу, у 25. домобранској пуковнији, где је 1914. године завршио подофицирску школу са чином водника. У августу 1914., након избијања Првог светског рата, послат је на српски фронт. Због антиратних ставова затворен је у Петроварадинској тврђави. Учетвовао је у ратним окршајима око Љубовије, Малог Зворника, Лознице, Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига, борбама на Дрини, Мачковом камену, на Церу и Колубари, у опсади Београда. 

Године 1915. пребачен је на руски фронт, прво у Галицију, а затим на Карпате где је у априлу 1915. рањен и са целим батаљоном заробљен. Тринаест месеци се опорављао, да би у пролеће 1916. био одведен у заробљенички логор Агатит на реци Сури, затим у Ардатов, а у јесен у логор Кунгур, где су га заробљеници из Аустроугарске изабрали за старешину. Радио је као преводилац на железници, ге долази у додир са бољшевичком литературом. Штитио је права заробљеника па је бачен у тамницу, одакле су га ослободили наоружани радници првих дана фебруарске револуције 1917. године.

У јулу 1917. учествује у бољшевичким дмонстрацијама, прихвата лењинизам и 1920. у Омску постаје члан Југословенске секције Руске комунистичке партије (бољшевика).  

Рад у Комунистичкој партији

У јесен 1920. године Тито напушта СССР, запослио се у Загребу где постаје члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Од 1921 - 1925. ради у Великом Тројству код Бјеловара; 1925 - 1926. ради у бродоградилишту у Краљевици, а 1926 - 1927. ради у фабрици вагона у Смедеревској Паланци одакле је отпуштен као комунистички агитатор. У Загребу је маја 1927. године изабран за секретара Обланог одбора Савеза металаца, а у јулу те године за организацијског секретара Градског комитета КПЈ за Загреб.

Тито, 1928. година 

 Крајем јуна 1928. водио је противрежимске демонстрације поводом убиства вођа ХСС-а у Скупштини Краљевине Југославије. Ухапшен је у августу те године као потенцијални комунистички терориста и од Суда за заштиту државе осуђен на 5 година робије, коју је издржавао у Лепоглави и Марибору.

У јулу 1934. је отишао у Беч, где је укључен у ЦК КПЈ; тада је узео псеудоним Тито. Од фебруара1935. је боравио у Москви, радио у Коминтерни (користио се псеудонимом Валтер). Крајем 1936. се вратио у Југославију и управљао деловањем партије у земљи; 1937. основао је КП Словеније и КП Хрватске како би у стварности уозбиљио политику Коминтерне о споју класног и националног.

Након хапшења Милана Горкића, генералног секретара КПЈ, исте године преузео је вођење КПЈ. Почетком 1938. године Коминтерна је и формално потврдила његов избор за генералног секретара КПЈ. Броз је по повратку у земљу провео још снажнију бољшевизацију КПЈ инсистирајући на идеолошкој монолитности, војно-партијској стези, уз ширење мреже партијских ћелија. Извео је идеолошки обрачун с ревизионистима окупљеним око Мирослава Крлеже и часописа Печат. Такође, сменио је вођство КП Хрватске јер је на изборима 1938. подржала листу ХСС-а и Владка Мачека, што је оцењено као буржоаско скретање.

На Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу, октобра 1940. године, саставио је ново вођство КПЈ и изложио стратегију деловања, темељену на оружаном устанку као начину освајања власти и совјетском типу федерације као моделу организације државе. Након напада Немачке на Југославију у Загребу 10. априла 1941. године је основао Војни комитет за пружање отпорасилама осовине. После вишемесечних припрема, Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године у Београду донео одлуку о дизању оружаног устанка против окупатора.

Други светски рат (Народно ослободилачка борба)

Током Другог светског рата Јосип Броз Тито је био вођа Народноослободилачког партизанскога покрета отпора и главни организатор стратегије и тактике партизанског типа ратовања, као и политичких одлука које су обликовале социјалистичку Југославију.

Окупација Краљевине Југославије затекла га је у Загребу. У другој половини маја 1941. године отишао је у Београд, одакле је усмеравао припреме за дизање устанка. После нападаНемачке на СССР, 22. јуна, Политбиро ЦК КПЈ је оценио да је наступио тренутак за почетак оружаног устанка против окупатора. Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) формиран је 27. јуна, а Тито је постао Врховни командант НОПОЈ-а.

Устанак против немачког и италијанског окупатора избио је током јула и августа 1941. године на подручју Србије, Црне Горе, Босанске крајине, Лике, Баније, Кордуна и Далмације.

Тито је Београд напустио 16. септембра и отишао на ослобођену територију у западној Србији, где су премештени и Главни штаб и ЦК КПЈ.

На саветовању у Столицама, које је одржано 26. и 27. септембра донесене су директиве за даљи развој устанка под јединственим вођством Врховног штаба НОПОЈ и главних штабова по земљама и покрајинама Југославије.

Током септембра и октобра 1941. године Тито се два пута састао са Драгољубом Михаиловићем, вођом Четничког покрета, ради договора о заједничкој борби против окупатора. Али оба покушаја су пропала због различитих погледа на начин борбе и послератно уређење Југославије.

Устанак у Србији је сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом, током новембра1941. године, након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника. Отада, све до 1944. године, Србија и већи део Црне Горе су остали под контроломчетника и припадника квислиншког режима Милана Недића.

Народноослободилачка борба се пренела на подручје Босне и Херцеговине и Хрватске, где су се од 1942. до 1944. године водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Највеће битке догодиле су се у долинама реке Неретве (март 1943) иСутјеске (мај 1943). Партизанске снаге су победнички изашле из обе битке, упркос бројним и јачим немачким и квислиншким снагама. Осим тога, велики обрачун је у том периоду уследио између партизана и четника, док су квислиншки режими и војна постројења (усташе,домобрани, недићевци, љотићевци, локални четници попут Ђуришићевих и Пећанчевих,балисти, разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама осовине. Пораз четника у бици на Неретви (марта 1943) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.

Новембра 1942. године у Бихаћу је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на његовомДругом заседању у Јајцу, 29. и 30. новембра 1943. донесене су политички најважније одлике којима је: забрањен повратаккраља Петра II Карађорђевића у Југославију, основан Национални комитет народног ослобођења (НКОЈ), зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република, а Тито проглашен за маршала и избран за предесника НКОЈ-а.

Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет, придобио поверење Британаца и Американаца (као и поштовање Совјетског Савеза) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке владе у Лондону, присиливши је на невољну сарадњу (заправо потчињавање) Титовом покрету.

После неуспелог немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године, Тито је отишао на острво Вис. У августу 1944. године сусрео се у Напуљу са председником британске владе Винстоном Черчилом где му је потврђено да ће на подручје Југославије уместо савезничких трупа ући Црвена армија. У септембру је био у Москви где се сусрео са Јосифом Стаљином. Предвече 23. октобра 1944. је стигао у ослобођени Београд, одакле је наставио да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије.

Тито рањен на Сутјесци  са

др Иваном Рибаром

Јосип Броз Тито је био једини Врховни командант у Другом светском рату који је лично предводио своје борце, а током битке на Сутјесци 9. јуна 1943. године био је рањен. Председништво АВНОЈ-а је, на предлог АСНО Србије, 18. новембра 1944. године одлоковало је Тита Оредном народног хероја.  

Тито - државник

Јосип Броз Тито је из рата изашао као признати државник, вођа у антифашистичком рату, заслужан за враћање Хрватској Истре, Ријеке и острва, као и проширење Словеније. По завршетку рата заузимао је кључне државне и политичке положаје:председник привремене владе Демократске федеративне Југославије, врховни командант Југословенске армије и министар одбране, генерални секретар КПЈ.

Владао је Југославијом 35 година балансирајући међу светским политичким половима које је чешће потискивао, а каткад им допуштао већи размах, нарочито у раздобљима веће либерализације режима: комунистички централизам и прокламована национална равноправност, независност Југославије и уклопљеност ухладноратовски поредак, једнопартијски тоталитаризам и попуштање стеге због све веће економске зависности Југославије од запада, те поступну либерализацију због растуће популације гастарбајтера или радника на привременом раду у земљама западне Европе.

У почетним годинама његова владавина се одликовала доктринарном ригидношћу, радикализмом и елиминацијом остатака грађанског друштва које је сматрао препреком за остварење тоталног самовлашћа. У том склопу треба гледати на сукоб с католичком црквом, процес надбискупу Алојзију Степинцу, маргинализацију грађанских политичара попутИвана Шубашића или Милана Грола, те суђење и ликвидацију војно-политичког противника, Драгољуба Драже Михаиловића.

Резолуција Информбироа

Својим самосвесним наступом и личним политичким пројектима, као што су: помоћ грчким комунистичким партизанима, иницијатива за стварање балканске федерације Југославије и Бугарске (уз значајан приступ Албаније и Грчке), као и инсистирањем на државној самосталности Југославије, Тито је изазвао неповерење Јосифа Стаљина.

Јуна 1948. године долази до објаве Резолуције Информбироа (наследника у рату распуштене Коминтерне) у којој је, речником познатим из доба московских процеса и масовних чистки у 30-им годинама, Тито и његово најуже руководство проглашено забанду демонских уротника, шпијуна и идеолошких јеретика.

У тим је тренуцима Тито је показао завидну храброст (није у моменту раскида могао рачунати на помоћ запада и САД) и одлучност, не дозвољавајујући да буде уплетен у идеолошке спорове и инсистирајући на државној самосталности као начелу односа међу сувереним земљама.

Али то је све било праћено масовним прогонима информбирооваца, као и политичким обрачунима који су смерали да потисну самосталност република. Сматра се да је преко 40.000 стаљиниста (или оних који су оптужени за стаљинизам) подвргнуто репресалијама у раздобљу од 1948. до раних 50-их година.

Радничко самоуправљање

На плану унутрашње политике Тито је 1950. године иницирао увођење радничког самоуправљања као покушаја спречавања даље бирократизације једнопартијског система, а касније, у 60-им, низ привредних и политичких реформи које су ишле на редуцирање насиља државног апарата над сељацима и интелигенцијом, јачање права република наспрам државног централизма и увођење елементарне тржишне привреде.

Даља демократизација југословенског друштва од средине 60-их година праћена је сменом неких од водећих комуниста старе, централистичко-совјетске гарде (нпр.Александра Ранковића) на Брионском пленуму ЦК СКЈ, јуна 1966. године.

Након совјетске окупације Чехословачке 1968. године убрзало се остваривање концепције општенародне одбране која је ојачавала одбрамбене функције република. Након пада Ранковића, Тито је подржао Кардељев концепт уређења земље, који је предвиђао давање већих надлежности републикама и покрајинама науштрб савезних органа власти, сматрајући да је он у суштини добар. Тако је 1970. године почела темељна реформа федерације ради преношења њених овлашћена на републике, што се остварило најпре уставним амандманима 1971, а затим је крунисано усвајањем Устава из 1974. године.

На врхунцу сукоба заговорника и противника демократских реформи из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према Мађарској и Бугарској), стао је на страну партијских конзервативаца и подупро сламање национално-реформског покрета у СР Хрватској (Хрватско прољеће). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара у Србији, Словенији и Македонији.

Скупштина СФРЈ га је 16. маја 1974. изабрала за доживотног председника Републике, а на Десетом конгресу СКЈ, од 27. до 30. маја, и доживотног председника Савез комунист Југославије.

Доношења Устава из 1974. и иницијативом за увођење колективних руководстава с ограничењем мандата челних дужносника на 1 годину, покушао је да успостави равнотежу међу републикама и спречити борбу за власт након своје смрти.

Спољна политика

У јануару 1953. године Тито је изабран за председника Републике. У том раздобљу Југославија је почела да добија и војну и економску помоћ запада, као препреку даљем ширењу совјетског утицаја. Године 1955, након Стаљинове смрти и млаке совјетске либерализације под Хрушчовим, нормализовали су се односи са СССР-ом.

Најзначајнији преокрет у спољној политици догодио се 1956. године у спољној политици: захваљујући путовањима и везама с вођама новоослобођених земаља попут Индије и Египта, Тито је постао један од оснивача и најутицајнији државник Покрета несврстаности – скупом изванблоковских земаља које су политиком активне мирољубиве коегзистенције деловале (бар делимично) као чинитељ смањења тензија између земаља НАТО-а и Варшавског пакта. Прва је конференција шефова држава и влада несврстаних земаља одржана је 1961. гофине у Београду, а Тито је учествовао као најважнији политичар који обликује глобалну политику покрета несврстаности (који је укључивао велики број државаАзије, Африке и Јужне Америке на свим каснијим конференцијама. Политиком мира и међународне сарадње стекао је светски углед и сврстао се међу кључне личности светске политике.

Предводио је југословенску државну делегацију на Конференцији о европској безбедности и сарадњи у Хелсинкију 1975, и учествовао је на Деветој конференцији несврстаних у Хавани1979. године, на којој му је посебном повељом одато признање као главном протагонисти Покрета несврстаних.

ТИТО И КЕНЕДИ 

ТИТО И ЧЕРЧИЛ 

Јосип Броз Тито, доживотни председник СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије, умро је 4. маја 1980. године у Љубљани.

Следећег дана, 5. маја, Плавим возом је из Љубљане у Београд стигао ковчег са његовим посмртним остацима. Смештен је у аулу Скупштине Југославије, где су државни функционери и грађани у мимоходу одавали почаст југословенском шефу државе. Дана 7. маја, преко 200 страних делегација поклонило се ковчегу Јосипу Броза у савезном парламенту.

Сахрањен је 8. маја, по сопственој жељи у Кући цвећа на Дедињу уз присуство 209 делегација из 127 земаља, и 700.000 људи.  

СНИМАК ТИТОВЕ САХРАНЕ