КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1921. 

Референдум је одржан у аустријској покрајини Корушкој, али је на њеми одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имала значајан број словеначког и хрватског становништва.

Нова влада је покушала да нову државу интегрише политички и економски, што је био тежак задатак због великих разлика у језицима, националностима и религији, различитим историјама регија и велики разликама у економској развијености међу регионима.

Одмах након проглашења 1. децембра, преговори између Народног вијећа (Државе Словенаца, Хрвата и Срба) и српске владе су резултовале споразумом око нове владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова влада је створена 20. децембра 1918.

У овом периода пре избора за Уставотворну скупштину, Привремено представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала пре стварања државе. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустро-Угарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом.

Пошто је Демократска странка предвођена Љубомиром Давидовићем заговарала врло централизован програм, неколико хрватских делегата је прешло у опозицију. Међутим, ни радикали нису били срећни пошто су имали само три министра наспрам 11 Демократске странке и 16. августа 1919. Стојан Протић је поднео оставку. Љубомир Давидовић је онда основао каолицију са Социјалдемократском странком. Ова влада је имала већину, али кворум у Привременом представништву је био половина плус 1 глас. Опозиција је почела да бојкотује парламент, а пошто се влада није могла ослонити да ће се све њене присталице појавити, постало је немогуће да влада закаже седницу у скупштини са довољним бројем посланика. Давидовић је ускоро поднео оставку, али пошто нико други није могао да формира владу, он је опет постао премијер. Пошто је опозиција наставила са бојкотом, влада је одлучила да влада преко уредби. Ово је било нападнуто од стране опозиције која је почела да назива себе "скупштинска заједница". Давидовић је схватио да је стање неодрживо и затражио од краља да одмах закаже изборе за уставотворну скупштину. Када је краљ Петар одбио, Давидовић није имао избора осим да поднесе оставку.

Скуштинска заједница је сада формирала владу предвођену Стојаном Протићем посвећену успостављењу парламентарних норми и слабљењу централизације претходне владе. Њихово противљење програму радикалне аграрне реформе претходне владе их је такође ујединило. Пошто је неколико мањих група и појединаца променило страну, сада је Протић имао малу већину. Међутим, и Демократска странка и социјалдемократе су сада бојкотовале скупштину и Протић није могао да рачуна на кворум. Отуда је и Скупштинска заједница, сада у влади, била приморана да влада уредбама.

Скупштинску заједницу је тако кршење основних принципа око којих су се окупили ставило у изузетно тежак положај. У априлу 1920. избили су велики раднички протести, који су укључивали штрајк железничара. Ово је натерало две највеће странке да превазиђу своје разлике. Након успешних преговора Протић је поднео оставку како би се створила нова влада којом је председавао неутрална фигура Миленко Веснић. Социјалдемократе нису следили своје бивше савезнике јер су били против антикомунистичких мера којима се бавила нова влада.

Контроверзе које су раније поделиле странке су још увек биле актуелно питање. Демократска странка је наставила да заговара свој програм централизације и потребе за радикалном аграрном реформом. Несугласице око изборног закона су коначно довеле до тога да Демократска странка гласа против владе и влада је пала. Иако на овом заседање није било довољно присутних, Веснић је то искористио као изговор да поднесе оставку. Његова акција је дала резултат који је очекивао и Народна радикална странка се сложила да прихвати потребу за централизацијом, док се Демократска странка сложила да се одрекне својих захтева за аграрну реформу и Веснић је опет био на челу владе. Хрватска заједница и Словенска људска странка нису биле срећне због прихватања централизације од стране радикала, као ни Стојан Протић, који се повукао из владе због овог питања.

У септембру 1920. су избили сељачки немири у Хрватској, чији је непосредан повод било жигосање стоке. Хрватска заједница је за ово окривила централизовану политику владе, а посебно министра Светозара Прибићевића.

Један од неколико закона које је усвојило Привремено представништво је био изборни закон за Уставотворну скупштину. Током преговора који су претходили оснивању нове државе било је договорено да ће гласање бити тајно и засновано на општем праву гласа. Социјалдемократе и Словенска људска странка су подржавале право гласа за жене, док су се радикали противили. Демократска странка је била за ту идеји, али јој се није довољно посветила, па овај предлог није прошао. Пропорционално представништво је прихваћено као принцип, али је изабрани систем фаворизовао велике странке о странке са јаком регионалном подршком.

Избори 28. новембра 1920. Када су гласови пребројани, Демократска странка је освојила највише седиша, више од радикала, али тек неколико више. За странку која је била доминантна у Привременом представништву то је значило пораз. Даље, они су прошли још горе у свим бившим аустро-угарским крајевима. То је пољуљало њихово веровање да њихова централистичка политика представља вољу Југословена као целине. Ни радикали нису боље прошли у тим крајевима, али је то њима представљао много мањи проблем јер су отворено иступали као српска партија. Драматичнији успех су постигле две анти-системске партије. Вођство Хрватске републиканске сељачке странке је било пуштено из затвора тек када је изборна кампања већ почела, али према неким историчарима ово им је више помогло него активна кампања. Други добитници су били комунисти, који су била трећа странка по јачини у скупштини и који су прошли изузетно добро у Македонији. За разлику од осталих странака у краљевини, КПЈ је била револуционарна, и подржавала је многе штрајкове, демонстрације, па чак и терористичке чинове. Прекретница је био штрајк рудара у Хусину поред Тузле, када су убијен један полицајац и четири рудара. Зато је влада, на предлог министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, 30. децембра 1929. издала Обзнану, којом је привремено забрањена КПЈ. Једина легална комунистичка активност је било ангажовање у Уставотворној скупштини. Остатак места у скупштини су заузеле мање странке које су, у најбољем случају, биле скептичне према централистичкој платформи Демократске странке.

Резултати избора су ставили Николу Пашића у изузетно повољном положају, пошто Демократска странка није имала избора, осим да удружи са радикалима, уколико је желела да њихов концепт централистичке државе прође. Са друге стране, Пашић је увек био опрезан да држи отвореном опцију у односима са хрватском опозицијом. Демократе и радикали заједно нису били довољно јаки да сами донесу устав, па су направили коалицију са Југословенском муслиманском организацијом. Ова странка је тражила и добила уступке око очувања Босне у њеним границама и око тога како ће аграрна регорма утицате на муслиманске земљопоседнике у Босни.

Пошто је ХРСС одбила да се закуне на оданост краљу, пошто је ово значило да ће држава остати монархија (нешто за шта су се они борили да само бирачи могу да одлуче), они нису могли да заузму своје места у скупшитини. Иако је већина опозиције заузела своја места у парламенту, они су временом објављивали бојкот, тако да је временом било само неколико гласова против. Међутим, устав је тражио 50% плус један глас да буде усвојен без обзира колико ће бити гласова против. Само је уступак Џемету - који су била група муслимана са Македоније и Косова - омогућио да устав буде усвојен.

КРАЉЕВИНА СХС 1921 - 1929.

Устав је усвојен на Видовдан 28. јуна 1921, који је успоставио унитарну монархију. Ово није одговарало комунистима, па су организовали неуспешан атентат на краља Александра И Карађорђевића. Због тога се појачала кампања против комунистичке идеје, која је било врло прихваћена код радника и студената, као и код сељака. Комунисти су желели да се освете Драшковићу за Обзнану, па су га убили 21. јула 1921. Као резултат овога усвојен је Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави, који је забранио Комунистичку партију и сваку комунистичку активност. Видовданским уставом су напуштени традиционални региони пре Првог светског рата, а замењени су са 33 нових административних области, којима се управљало из центра око ког су успостављене.

Српски политичари су сматрали Србију за стандарног носиоца југословенског јединства, као што је Пијемонт био за Италију или Пруска за Немачко Царство. Током наредних година, хрватски отпор српској централистичкој политици се наставио. Стјепан Радић, вођа ХРСС, је био ухапшен из политичких разлога. Пуштен је 1925. и вратио се у скупштину.

У пролеће 1928, Стјепан Радић и Светозар Прибићевић су водили огорчену борбу против усвајања Нептунске конвенције са Италијом. За ово су мобилисали националистичку опозицију у Србији, али су испровоцирали насилну реакцију владајуће већине, укључујући и претње смрћу. 20. јуна 1928, радикалски посланик из Црне Горе Пуниша Рачић, испоровоциран коментарима члановаХрватске сељачке странке (бивше ХРСС), је пуцао у пет њених чланова, укључујући и њеног вођу Стјепана Радића. Двојица посланика су одмах преминула, док је Стјепан Радић смртно рањен.

Опозиција се сада комплетно повукла из скупштине, изјавивши да се неће вратити у скуптшину у којо је убијено неколико њених посланика и тражили су нове изборе. 1. августа, на састанку у Загребу, су осудили Декларацију од 1. децембра и затражили да се преговори о уједињењеу почну испочетка. Стјепан Радић је преминуо 8. августа 1928. 

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1921. 

Референдум је одржан у аустријској покрајини Корушкој, али је на њеми одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имала значајан број словеначког и хрватског становништва.

Нова влада је покушала да нову државу интегрише политички и економски, што је био тежак задатак због великих разлика у језицима, националностима и религији, различитим историјама регија и велики разликама у економској развијености међу регионима.

Одмах након проглашења 1. децембра, преговори између Народног вијећа (Државе Словенаца, Хрвата и Срба) и српске владе су резултовале споразумом око нове владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова влада је створена 20. децембра 1918.

У овом периода пре избора за Уставотворну скупштину, Привремено представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала пре стварања државе. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустро-Угарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом.

Пошто је Демократска странка предвођена Љубомиром Давидовићем заговарала врло централизован програм, неколико хрватских делегата је прешло у опозицију. Међутим, ни радикали нису били срећни пошто су имали само три министра наспрам 11 Демократске странке и 16. августа 1919. Стојан Протић је поднео оставку. Љубомир Давидовић је онда основао каолицију са Социјалдемократском странком. Ова влада је имала већину, али кворум у Привременом представништву је био половина плус 1 глас. Опозиција је почела да бојкотује парламент, а пошто се влада није могла ослонити да ће се све њене присталице појавити, постало је немогуће да влада закаже седницу у скупштини са довољним бројем посланика. Давидовић је ускоро поднео оставку, али пошто нико други није могао да формира владу, он је опет постао премијер. Пошто је опозиција наставила са бојкотом, влада је одлучила да влада преко уредби. Ово је било нападнуто од стране опозиције која је почела да назива себе "скупштинска заједница". Давидовић је схватио да је стање неодрживо и затражио од краља да одмах закаже изборе за уставотворну скупштину. Када је краљ Петар одбио, Давидовић није имао избора осим да поднесе оставку.

Скуштинска заједница је сада формирала владу предвођену Стојаном Протићем посвећену успостављењу парламентарних норми и слабљењу централизације претходне владе. Њихово противљење програму радикалне аграрне реформе претходне владе их је такође ујединило. Пошто је неколико мањих група и појединаца променило страну, сада је Протић имао малу већину. Међутим, и Демократска странка и социјалдемократе су сада бојкотовале скупштину и Протић није могао да рачуна на кворум. Отуда је и Скупштинска заједница, сада у влади, била приморана да влада уредбама.

Скупштинску заједницу је тако кршење основних принципа око којих су се окупили ставило у изузетно тежак положај. У априлу 1920. избили су велики раднички протести, који су укључивали штрајк железничара. Ово је натерало две највеће странке да превазиђу своје разлике. Након успешних преговора Протић је поднео оставку како би се створила нова влада којом је председавао неутрална фигура Миленко Веснић. Социјалдемократе нису следили своје бивше савезнике јер су били против антикомунистичких мера којима се бавила нова влада.

Контроверзе које су раније поделиле странке су још увек биле актуелно питање. Демократска странка је наставила да заговара свој програм централизације и потребе за радикалном аграрном реформом. Несугласице око изборног закона су коначно довеле до тога да Демократска странка гласа против владе и влада је пала. Иако на овом заседање није било довољно присутних, Веснић је то искористио као изговор да поднесе оставку. Његова акција је дала резултат који је очекивао и Народна радикална странка се сложила да прихвати потребу за централизацијом, док се Демократска странка сложила да се одрекне својих захтева за аграрну реформу и Веснић је опет био на челу владе. Хрватска заједница и Словенска људска странка нису биле срећне због прихватања централизације од стране радикала, као ни Стојан Протић, који се повукао из владе због овог питања.

У септембру 1920. су избили сељачки немири у Хрватској, чији је непосредан повод било жигосање стоке. Хрватска заједница је за ово окривила централизовану политику владе, а посебно министра Светозара Прибићевића.

Један од неколико закона које је усвојило Привремено представништво је био изборни закон за Уставотворну скупштину. Током преговора који су претходили оснивању нове државе било је договорено да ће гласање бити тајно и засновано на општем праву гласа. Социјалдемократе и Словенска људска странка су подржавале право гласа за жене, док су се радикали противили. Демократска странка је била за ту идеји, али јој се није довољно посветила, па овај предлог није прошао. Пропорционално представништво је прихваћено као принцип, али је изабрани систем фаворизовао велике странке о странке са јаком регионалном подршком.

Избори 28. новембра 1920. Када су гласови пребројани, Демократска странка је освојила највише седиша, више од радикала, али тек неколико више. За странку која је била доминантна у Привременом представништву то је значило пораз. Даље, они су прошли још горе у свим бившим аустро-угарским крајевима. То је пољуљало њихово веровање да њихова централистичка политика представља вољу Југословена као целине. Ни радикали нису боље прошли у тим крајевима, али је то њима представљао много мањи проблем јер су отворено иступали као српска партија. Драматичнији успех су постигле две анти-системске партије. Вођство Хрватске републиканске сељачке странке је било пуштено из затвора тек када је изборна кампања већ почела, али према неким историчарима ово им је више помогло него активна кампања. Други добитници су били комунисти, који су била трећа странка по јачини у скупштини и који су прошли изузетно добро у Македонији. За разлику од осталих странака у краљевини, КПЈ је била револуционарна, и подржавала је многе штрајкове, демонстрације, па чак и терористичке чинове. Прекретница је био штрајк рудара у Хусину поред Тузле, када су убијен један полицајац и четири рудара. Зато је влада, на предлог министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, 30. децембра 1929. издала Обзнану, којом је привремено забрањена КПЈ. Једина легална комунистичка активност је било ангажовање у Уставотворној скупштини. Остатак места у скупштини су заузеле мање странке које су, у најбољем случају, биле скептичне према централистичкој платформи Демократске странке.

Резултати избора су ставили Николу Пашића у изузетно повољном положају, пошто Демократска странка није имала избора, осим да удружи са радикалима, уколико је желела да њихов концепт централистичке државе прође. Са друге стране, Пашић је увек био опрезан да држи отвореном опцију у односима са хрватском опозицијом. Демократе и радикали заједно нису били довољно јаки да сами донесу устав, па су направили коалицију са Југословенском муслиманском организацијом. Ова странка је тражила и добила уступке око очувања Босне у њеним границама и око тога како ће аграрна регорма утицате на муслиманске земљопоседнике у Босни.

Пошто је ХРСС одбила да се закуне на оданост краљу, пошто је ово значило да ће држава остати монархија (нешто за шта су се они борили да само бирачи могу да одлуче), они нису могли да заузму своје места у скупшитини. Иако је већина опозиције заузела своја места у парламенту, они су временом објављивали бојкот, тако да је временом било само неколико гласова против. Међутим, устав је тражио 50% плус један глас да буде усвојен без обзира колико ће бити гласова против. Само је уступак Џемету - који су била група муслимана са Македоније и Косова - омогућио да устав буде усвојен.

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 

Југословенска идеја 

Идеја о стварању заједничке државе свих јужнославенских народа развијала се кроз 19. и почетак 20. века. Слабост Турске и јачање Србије, Бугарске и Грчке после Берлинског конгреса унеле су наду код словенских народа под Аустро-Угарском, али и суревњивост аустроугарске и италијанске власти. У Србији су постојале три идеје о уједињењу. Прва је приповиједала о уједињењу Србије и Бугарске, друга је била изражена у „Начертанију“ Илије Гарашанина и односила се на стварање југославенске државе који је заступао Светозар Милетић и односила се на стварање Балканске федерације. Код Јужних Словена у Аустро-Угарској су постојале две идеје. Прва је заступала стварање југословенске јединице у оквиру Аустро-Угарске (тријалистичка монархија), а друга је била за стварање независне југословенске државе. Главни противници стварања државе Јужних  Словена били су спољни чиниоци.

Стварање нове државе 

Предуслов за стварање југословенске државе било је избијање Првог светског рата. Народна скупштина је у Нишу 7. децембра 1914. године усвојила Декларацију којом се залаже за «ослобођење и уједињење све неослобођене браће». У Паризу је у пролеће 1915. године формиран Југословенски одбор од стране аустроугарских емиграната. За председника је изабран Анте Трумбић. Антанта је понудила Србији да потпише Лондонски уговор 26. априла 1915. године. Уговор се односио на стварање Велике Србије. Савезници су нудили Србији Босну и Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку, јужну Далмацију и северну Албанију, али без Македоније и дела Баната. За улазак у рат Савезници су Италији понудили Истру и већи део Далмације, Румунији Банат, а Бугарској Македонију. Србија је одбацила уговор пошто није била спремна да се одрекне Македоније. Компромис између ставова српске владе на челу са Николом Пашићем и Југословенског одбора чинила је Крфска декларација од 20. јула 1917. године. 

Договорено је да име будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, да ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић и да су Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена. У октобру 1918. године у Загребу је створено Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба са циљем да се образује независна држава на јужнословенским просторима Аустро-Угарске - Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Таква држава би се касније ујединила са Краљевином Србијом. 29. октобра 1918. године Хрватски сабор је раскинуо све државно-правне везе са Бечом и Будимпештом. Пошто нова држава није била способна да се брани од италијанских претензија, позвала је српску војску да заштити „националне територије Југословена“. Велика народна скупштина у Новом Саду је 25. новембра донела одлуку о присаједињењу Барање, Бачке и Баната Србији. Дан пре тога 24. новембра је збор посланика народних већа Срема у Руми донео одлуку о присаједињењу Срема Србији. Велика народна скупштина у Подгорици је 26. новембра одлучила да се династија Петровић-Његош збаци са престола те да се присаједини Србији. Вијеће народних првака и посланика 28. новембра је донело одлуку да се Босна и Херцеговина припоји Србији. Народно вијеће из Загреба је 25. новембра донело одлуку да се југославенско подручје Аустро-Угарске уједини са Србијом у нову државу. 1. децембра 1918. године основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. 

Проглашење Краљевине СХС  

Застава Краљевине СХС 

Грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца - Југославије  

Краљевина СХС 

СОЛУНСКИ ФРОНТ

На Крфу је српска војска била реорганизована, али тако да је у суштини задржала раније устројство. По указу од 27. фебруара 1916. главнину српске војске чиниле су: 1. армија под командом пуковника Милоша Васића, састављање од Моравске и Вардарске дивизије; 2. армија под командом војводе Степе Степановића састављена од Шумадијске и Тимочке дивизије и 3. армија под командом генерала Јуришића-Штурма коју су чиниле Дунавска и Дринска дивизија. Самостална је била Коњичка дивизијапод командом генерала Ђорђа Ђорђевића. Савезнички генерал Жофр је повлачење српске војске окарактерисао као „Нешто најстрашније што је историја до тад забележила".

ПРЕБАЦИВАЊЕ НА СОЛУНСКИ ФРОНТ

Пребацивање мањих јединица почело је већ у марту 1916. док је највећи део почео да се пребацује средином априла. Транспорт је изведен у француској организацији и претежно њеним бродовима. Транспорт је текао савршено и није потопљен ниједан брод. У логорима на Халкидикију које су претходно припремили Французи почетком јуна било је концентрисано до 127.000 људи да би их у јуну-јулу било 152.000. У јуну и јулу заузели су положаје између Кожуфа до Лерина. 

БОРБЕ 1916. ГОДИНЕ

Пошто су савезници приволелели Румунију да нападне Аустроугарску припремана је офанзива на Солунском фронту. Централне силе прозреле су савезничке намере и одлучиле се за напад. Бугари су 17. августа 1916. кренули у офанзиву и потисли су 3. српску армију. Савезнички контранапад отпочео је 14. септембра. Српска армија разбила је Бугаре у бици код Горничева и натерала непријатеља на одступање. Дринска дивизија водила је крваве борбе око Кајмакчалана који је запосела 30. октобра чиме је српска војска закорачила на територију своје државе. У луку Црне реке 1. армија остварила је значајну победу па су се Бугари повукли 40 километара што је за последицу имало ослобођење Битоља. У овим борбама Срби су имали 28.000 војника избачених из строја а Бугари и Немци 75.000. Након ових борби фронт се стабилизовао а затишје је потрајало све до 1918. године

1917. ГОДИНА

Солунски Фронт се стабилизовао крајем 1916. а током 1917. године Савезници нису покушавали да изврше пробој. У Србији је ситуација била доста тешка услед односа окупационих трупа и локалног становништва, а поготову је неповољан положај становништва на територијама под бугарском окупацијом.Крајем фебруара 1917. године избио је Топлички устанак као одговор локалног становништва на Бугаризацију, а вође устанка су биле војводе Коста Миловановић Пећанац и Коста Војновић. После почетних успеха окупационе власти су се организовале и сломиле отпор устаника уз одмазду над локалним становништвом.

ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА 

Од 1. јануара до 13. септембра 1918. године био је застој на Солунском фронту. Ово време употребљено је на појачање фронта и на припрему одлучне офанзиве. У овом циљу, Командант савезничких снага на Солунском фронту генерал Франше д'Епере, сазвао је 3. јула конференцију, којој је присуствовао Начелник Штаба српске Врховне Команде војвода Мишић.

Припреме за одлучну офанзиву на целом фронту почињу 6. јула, и трају све до 13. септембра. Основна идеја плана за офанзиву била је да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешнице изврши пробој непријатељског фронта на ширини од 30 километра а затим брзом офанзивом, проширити фронт пробоја и енергичним напредовањем доћи до линије - Демир Капија - Кавадарци. 

 У јесен 1918. године, упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на Солунском фронту. Крајем децембра 1917. године на место генерала Сараја, постављен је командант савезничких војска на солунском фронту, францускигенерал Гијома. По пријему дужности команданта Савезничких војска на Солунском фронту, генерал Гијома је тражио од српске Врховне Команде да прошири фронт своје војске, али Начелник Штаба српске Врховне Команде, генерал Петар Бојовић, није се сложио са тим и тражио је, напротив, да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промена - на место генерала Гојиме, дошао је генерал Франше Д‘Епере, а на место генерала Бојовића дошао је војвода Мишић, чију је Прву армију примио генерал Бојовић. Врховну команду над целом савезничком војском имао је француски генерал Франше д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра и војвода Живојин Мишић. У зору 15. септембра 1918. генерал Франше де Епере наређује да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије кренуле су у напад.

- Друга армија - војвода Степа Степановић на фронту: Сушица - Соко (17 км.). У првој линији: Шумадијска дивизија (десно крило), 17. француска колонијалана дивизија (центар) и 122. француска дивизија (лево крило). У другој линији: Тимочка дивизија, позади 17. француске дивизије, и Југословенска дивизија, позади 122. француске дивизије. На фронту ове армије било је укупно 351 оруђе. Према фронту ове армије била је цела 3 и део 2 бугарске дивизије.

- Прва армија - генерал Петар Бојовић на фронту Соко - Лешница (16,5 км.) У првој линији: Дринска дивизија (десно крило), Дунавска дивизија (лево крило). У другој линији: Моравска дивизија, позади средине фронта. На фронту ове дивизије пласирано је свега 203. оруђа. Према фронту ове армије био је део 2 и цела 4 бугарска дивизија. На расположењу Српске Врховне Команде била је Коњичка дивизија која је стајала позади Моравске дивизије, и 12 тешких оружја на Флоци.

План напада - Извршити пробој на делу фронта 2 армије између Камена и Сокола (9,5 км.), а затим ширити фронт пробојем у десно и енергичним напредовањем у правцу Демир Капије и Кавадараца. Прва армија потпомаже напад друге армије и енергично гони у правцу Црне реке. Трећег дана по предузетом нападу на фронту српских армија, извршити напад савезничким трупама код Дојрана, а деветог дана код Битоља, те да се фронт напада на српском фронту прошири на обе стране.

30. септембар - У подне према конвенцији од претходног дана су обустављена сва непријатељства 

СРБИЈА 1915. ГОДИНЕ - ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ

Иако је прву ратну годину завршила као победник Србија је била исцрпљена због огромних људских губитака и због разарања њених најплоднијих области. Осећао се недостатак и људске и сточне хране. Све се морало набављати из иностранства па су чак сено и слама увожени из Русије. Савезничка помоћ била је недовољна. Пошто је за српску војску требало сваког дана требало набавити 80 вагона људске и сточне хране у Прахову је 1915. године образована база за пријем пошиљки из Русије. Показало се да је због слабе инфраструктуре немогуће организовати иоле уредно снабдевање.

Тешкоће су биле вишеструко увећане појавом заразних болести. Нарочито су катастрофалне биле размере епидемије пегавог тифуса. Пренеле су је аустроугарске трупе из Босне. Приликом премештања ратних заробљеника из Ваљева у Ниш епидемија се проширила по целој земљи. Епидемија је сузбијена тек у пролеће 1915. године нешто због побољшања времена а највише због помоћи мисија из савезничких и неутралних земаља (укупно 82 лекара и 430 медицинских сестара). Епидемија је покосила 35.000 војника и преко 100.000 цивила; умрла су и 132 лекара од укупно 534. Иако се снабдевање побољшало с пролећем српска војска није имала одакле да попуни своје редове. Мобилисано је буквално све што је могло пушку носити. Према меморандуму Делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу, Србија је од 1. јула 1914. до октобра 1915. мобилисала 707.343 човека односно 24% укупног становништва (40% укупног броја мушког становништва) далеко више него било која зараћена земља. Иако је извесна помоћ стигла из Русије, Француске и Енглеске она није била довољна.

МАКЕНЗЕНОВА ОФАНЗИВА

Највећи ратни проблеми тек су се надвијали над Србијом и Црном Гором. У септембру 1915. у Срему и североисточној Босни прикупљала се аустроугарска 3. армија, у јужном Банату немачка 11. армија, у западној Бугарској бугарска 1. армија а јужније од ње 2. армија. Свим овим трупама - по неким подацима 800.000 људи савремено опремљених - командовао је немачки генералфелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Аугуст фон Макензен 

То је била непосредна припрема за концентричну офанзиву против Србије уз учешће елитних јединица три државе, а Макензен се показао у дотадашњем току рата као један од најспособнијих немачких команданата. Коначни договори о инвазији постигнути су још у пролеће 1915. а посебно приликом сусрета шефова генералштабова двеју царевина у Берлину 4. априла 1915. Тада је генерал Конрад нацртао скицу концентричне офанзиве на Србију: из Босне и Срема аустроугарске снаге, из Баната у правцу Оршаве немачке снаге, а из Бугарске њене армије потпомогнуте турскимјединицама. Немачки генерали оклевали су да преузму овај корак поштујући свог малог противника. Супротно томе немачко политичко вођство сматрало је да треба што пре поразити Србију јер би Русија, тешко тучена, са нестанком Србије изгубила повод за ратовање и склопила би сепаратни мир који јој је с немачке стране, околишано, нуђен још од краја 1914. године. 

Србија је нападачу могла да супростави највише 300.000 војника уз то великим делом старије животне доби развучених на близу 1.000 километара фронта и растурених на разне стране како би зауставили нападе са севера, запада и истока. Српске главне снаге овако су распоређене: 1. армија према Босни, 2. армија према Бугарској, 3. армија према северу, главни град браниле су трупе Одбране Београда чији је командант био Михаило Живковић. Врховна команда налазила се у Крагујевцу

Немачки генерали изузетно су озбиљно схватили српску војску. Испраћајући своје војнике цар Вилхелм им је поручио: „Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у три непосредна рата - против Турске, Бугарске и Аустроугарске - дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности и који су, на заставама попрсканим крвљу, написали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће само ваша енергија и спремност на највеће жртве и само потпуни презир према смрти омогућити да победите овај народ, да освојите његову земљу и да немачкој војсци донесете једну нову победу. Срећан пут ка победи и слави! Ура! Макензен је рекао својим трупама следеће: ...„Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бири и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе сјане немачке армије“. Удружене армије започеле су напад 6. октобра снажном артиљеријском ватром и мањим десантним акцијама а 7. октобра извршиле су главну операцију форсирања Дунава и Саве. Главнина немачких снага извела је напад источно од Београда са основним правцем подора ка долини Велике Мораве. Сектор Београда представљао је најважнију тачку непријатељског удара, највероватније због морално-политичке и пропагандне важности освајања српске престонице. На Београд је испаљено 30.000 граната међу њима и оне калибра 420 mm. Мада је брзо постало јасно да генерал Живковић не може одбранити главни град, који у стратегији врховне команде није имао значајније место, такође је постало јасно да ће ова операција стајати нападаче изузетно много жртава. Српске снаге су се стално окупљале и покушавале јуришима да одбаце непријатеља.

Мајор Драгутин Гавриловић издао је тада легендарну заповест: "Тачо у три часа, непријатељ има да буде разбијен нашим силним јуришем, разнет нашим бомбама и бајонетима. Образ Београда има да буде светао! Војници, Јунаци... Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук жртвован је за част Београда и отаџбине... Ви немате да се бринете за своје животе, јер они више не постоје... Зато напред у славу! Живео Београд!"

Мајор Драгутин Гавриловић 

Непријатељска офанзива текла је изузетно споро. 1. армија држала је 10 дана немачке снаге готово на полазним положајима. аекензенов начелник штаба могао је да запише следеће: отпор жесток! Срби се туку јуначки! Такође је црногорска војска задржала продор 62. аустроугарске дивизије на санџачком фронту и низом противудара задала нападачу озбиљне губитке. Бугарска је са три дана закашњења у напад кренула 14. октобра али је њена 1. армија прикована на полазним положајима. Како би скршили отпор Немци довлаче појачања Алпски корпус са француског бојишта и аустроугарску 10. брдску бригаду.

Срби под сталним притиском непријатељских снага одступају корак по корак. Месец дана након почетка инвазије нападачи су могли да констатују да су напредовали али и изгубили петину снага. За то време ситуација на македонском бојишту је постала критична. Брегалничка дивизија I позива није могла да заустави далеко надмоћнију бугарску 2. армију па су Бугари 19. октобра избили на Вардар, 22. октобра заузели Скопље а 26. октобра пошто су побуњени Албанци угрозили Србе с леђа лако заузели стратешки важну Качаничку клисуру. На овај начин одсечена је веза Срба са Егејским морем. Припретила је велика опасност снабдевању. Ипак постојала је нада у Савезничке снаге у Солуну и доиста, француске снаге су кренуле долином Вардара али овај маневар остао је без војног значаја. Савезници су обећавали Србији корпус од 150.000 људи али због неслагања у њихивим врховном командама до ове помоћи није дошло.

Десетине хиљада нејачи повлачилосе заједно са војском. Руски посланик јављао је да Србија представља покретну масу избеглица. Оволики број избеглица закрчио је и онако слабе саобраћајнице па је повлачење војске било изузетно отежано.

Српски званичници делили су судбину свога народа. На линији фронта били су команданти армија па чак и остарели краљ Петар. Занимљиво је да је непријатељ потппуно погрешно разумео појаву српског краља на фронту. Дошавши половином новембра у Берлин Иштван барон Буријан је рекао канцелару фон Бетман-Холвегу да је српски краљ примећен близу фронта и да лично сматра да је то знак да краљ хоће да се преда. Аристократи Двојне монархије једноставно нису могли да схвате да се с оне стране фронта у истом рову боре и сељак и краљ. Сви су очекивали да се појаве српски парламентарци и да траже мир па чак и силе Антанте али на седници владе у Крушевцу од 29. октобра 1915. закључено је да се има истрајати до краја у досадашњој политици. Српска војска и народ слили су се на Космет.

ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ 

Под притиском великеаустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 24. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море. Та одлука је донета после неуспелог покушаја да се војска повуче долином Вардарa, због продора бугарске армије, пресецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солунa. Српска војска је успела да избегне окружење. Али се војни и државни врх нашао пред дилемом шта даље да би се избегла најопаснија криза од почетка рата. Капитулација се категорички одбацила јер је она значила крај државе, а предлог војводе Живојина Мишића да се изврши против удар је одбијен јер није био адекватан односу снага. Државни врх донео је ипак одлуку да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали тамо би их дочекали Савезници помогли да се опораве, а онда би се опорављена Српска војска придружила савезничким снагама на Солунском фронту. Председник владе Никола Пашић упутио је савезничкој команди телеграм следеће садржине:

  „Србија иако се нашла у тешком положају, иако још може доћи и у још гори положај, решена је да иде до краја у борби против завојевача, одано и верно уз своје Савезнике издржаће цео рат, који ће завршити поразом непријатеља.“

После ове одлуке цела влада са председником Пашићем и краљем Петром I отишла је у цркву. При изласку из цркве председника Пашића је опсела маса избеглог и уплашеног народа питајући шта ће с њима бити очекујући речи утехе. Председник Пашић је уплашеном народу одговорио: Народе не бојте се, добро бити неће! У Римује 23. новембра 1915. основана комисија за снабдевање састављена од војно-поморских изасланика Француске, Велике Британије, Русије, Италије и војног изасланика Србије. Договорено је да се образују базе у Скадру и Драчу где би се одмах почели упућивати савезнички бродови са храном и другим потребама. У међувремену српска влада постиже споразум са председником албанске владе Есад пашом, који се сврстао у савезнике, о преласку Српске војске преко Албаније.

 Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор, слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима. Ипак, војнополитичко вођство Србије није променило своје схватање савезништва и даљег вођења рата. Прва колона је кренула, 26. новембра1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, 30. новембра 1915. из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тирани. А, из Пећи у повлачење крећу све три српске армије, главнина војске, правцем Пећ - Андријевица -Подгорица - Скадар. Трупе Нових области правцем Ђаковица - Везиров мост - Љум Кула - Скадар, а Тимочка војска и ореди из западне Македоније преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.

Какво је било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра: "Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта".

Иако је стање било зрело за капитулацију, појавила се идеја о контраофанзиви која је потицала од војводе Живојина Мишића; на четири састанка (29. новембар - 1. децембар) са Степом Степановићем, Павлом Јуришићем Штурмом и М. Живковићем, Мишић је предлагао контраофанзиву. Идеја није прихваћена, те је преостало да се поступи по наређењу Врховне команде.

Уништивши или закопавши тешке и пољске топове, српска војска је кренула 3. децембра пут Црне Горе и Албаније. Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су представљали напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, савезника Србије. 13. децембра главнина српске војске је била између Андријевице и Подгорице, а у периоду од 15. до 21. децембра је стигла у околину Скадра. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи.

После више од месец дана тешких маршева, по лошем времену, српска војска се окупила код Скадра, Драчa и Валоне. Долазак на албанску јадранску обалу није значио и коначан спас. На самој обали велики савезници нису били организовали задовољавајући прихват, а један савезник (Италија) се понашао као непријатељ. 28. децембар Николи Пашићу је уручена изјава италијанске владе у којој је речено да српска војска не прелази реку Шкумбу да не би дошла у сукоб са италијанском војском. У корист Срба је интервенисала руска дипломатија; пред руским послаником у Риму, италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино се бранио да је учинио све што је могао за спас српске војске што се није косило са „животним интересима Италије“. Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио циркулар руском цару Николају II тражећи помоћ. Он је стигао до цара Николаја 18. јануара и истог дана је Николај послао телеграм краљу Велике Британија и председнику Француске, у коме је рекао да ако српска војска не буде спасена, да ће Русија раскинути савез са њима. Интервенција руског цара је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону.

 28. јануара француска влада је одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена српска војска. Од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара превезено је на грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи. Прво искрцавање на Крфу, 'Острву спаса' како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији (Говино), шест километара северно од града Крфа. До априла се на Крфу прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.

Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали. Ни временске прилике нису биле наклоњене српским војницима јер је киша непрекидно падала данима. Преморена и измучена војска је под ведрим небом, без шатора и заклона седам дана тешко подносила ледену кишу. На острву Видо су искрцавани најтежи рањеници и болесници и то су углавном били најмлађи које је повлачење највише погодило Од 23. јануара до 23. марта 1916 умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, је претворено у „острво смрти", а море око њега у „плаву гробницу“. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.

Прелазак српске Врховне команде преко залеђеног

Везировог моста на Црном Дриму 

ПОСЛЕДИЦЕ

На овом путу српски народ је доживео један од највећих егзодуса у својој историји. У званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је o томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.

Српска војска се опоравила и реорганизовала до априла и таква је превезена на Солунски фронт где је добила свој сектор и играла важну улогу у његовом пробијању две године касније. 

СРБИЈА 1914.

Држање званичне Србије после првих вести о сарајевском атентату било је у складу са уобичајним реаговањима у тим приликама али и са извесном журбом да се суседној сили предочи како влада у Београду не само што жали већ и осуђује учињени злочин. Српски посланик у Бечу Јован М. Јовановић телеграфисао је у Београд у 19:16 часова; она је у 22:30 часова одговорила и наложила Јовановићу да изјави у име краљевске владе министру иностраних дела најдубље саучешће. Такође представници владе одмах су изјавили саучешће аустријском посланику у Београду. Како је Никола Пашић био због предизборне кампање у унутрашњости земље саучешће су изјавили министар правде и начелник министарства иностраних дела. Такође су биле прекинуте видовданске свечаности и наређена је дворска жалост. Српски посланик (амбасадор) је 30. јуна изјавио Бечу да ће српска влада судити свим атентаторима и саучесницима уколико се утврди да се налазе у Србији 

УЛТИМАТУМ

Јован М. Јовановић се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2. јулап ренесена тела убијених, надвојводе и његове супруге, у Беч спуштена је у његовом стану застава на пола копља. Прве недеље јула ни по чему нису наговештавале оно што се спремало. Оба цара, њихови министри и други чиновници отишли су на одмор, немачка штампа је престала да напада Србију, једно време није било демонстрација у Аустроугарској. Убрзо се чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског посланика па је ова вест примљена са олакшањем.

Ипак, све су ово биле варке политичких и војних врхова Аустрије и Немачке да би добили потребно време за припрему планова. Аустријски врх, плашећи се руске реакције на могућу војну интервенцију против Србије, тражио је из Берлина подршку за своје планове. Поред добијања потпуне подршке (укључујући и војну), после које је Аустроугарска одлучила да преда Србији представку за коју су били уверени да ће бити неприхватњива за њу, Беч је добио и доминантног савезника који се није презао да "саветује" о пожељним корацима (поготово када би Беч показао било какве знаке оклевања). По добијању немачке подршке, 7. јула на министарском заседању у Бечу је договорено да се Србији пошаље представка тешко прихватљива за њу, а 14. јула у Бад Ишлу је одлучено да се пошаље ултиматум, а не обична представка. Знајући да могу да изврше мобилизацију и концентрацију снага знатно пре Француза, а неупоредиво пре Руса,Немци су хтели да једним брзим продором кроз Белгију заобиђу француски одбрамбени механизам на граници са Немачком и за неколико недеља да баце Француску на колена а да потом прегрупишу војску и нанесу одлучујући пораз Русији.

Пре саме предаје ултимативне ноте и у Србији се претпостављало се да ће услови бити неприватљиви за њу и наговештавала се велика могућност за рат у случају одбијања захтева из представке.

Посланик Гизл је 23. јула (10. јула по ст. кал.) 1914. у 18 часова ултимативну представку предао заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова, како се не би дало времена дипломатском решавању проблема. Тренутак предаје је био одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника из Русије, где је боравио у званичној посети, пошто се желело спречити француско-руско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији. Текст ултиматума предат је осталим великим силама дан после, 24. јула како би се скратило њихово време за реакцију.

Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне службе, ултимативни захтев је изложен у десет тачака. Од владе Србије се тражило:

1. да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцију угрожавају њен територијални интегритет
2. да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду
3. да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске
4. да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске
5. да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства
6. да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске
7. да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића
8. да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора
9. да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна
10. да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију али да и суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест али и на тачку десет. Читајући 24. јула ултиматум Србији британски шеф дипломатије сер Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору грофу Менсдорфу да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави и притом је указао на тачку пет која директно угрожава независност једне државе. Чим је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава. Српска влада се састала дан по пријему представке по доласку г. Пашића из Ниша и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине. Гледиште Србије према ултиматуму показује лично писмо регента Александра руском цару Николају II упућено 24. јула:

Слично гледиште изнео је и Никола Пашић приликом сусрета са енглеским отправником послова. Увече 23. јула наређено је да се ухапсе Танкосић и Цигановић. Први је убрзо био ухапшен а други је побегао у унутрашњост Србије. Силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери. Балканске владе биле су углавном уздржане. На питање из Београда црногорска влада је одговорила да не може дати никакав савет и мисли да се треба држати онога што саветују Русија и Француска. 

Након ултиматума Аустроугарске од 23. јула 1914. године уследио је одговор Српске владе:

Српски одговор је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре шест часова. Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути. Одмах потом, у 18:15 часова, барон Гизл и особље посланства напустили су Београд и отишли за Земун. Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа,Народне банке у Ниш. Истог дана је објављен манифест Владе Србије српском народу о тренутној ситуацији, а сутрадан, 26/13. јула је издат проглас о мобилизацији. Исти дан мобилизација је објављена у Аустроугарској.

Сам одговор владе Србије  био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм II Немачки. Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало још два дана.

ОБЈАВА РАТА 

Влада Аустро-угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:

Дан после Аустро-угарска је почела да бомбардује Београд. 

РАТНЕ ПРОКЛАМАЦИЈЕ

Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јосифа I народима монархије у коме је стајало да смутње једног мржњом испуњеног непријатеља натерују Монархију да се лати мача у циљу одбране своје части, свог угледа и ранга велике силе и свог интегритета. Даље је Србија оптужена да поткопава поредак на југоистоку Монархије па да је царско-краљевска влада пошто је покушала да на миран начин реши спор нотом од 23. јула принуђена да отпочне рат.

Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио свој ратни проглас:

„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат... Невоље наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче... Моја је влада... хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изишла у сусрет аустроугарској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава... Нажалост, бечки државници осташе глухи... Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку... Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!“

Црна Гора је стала уз Србију а њен краљ Никола I Петровић обратио се прогласом народу 6. августа:

Три прогласа донела су три сасвим опречна садржаја. Проглас Фрање Јосифа оптуживао је Србију за вишегодишњу завереничку акцију против Монархије, а Црну Гору потпуно мимоилазио. Прогласи регента Александра и краља Николе оптуживали су Монархију да већ током дугог историјског периода спречава развитак српског народа, односно по црногорском тексту југословена уопште. Први проглас је тумачио објаву рата као природну последицу завереничког деловања, два друга прогласа тумачила су исту ту објаву рата као део већ започетог историјског процеса спутавања Срба. Фрања Јосиф позивао се правом велике силе да ратом штити своје интересе и интегритет, док су Александар и Никола позивали народ на одбрану од непријатеља. 

ВОЈСКЕ

АУСТРОУГАРСКЕ СНАГЕ 

Аустроугарским ратним планом, којег је у основним цртама Конрад фон Хецендорф, аустроугарски начелник штаба Врховне команде, разрадио још 1909. године, биле су предвиђене операције на три могућа фронта: према Русији на истоку (случај Р), према Италији (случај И) и према Србији и Црној Гори на Балкану (случај Б).Према том плану целокупне копнене снаге Монархије (1.100 батаљона, 425 ескадрона и 483 батерије, не рачунајући тврђавске) подељене су у три велике групе:

-Ешалон А (28 и по пешадијских и 10 коњичких дивизија као и 21 ландштурмска бригада) - главна група намењена за дејство на Источном фронту против Русије, или на југу против Италије

-Минимална група Балкан (8 пешадијских, 8 ландштурмских и маршевских бригада и неколико коњичких бригада) - предвиђена за дефанзивне операције према Србији и Црној Гори

-Ешалон Б (12 пешадијских и 2 коњичке дивизије) - улога групе да или подржи операције у Галицији против Русије или на југу против Италије или пак уколико не постоји опасност од Русије или Италије да заједно са Минималном групом Балкан води офанзивне операције против Србије и Црне Горе.

Мада је Русија одмах објавила мобилизацију ради заштите Србије, командант аустроугарске балканске војске генерал Поћорек, обавештен да су Србија и Црна Гора потпуно исцрпљене у претходним ратовима, одлучио је да са снагама предвиђеним за дефанзиву крене у офанзиву. Иако овакав потез није предвиђен ратним планом,Врховна команда се са њим сложила јер није веровала да ће се Русија застрашена од Немачке неодложно умешати. Са друге стране рачунало се да ће снаге Балканске војске брзо прегазити Србију и на тај начин омогућити ешалону Б да на време (18. дана мобилизације) отпочне транспортовање својих трупа у Галицију, а у исто време то ће убрзати одлуку Бугарске да ступи у рат на страни Централних сила. У духу ових предвиђања извршена је следећа концентрација аустроугарске Балканске војске и ешалона Б: 

-2. армија (4, 7. и 9. корпус) под генералом Бемом Ермолијем, прикупљена је у Срему и Банату где је према почетном операцијском плану требало да остане до 18. августа када је било предвиђено да се транспортује у Галицију (осим 8. корпуса који остаје да појача Пету армију). До тада могла се употребити за демонстративна дејства против Србије.

-5. армија (8. и 13. корпус) којо је командовао генерал Либеријус фон Франк груписана је на простору Бијељина, Зворник, Брчко са задатком да 12. августа изјутра форсира Дрину, а потом предузме енергично надирање ка Ваљеву и да га заузме најкасније до 18. августа. Једна дивизија ове армије требало је да наступа уз долину Дрине према Љубовији ради садејства са левим крилом 6. армије

-6. армија (15. и 16. корпус) под непосредном командом команданта Балканске војске генерала Оскара фон Поћорека концентрисана на простору Власеница, Рогатица,Калиновик, Сарајево, требало је да пређе у офанзиву тек када 5. армија заузме Ваљево и створи повољну операцијску основицу за војничку шетњу до Ниша. Њене трупе требале су да надиру ка Ужицу и Пљевљима а само две бригаде су остављене за одбрану Бока которске и Херцеговине.

Командант аустроугарске Балканске војске био је генерал Оскар фон Поћорек, врховни командант свих оперативних снага надвојвода Фридрих а начелник штаба Врховне команде генерал Конрад фон Хецендорф.

Аустроугарско командовање је своје оперативне замисли планирало на погрешној претпоставци да је борбена вредност српске и црногорске војске слаба те је лоше, временски и просторно, ускладила дејство својих армија пружајући могућност српским армијама да их потуку. Уместо на надире долином Велике Мораве њена офанзива је била планирана из Босне на тешко проходном терену пуном планинских баријера. Због тога концентрација Балканске војске није одговарала ни њеном задатку, ни географско-стратегијској ситуацији, ни начелу економије снага.

СРПСКО - ЦРНОГОРСКЕ СНАГЕ 

Одмах након предаје одговора на ултиматум аустроугарске владе српска влада је очекивала да ће бити бомбардован Београд. Стога је издато наређење да се двор, влада и трезор Народне банке одмах евакуишу у унутрашњост земље и да се трупе Дунавске дивизије I позива изведу у логоре јужно од града. Потписани су укази о враћању у активну службу генерала Живојина Мишића и Дамјана Поповића као и пуковникаМилоша Васића. Наређења о минирању Савског моста и преласка железнице у војне руке издата су претходног дана. Указ о мобилизацији целокупне војске издат је 25. јула у 22 часа. За први дан мобилизације одређена је недеља 26. јул. Одмах после објаве мобилизације формирана је врховна команда на челу са генералом Степом Степановићем као заступником војводе Путника. Она се истога дана преселила уКрагујевац. Интересантно је напоменути да влада, услед одсуства војводе Путника није донела никакву одлуку о одбрани Београда већ је ово деликатно питање оставила команданту Дунавске дивизије I позива Миливоју Анђелковићу Кајафи, чије су трупе поселе положаје на линијиГроцка-Ерино брдо-Торлак-Баново Брдо.

Мобилизација је оглашена на сличан начин као и у Првом балсканском рату. И овога пута Путников план мобилизације функционисао је савршено. Заштиту мобилизације вршиле су малобројне чете кадроваца из новоприпојених области, четници, трећепозивци и жандарми. Већ првог дана мобилизације почели су да пристижу добровољци из крајева Аустроугарске насељених Србима. На проглас о мобилизацији, обвезници су, иако је жетва била у пуном јеку, похрлили у своје команде. Упркос бројним тешкоћама захваљујући пожртвовању железничког особља и изузетном патриотском набоју мобилизација и концентрација војске текле су по плану. Сви борачки делови мобилисани су за 4-6 дана а неборачки за 6-12 дана. Мобилисано је 11 пешадијских дивизија I и II позива, једна коњичка дивизија и трупе трећег позива - укупно око 450.000 људи и 500 топова.

Наредба о мобилизацији црногорске војске издата је 28. јула, а већ сутрадан све јединице су биле спремне да крену ка концентрацијским местима. Мобилисано је укупни 35.000 људи и 65 топова које су формирали шест дивизија.

Војвода Путник није непосредно руководио мобилизацијом и концентрацијом српске војске, јер се у тим тешким тренуцима српске историје затекао у познатој аустроугарској бањи Глајхенбергу. Па ипак, непосредне припреме за одбрану земље од аустроугарске агресије вршене су по његовим интенцијама и плановима. Говорећи о припремама српске војске за Балкански рат, генерал Томац истиче да су сви планови за тај рат били тако педантно разрађени да би мобилизација и концентрација војске, све да је Путник био одсутан, текле онако како је он предвидео. Управо то се догодило 1914. године. Концентрација је вршена по плану који је војвода Путник разрадио са својим помоћником генералом Мишићем 1908-1909 (види Анексиона криза). Када је требало објавити указ о мобилизацији утврђено је да се кључ од касе у којој су планови налази код одсутног Путника па су пуковници Душан Пешић и Живко Павловић разбили касу како би дошли до тих планова.

Основна идеја српског ратног плана била је: Држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни а тада дејствовати према ситуацији. Војвода Путник се одмах упутио ка Србији, где је и стигао преко Румуније. Живко Павловић сматра да је Путник пуштен из Монархије на интервенцију руске, француске и енглеске дипломатије. Генерал Алфред Краус у својој књизи "Из теорије и праксе у ратној вештини" наводи да му је начелник Главног генералштаба Конрад на питање зашто је тако значајна личност ослобођена рекао: Ја сам предложио цару ослобођење Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник него један од млађих генерала школованих у Француској.

Српској влади није било јасно какав ће став према рату заузети мале балканске земље. Грчка и Румунија неће се мешати у рат између Србије и Аустроугарске и држаће Бугарску у шаху. Што се Бугарске тиче многи знакови указивали су на то да њени владајући кругови једва чекају погодну прилику да се реванширају Србију због пораза у претходном рату. По објави рата српски посланик у Софији - Чолакантић упозорио је владу да је потребно обратити нарочиту пажњу на пругу Солун-Ниш јер је Бугарска прикупила око 10.000 комита ради оружане акције уМакедонији. Слична ситуација била је и са Албанијом. Тамо су аустроугарски агенти развили живу активност како би у погодном тренутку побунили шиптарско становништво Космета и Македоније. У том циљу управо на дан објаве рата упућена је у Албанију пошиљка од 2.000 пушака, 100.000 метака и 50.000 круна.

У оваквој ситуацији Путникова главна брига била је како сачувати слободу дејстава главних снага српске војске док се не утврди којим правцем ће ићи главни аустроугарски напад. Стога је почетни операцијски план изражен директивом врховне команде број 796 од 8. августа1914. предвиђао следећу концентрацију српских снага:

-  Врховни командант: регент Александар Карађорђевић, начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, помоћник начелника штаба генерал Живојин Мишић

- 1. армија (Тимочка I, Моравска, Дунавска и Тимочка дивизија II позива и Коњичка дивизија) под командом генерала Петра Бојовићараспоређена је на простору Смедеревска Паланка, Топола, Рача, са Браничевским одредом (ојачана Дунавска дивизија II позива) на десној обали Дунава од Голупца до ушћа Мораве

- 2. армија (Шумадијска, Моравска, Дунавска и Комбинована дивизија I позива) под командом генерала Степе Степановића на линијиАранђеловац-Лазаревац са ојачаном Дунавском дивизијом I позива код Београда

- 3. армија (Дринска I и Дринска дивизија II позива, Шабачки, Лознички, Обреновачки и Љубовијски одред) којом је командовао генералПавле Јуришић Штурм концентрисана је на северозападној граници од ушћа реке Колубаре до Љубовије са Дринском дивизијом I позива у рејону Ваљева.

- Ужичка војска (Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред) под командом генерала Милоша Божановића на просторуУжице, Рогатица, Бајина Башта, Прибој.

Концентрација црногорске војске извршена је на следећи начин:

- Врховни командант: краљ Никола Петровић, начелник штаба врховне команде-сердар Јанко Вукотић који је истовремено био и председник владе, министар војске и командант Херцеговачког одреда;

- Ловћенски одред (8.000 људи и 26 топова), дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен-Суторман са задатком да затвори све правце који од Бока которске воде ка Цетињу и Ријеци Црнојевића;

- Херцеговачки одред (15.000 људи и 20 топова) којим је непосредно командовао сердар Јанко Вукотић груписан на граничном фронту Крстац-Грахово-Трубјела ради затварања праваца који из Боке, Требиња, Билеће и Гацка воде ка Никшићу.

- Санџачки одред (6.000 људи и 6 топова) бригадира Луке Гојнића са задатком да спречи продор непријатеља од Чајнича и Челебића ка Пљевљима и да одржва везу са српском војском;

- Старосрбијански одред (6.000 људи и 12 топова) бригадира Радомира Вешевића на граници према Албанији.

Црногорска војска била је кордонски распоређена на граничном фронту дугом 500 километара без икакве резерве. Ово је онемогућило било какво дејство по дубини већ је криза на фронту могла бити отклоњење само рокирањем. У Црну Гору упућена је група српских официра на челу са генералом Божидаром Јанковићем да координира садејства српске и црногорске војске.

ПРВА АУСТРОУГАРСКА ОФАНЗИВА

Знајући да су главне српске снаге концентрисане ка северу и сматрајући да је борбена вредност српске војске мала Поћорек је снагама предвиђеним за дефанзиву одлучио да нападне.

Операције аустроугарске Балканске војске против Србије почеле су 12. августа изјутра. Док је 2. армија вршила снажан демонстративан напад дуж обале Саве, трупе 5. армије почеле су форсирање Дрине код села Амајлије и Батар.

Српска врховна команда одлучила је да не чека непријатељски напад у пасивном положају. Током 13. августа дуге маршевске колоне 1. и 2. армије хитале су по августовској жеги према северозападу одакле је допирала грмљавина топова. За то време трупе 3. српске армије пружале су жесток отпор како би дале времена и простора главнини српских снага за контранапад.

Сагледавши сва ова дешавања српска врховна команда је напустила почетни план који је предвиђао главни напад на северу и одлучила да 3. армија што дуже задржава непријатеља и да 2. армија са својим главним снагама (Комбинована и Моравска дивизија I позива) изврши марш маневар преко Коцељева и Текериша и да енергично нападне леви бок непријатеља који продире долином Јадра а помоћним да поврати Шабац или да поседне погодне положаје јужно од града и да упорно брани правац за Коцељеву. Војвода Путник је након три дана сагледавања ситуације донео одлуку да непријатељу наметне битку маневарског типа. Аустроугарско командовање очекивало је решавајућу битку на падинама западно од Ваљева па је наставила наступање са циљем да избије на линију Крупањ-Завлака-Текериш. Њене трупе су у складу са ондашњом аустроугарском и немачком доктрином наптредовале у 6 маршевских колона без армијске резерве. Тежила је да обухвати оба крила српске 3. армије. Ниједна колона није успела да главним снагама достигне свој маршевски циљ 

ЦЕРСКА БИТКА

У ноћи између 15. и 16. августа 1914. године 2. прекобројни пук Комбиноване дивизије код Текериша је започео битку која се 16. августа распламсала на падинама Цераа која се 20. августа завршила потпуним аустроугарским поразом и протеривањем непријатеља из земље. За ову победу генерал Степа Степановић је добио војводскичин. Његова главна заслуга је у томе што је увидео стратегијски значај Цера и што је самоиницијативно наредио запоседање врха Косанин град трупама Комбиноване дивизије. У овим борбама аустроугарска војска је имала 23.000 мртвих и рањених и око 4.000 заробљених официра и војника док је српска војска имала 16.000 избачених из строја. Победа српске војске на Церу била је уједно прва савезничка победа у Првом светском рату.

БИТКА НА ДРИНИ

Од 8. септембра 1914. аустроугарска 5. армија вршила је нови притисак на Дрини и Сави. Српска Прва армија се због тога морала повући из Срема (а и због тога што изведена офанзива није имала дугорочан стратешки карактер). Српско високо командовање сматрало је након тешких борби на десној обали Дрине да је аутроугарска офанзива сломљена и да је непријатељ потучен. Али, српска војска није имала снаге да одбаци непријатеља па је дошло до рововске војне која је у историју ушла под именом Дринска битка. Најжешће борбе вођене су на падинама Гучева поготово на Мачковом камену где су обе стране покушавале да збаце непријатеља са овог стратешки битног виса.

КОЛУБАРСКА БИТКА

 Краћи прекид активних операција био је предах пред још теже борбе. Аустроугарска балканска војска попунила је свој састав и опрему, одморила се и нарочито појачала артиљерију. Њен трећи општи напад почео је 6. новембра ураганском артиљеријском ватром и снажним дејством 6. армије из сектора Сребреница-Љубовија а 5. армије са положаја у Мачви. Српска војска је тада била овако распоређена: 2. армија у Мачви, јужније од ње 3. армија у Јадру, даље 1. армија јужније од Крупња и као и дотада на крајњем левом крилу српског фронта налазила се Ужичка војска. Аустроугарске снаге су биле боље опремљене, нарочито су имале јачу артиљерију, а биле су изузетно мотивисане. Не жалећи жртве и наступајући најодлучније оне су поколебале српске редове и убрзо су их натерале на повлачење на целој линији фронта. Српска војска је била озбиљно угрожена због похабане опреме а нарочито због недостатка артиљеријске муниције. 1. армија задобила је снажан ударац. Стање на фронту било је изузетно тешко па је 8. новембра у Ваљеву одржана заједничка седница владе и врховне команде под председништвом регента н

САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ

Сам атентат није био усмерен да значајно ослаби Монархију и намерно покрене рат јер ниједан од атентатора није био довољно политички образован да би могао тако нешто исковати. Сви учесници у атентату су били студенти или малолетна лица. Овоме у прилог иде још и чињеница да су та времена била обележена атентатима (нпр. атентат на аустријску царицу Елизабету, 10. септембра 1898. године у њеној посети Италији, као и то да надвојвода Франц Фердинанд није био много утицајан у царству и да се залагао за идеју да Монархија буде уређена као тријалистичка, тј. да словенске земље добију исти статус као Мађари, тј. да добију већа права чиме је хтео да очува мир у Монархији. Сам атентат није у почетку био усмерен на престолонаследника, већ на гувернера Босне и Херцеговине,Оскара Поћорека. Планови за његово убиство почели су да се кују тек пошто се тајним каналима у Српској обавештајној служби на челу са Драгутином Димитријевићем сазнало да аустроугарски престолонаследник долази у Сарајево да надгледа војне маневре. Активностима на граници, пребацивању тројице младића са оружјем у Босну био је обавештен српски председник владе, Никола Пашић. Он је српском амбасадору у Монархији наредио да вести пренесе државном врху међутим, он је то пренео превише дискретно, говорећи да су маневри и показивање моћи на српски верски празник можда превише провокативни. У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља где су се одржавали маневри до Градске већнице: Мехмед Мехмедбашић, Васа Чубриловић, Недељко Чабриновић је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони, Цветко Поповић, Данило Илић, Трифко Грабеж, Гаврило Принцип: као и остали атентатори низ улицу су чули експлозију бомбе и напустили своја места. Необичним сплетом случајности, надвојводин аутомобил је у тренутку прошао поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ. Први хитац је ранио надвојводу у врат, а други, намењен гувернеру Босне Поћореку, ранио је Софију у предео абдомена. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера. Принцип је, као и Чабриновић, покушао да почини самоубиство, капсулом цијанида, но и у његовом случају је отров затајио. Покушај да себи испали хитац у главу предухитрили су припадници полиције.

ОДГОВОРНОСТ ЗА АТЕНТАТ 

У овако компликованим ситуацијама не може се пребацити одговорност једној држави као што је то учинила Аустроугарскаоптужујући Србију да је она организовала атентат. Аустроугарска влада није располагала ни са једним материјалним доказом о умешаности Србије у атентат. У оптужби су стајале само инсуинације без валидних доказа. Оптужба на рачун Српске владе је била апсурдна с обзиром да је у време атентата:

- Србија била слаба после Балканских ратова и сасвним неспремна за рат, ни против Аустроугарске, а камоли и против њене природне савезнице, Немачке. Од таквог непромишљеног чина она је могла имати само непоправљиве штете, и српска влада је засигурно најмање пожелела атентат од стране било кога на престолонаследника суседне јој силе, која је узгред речено, тражила и најмаљи повод као оправдање да нападнеСрбију.

- У Србији је трајала предизборна кампања, тако да су све радње Пашићеве владе биле усмерене на то како да придобије што више бирача а не на то како да сигурно изазове рат. Аустроугарска монархија је, нарочито послеБалканских ратова у којима је Србија заједно са Црном Гором успешно ратовала, појачала антисрпску пропаганду називајући Србију "подстрекачем свих револуционарних покрета на Балкану" што је била опака али и неутемељена оптужба. Оваква, на махове хистерична пропаганда, имала је за циљ да сопствену јавност придобије и припреми за будуће планиране акције и евентуални "казнени рат" против "непослушне Србије“.

Млада Босна је била полуилегална организација за чије су постојање знале аустроугарске власти и после ранијих неуспелих атентата њених припадника већина њених чланова имала је полицијске досијее и будно су се пратиле њихове активности. Да ствари буду "чудније", на неколико дана пред сам атентат, за који су полицијски органи знали да ће се десити, само је њих неколицина притворена из безбедносних разлога. Потенцијални атентатори су намерно остављени на слободи. Пропаганда је добила жељену, опаку тежину кад се у њен контекст убацио податак да је начелник српске контра-обавештајне службе био главом пуковник Драгутин Димитријевић Апис, један од главних актера у Мајском преврату 1903. г.. Према аустроугарским пропагандистичким подацима, пуковник Апис је "сарађивао са припадницима Младе Босне“. Сарадња је појам који се по жељи може тумачити и злонамерно. Међутим, посао је човека на тако одговорном месту, као што је начелник Главног обавештајног одељења једне земље, између осталог, да има увида какве све особе улазе, крећу се кроз дотичну земљу и излазе из ње. Природа његовог посла је и да сарађује, боље речено да контактира са (не)сумњивим особама, ради безбедности његове земље. Према новијим сазнањима, управо је пуковник Апис заслужан што су аустроугарске власти на време добиле анонимну дојаву да се на надвојводу Фердинанда припрема атентат. Дакле, пуковник Д. Д. Апис је као ревносан и одговоран човек у служби интереса свје земље, био свестан последица по Србију од таквог, у сваком погледу штетног чина какав је атентат на надвојводу Фердинанда.

С друге стране, не може се рећи да је Аустроугарска невина. Наиме, она је сигурно, и без наговештаја са српске стране, знала да је Видовдан велики верски празник код Срба и још да је повезан са великим националним поносом везаним за Косовску битку из 1389. године. Војни маневри, које је престолонаследник надгледао, су били организовани са главном намером провоцирања Србије, и уједно да би се застрашили, пре свега, бунтовни Срби из Босне и Херцеговине. Што је најважније, посредно, заСарајевски атентат, најодговорније су велике силе. Оне су пошто-пото избегавале војну конфронтацију са Немачком и Аустроугарском. Гледајући своје, пре свега унутрашње интересе, свесно су занемариле очигледне аустроугарске и немачке планове о покоравању Истока. Велике силе су допустиле да се још на Берлинском конгресу, на коме су оне водиле главну реч, простор Балканског полуострва преуреди према жељама немачког канцелара Ото фон Бизмарка. Помало од свачије (не)одговорности, али највише због немачких захтева за новом поделом колонија, је допринело директно, не само организовању атентата, него и избијању Првог светског рата. Аустроугарска и Немачка су по сваку цену желе општи, па га он био и светски, рат. Немачка ради поменутих њених захтве за новом поделом колонија аАустроугарска ради покоравања Србије и даљег продора на Исток. Ово су савремене историјске чињенице.

Неспорно је да су атентаори били чланови организације Млада Босна, те да су аустроугарске власти убрзо све главне њене чланове похапсили и осудили на адекватне казне. Такође, ниједан од ухапшених Младобосанаца, који су у истражном поступки подвргнути најтежим облицима мучења, није признао било какву своју везу с било којом организацијом из Србије, или са било којим њеним држављанином, односно није доказана умешаност Србије у атентат. Каснија "истраживања", пре би се рекло публициста жељних сензациолизма и добити од продаје таквих њихових књига, доводе у везу Масоне са атентаторима, потрепљујући своју недоказану тврдњу да је наводно београдски индустријалац Дамљановић, иначе масон, лично поклонио пиштољ Г. Принципу из кога је овај испалио судбоносне хице.

Чињеница је да се до дан данас "Одговорност за атентат" не може приписати ником другом до атентаторима из редова Младе Босне. 

Гаврило Принцип 

БАЛКАНСКИ РАТОВИ

ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ

Први балкански рат, који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године су водиле балканске земље:Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска (чланице Балканског савеза) против Османског царства. Армије балканских држава су успеле да савладају бројчано слабије и стратешки лоше организоване армије Османског царства што им је омогућило да постигну брзу победу. Рат је окончан миром по коме је Османско царство било принуђено да се одрекне скоро свих својих територија на Европском континенту (Балканском полуострву) које су касније подељене међу савезницима и на којима је касније створена нова држава - Кнежевина Албанија. Упркос њиховој апсолутној победи у Првом балканском рату, чланице Балканског савеза су биле незадовољне постигнутим мировним уговором јер је мировни уговор, који су скројиле велике силе, био противан ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле и договориле. Отклањањем претње коју је представљало Османско царство и незадовољство мировним уговором подигле су се тензије међу доскорашњим савезницама што ће ускоро резултирати Другим балканским ратом.

Тензије међу балканским државама (углавном између Србије и Бугарске) због претензија према територијама Османског царства као што је била Румелија (Источна Румелија), Тракија и Македонија су спласле интервенцијом великих сила средином 19-ог века. Циљ интервенције био је да се осигура већа заштита хришћана у османским провинцијама са већинским хришћанским становништвом које је што се криза царства све више продубљивала било изложено све већим притисцима и прогонима. До 1867. године, Грчка, Србија и Црна Гора су осигурале своју независност, која је и потврђена на Берлинском конгресу деценију касније.

Крајем 19-ог и почетком 20-ог века Османско царство се налазило у великој кризи и стално су га потресали како унутрашњи тако и спољашњи удари тако да његова дипломатија и армија нису биле у ситуацији да бране интересе и интегритет царства. Италијанска победа у Турско-италијанском рату је имала велики утицај на Балканске државе да се припреме за рат против Османског царства тако да су Балканске државе под покровитељством Русије, у пролеће 1912. године почеле са преговорима а почетком јесени 1912. године и створиле Балкански савез. Чланице Балканског савеза су напале Османско царство, мало пре завршетка Турско-италијанског рата.

И пре почетка рата неке од чланица Балканског Савеза (посебно Србија и Бугарска) су имале планове за ширење својих граница. Крајем 19-ог и почетком 20-ог века појављивале су се у одређеним српским круговима жеље за територијалним ширењем, а један од потенцијалних праваца је био запад или Босна и Херцеговина. Међутим и уБечу су већ дуго постојали планови који су се тицали Босне и Херцеговине и њеног припајања монархији што је и учињено Аустроугарском окупацијом (1878) па онда и анексијом Босне и Херцеговине (у октобру 1908). Аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине Србији је ускраћена прилика да се шири према западу, зато сеКосмет и југ Србије наметао као логични и једини правац према коме је Србија могла да шири своје границе. Бугарска, која је у априлу 1909. осигурала потврду о својој независности и од Османског царства, уживала је уједно и пријатељство и подршку Русије, такође је имала претензије на Тракију и Македонију као могуће правце за ширење својих граница.

Реагујући на стварање Савеза, велике силе, нарочито Француска и Аустроугарска, су покушале да одговоре чланице савеза да иду у рат али им то није успело. Крајем септембра и чланице Балканског савеза и Османско царство су мобилисали своје армије и спремили се за рат. Црна Гора је била прва чланица савеза која је 8. октобра, објавила рат Османском царству. Остале три чланице су, 13. октобра послале ултиматум Порти који је она није могла да прихвати тако да су се 17. и 18. октобра у рат укључиле и остале чланице.

РАТНИ ПЛАНОВИ

Савезници нису разрадили заједнички план наступања нити су начинили било какав покушај координације међу собом. Тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Бугари су се суочили са већином Османлијских снага, које су штитиле путеве до Цариграда, у Тракији, са секундарним операцијама према Македонији; Срби и Црногорци су оперисали на према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна као и према Епиру и Јонији (Јањинама). 

ПЛАН БУГАРСКЕ

Бугарска, често називана „Пруска Балкана“, је била војнички најјача од све четири државе савезнице, са великом, добро обученом и добро опремљеном армијом. У периоду мира армија је бројила 60.000 војника, у току рата тај број је повећан на 370.000 војника, а до краја рата мобилисано је скоро 600.000 војника, што је био огроман број војника за једну државу која је тада имала 4.300.000 становника. Бугарске снаге бројиле су; 9 пешадијских дивизија, 1 коњичку дивизију и 1.116 артиљеријских цеви. Званично врховни командант бугарских снага је био цар Фердинанд, мада је заправо команда била у рукама његовог заменика, генерала Михајла Савова. Бугари су такође поседовали малу морнарицу од шест торпедних чамаца, који су углавном патролирали бугарском обалом Црног мора.

Главни бугарски циљеви су били освајање Тракије и Македоније. Међутим, Македонија је требала бити подељена између Бугарске, Србије и Грчке, али Бугари су се и даље надали да ће њима припасти највећи део Македоније заједно са важним лучким градом Солуном. Бугари су развили већину снага у Тракији, формирајући три армије; Прва армија, под командом генерала Васила Кутинчева, имала је у свом саставу 3 пешадијске дивизије и била је развијена јужно од Јамбола, са задатком да оперише низ реку Тунџу. Друга армија, под командом генерала Николе Иванова, имала је у свом саставу 2 пешадијске дивизије и 1 пешадијску бригаду, била је развијена западно од Прве армије са задатком да заузме јаку град-тврђаву Једрене (Адријанопољ). Трећа армија, под командом генерала Радка Димитриева, била је развијена источно и иза Прве армије, и била је ојачана коњичком дивизијом која је била скривена од Османлијске команде. Трећа армија је у свом саставу имала 3 пешадијске дивизије и имала је задатак да пређе преко планине Страње и заузме тврђаву (Лозенград) Кирк Килиссе. Друга и 7-ма дивизија добиле су засебне улоге, и оперисале су у Западној Тракији и источној Македонији.

ПЛАН СРБИЈЕ

Србија је успела да сазове 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом бившег министра рата Радомира Путника. Српска висока команда, је према предратно формираним стратегијама закључила да ће се одлучујућа битка против Турске Вардарске армије највероватније одиграти у висоравни Овче Поље, испред Скопља. У ту сврху су основане три армије чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима уНовопазарском санџаку.

Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, састојала се од једне српске и једне бугарске дивизије. Чинила је лево крило снага и имала је наређење да напредује према Страцину. Укључење бугарске дивизије у другу армију, је био чин предратног договора између српских и бугарских команданата, али је одмах по почетку рата бугарска дивизија одбила да слуша и поштује наређења генерала Степе Степановића, и само је поштовала наређења која су стигла из бугарске високе команде. Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној Бици код Овче Поља.

ПЛАН ГРЧКЕ

Грчка је сматрана најслабијом од три главна савезника, због тога што је претрпела пораз од Османског царства у Грчко-турском рату (1897. године), и од ње се није очекивало да одлучно допринесе у борбама против османлијске армије. Успела је да сазове око 120.000 војника, од којих је 80.000 имало учешће у рату. Међутим, Грчка је имала јаку морнарицу, која је била од виталног значаја за Савез, зато што је могла да спречи брза турска појачања из Азије у Европу. Како је грчки амбасадор у Софији изјавио током преговора који су претходили грчком уласку у савез: „Грчка може да обезбеди 600.000 војника за рат. 200.000 војника за борбу на ратишту, а наша флота ће спречити турска појачања од отприлике 400.000 војника која би иначе била превезена од Галипоља до Солуна.“

Када је рат почео војска је још увек била под реорганизацијом Француске војне мисије. Након мобилизације, основане су две армије.Тесалијска армија, под командом престолонаследника Константина, са генерал-поручником Панагиотисом Данглисом као његовим шефом генералштаба, састојала се од 7 пешадијских дивизија, једне коњичке бригаде и 4 независна Евзони батаљона, и бројила је око 100.000 војника. Од ње се очекивало да савлада утврђене пограничне турске положаје и напредује према западној и централној Македонији, са циљем да заузме Солун. Осталих 10.000 до 13.000 војника, су били додељени Епирској армији, под командом генерал-поручника Константиноса Сапоунтзакиса, чији је задатак био да напредује према Епиру. Пошто није постојала шанса да ће моћи да заузме главни град Епира и јаку град-тврђаву Јањину, њена мисија је се сводила на то да држи турске снаге у региону заузетим све док Тесалијска армија не заврши своје операције и пошаље појачања.

Од грчке морнарице, се у међувремену очекивало, да заузме острва у Егејском мору која су још увек била под османлијском влашћу и да осигура превласт на мору. Овај задатак је био поверен Егејској флоти, под командом контра-адмирала Павлоса Кудуриотиса, и у ту сврху флоти су додељена 3 бојна брода, 7 разарача, и најновијија крстарица Авероф, на којој су у почетку лежале све грчке наде за превласт на Егејском мору. Такође су основане мале групе разарача и торпедних чамаца са задатком да очисте Егејско и Јонско море од малих Османлијских пловила. Грчка војска се касније спојила са српским трупама.

ПЛАН ЦРНЕ ГОРЕ

Црногорци су имали репутацију искусних бораца, али је њихова војска била мала и застарела. Црна Гора је имала око 35 600 војника са 126 топова и имала је 4 дивизије, свака од 3 бригаде. Врховни командант био је краљ Никола, мада се права команда налазила у рукама начелника генералштаба генерала Лазаревића. Главни циљ црногорске војске било је освајање Скадра, док су секундарне операције биле усмерене ка Новом Пазару.

ОСМАНСКО ЦАРСТВО

Османлије су се 1912. године, налазиле у тешкој позицији. Још увек су били у већ одуженом рату са италијанима у Либији, који је трајао до 15 (18) октобра, неколико дана по почетку Балканског рата. То је био један од разлога што нису били у могућности да значајније појачају своје положаје на Балкану, како су се односи са балканским државама погоршавали.

Османлијске војне способности су биле увелико ометене нестабилностима у царству које је проузроковала Младотурска револуција и неколико противреволуционалних побуна у следећим месецима (противреволуционарна побуна (1909) и 31. мартовски инцидент). Начињени су покушаји да се војска реорганизује под Немачком војном мисијом, али ефекти реорганизације су били дискутабилни. Регуларна војска (низам) је била добро опремљена и обучена, али јединице које су служиле као допуне и резерве регуларној војсци (редифи) су биле састављене од немуслиманског становништва нису показале задовољавајуће борбене способности.

Османлије су могле да сакупе и пошаљу далеко већи број војника у рату против Балканског савеза, али пошто је грчка морнарица контролисала Егејско море, трупе су морале да буду пребачене из Азије у Европу копненим путем и то само једном железничком пругом.

Начелник генералштаба војске Османског царства у периоду од 1908. до 1914. године је био Ахмед Изет-паша. Када је избио Први балкански рат он је био у Јемену. Генерал Назим-паша није следио ставке плана Ахмед Изет-паше по којем је у случају напада балканских савезника требало повући војску на запад на територују коју данас обухвата Албанија, а на исток у Румелију и спроводити одбрамбену тактику док се војска из азијских провинција царства постави на положаје на Балкану. Назим-паша је уместо тога донео, показало се катастрофалну, одлуку да се истовремено сукоби са војскама балканских савезника које су у том тренутку биле бројчано знатно надмоћније. 

РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ

Црна Гора је 8. октобра 1912. године, објавила рат Османском царству и тиме започела Први балкански рат.

ОПЕРАЦИЈЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Све веће битке које је краљевина Србија водила у Првом балканском рату су биле на просторима Македоније. План српске војске је био да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага.

Српски команданти су сматрали да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље. Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата трајала је између 23-24 октобра 1912. године, и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом (генералРадомир Путник је после битке унапређен у чин војводе). После овог тешког пораза, османлијска армија је била принуђена да напусти већи део вардарске долине уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу. Битка код Прилепа, била је друга битка у Првом балканском рату која се одиграла 3. новембра 1912. године. Српска војска се борила против османлијске војске близу града Прилепа. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење. битка код Битоља, је била трећа велика битка коју је водила српска војска против османлијског царства и одиграла се близу Битоља и трајала је између 16-19 новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године. Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са симболички важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана. Српска Прва армија је била највећа по броју и снази и водила већину битака у Првом балканском рату, тако да су неки Срби желели да Прва армија настави да напредује низ вардарску долину до Солуна. Војвода Путник је то одбио, пошто је био свестан да Аустроугарска неће прихватити Српски излазак на море а посебно не на Јонско море, а пошто су Бугари и Грци већ били у Солуну, појављивање српских снага у Солуну би само још више замрсило већ сложену ситуацију. Мање српске јединице су послате у Санџак да координишу са Црногорцима. Врховни командант српске војске је био генерал Радомир Путник.На прва два фронта снаге Црне Горе са једне и трупе Србије са друге стране ослободиле су Рашку, Метохију и Косово и тако успоставиле заједничку границу, након чега се већи део војске Црне Горе окренуо опсади Скадра, који је представљао најјаче турско упориште у том делу Балкана.

ОПЕРАЦИЈЕ БУГАРСКЕ

Прве велике битке у Првом балканском рату су биле, на одбраменој линији Адријанопољ - Кирк Килисе (Лозенград), где су бугарска Прва и Трећа армија (заједно 110.000 војника) поразиле османлијску источну армију (130.000 војника) близу Гечкенлија, Селиолуа и Петре. Тврђава Једрене (данас Едирне у Турској) је опседнута а Кирк Килисе (Лозенград) је заузет без отпора под притиском Бугарске Треће армије. Бугарска висока команда је одлучила да сачека неколико дана, што је дало османлијама времена да заузму одбрамбене положаје на линији Лулебургаз-Караагач-Бунархисар. Упркос томе, Бугарска Прва и Трећа армија су поразиле османлијске снаге које су бројиле неких 130.000 војника, и стигле до Мраморног мора. Османлије су уз помоћ нових појачања из Азије, успели да успоставе трећи и најјачи одбрамбени положај на линији Чаталџа, одмах преко пута полуострва на коме се налазиоИстанбул (Константинопољ). Бугари су 17. новембра, отпочели са нападима на линију Чаталџа, али су овога пута били одбијени.

Османлије и Бугари су се 3. децембра, сложили да се склопи примирје којем су присуствовали представници Србије и Црне Горе. После потписаног примирја почели су мировни преговори у Лондону, на којима су учествовали и представници Грчке иако су они одбили да се склопе мир јер је Грчка планирала да настави војне операције у Епиру са циљем заузимања Јањине. Мировни преговори су прекинути 9. фебруара, када је Младотурски пуч у Цариграду под вођством Енвер Паше збацио владу Киамил Паше. По истеку примирја 16. фебруара, настављена су ратна дејства.

Бугари су 11. марта, отпочели са последњим нападом на Једрене (Адријанопољ). Бугарске снаге, под командом генерала Николе Иванова, појачане са српском другом армијом (тачније две српске дивизије и нешто помоћних јединица) генерала Степе Степановића и српском тешком артиљеријом (38 опсадних топова и хаубице промера од 120 и 150 mm), заузеле су „неосвојиви“ град. Истовремено, Срби и Црногорци су успели да освоје Скадар а Грци су заузели Јањине пошто су савладали османлијске положаје код Бизанија. Мир између Османског царства и Балканског Савеза је закључен 30. маја 1913. године. 

ОПЕРАЦИЈЕ ГРЧКЕ

Тесалијска армија, под командом престолонаследника Константина напредовала је према Солуну из правца југа, и успешно је савладала османлијски отпор код Сарантапора. После још једне грчке победе код Пазара (Ениџе Вардар) (Јаница, Грчка), град Солун и његов гарнизон су се предали Грцима 9. новембра. У исто време Бугари су послали своју Седму дивизију са севера у правцу града али је она стигла дан после предаје града Грцима. До 10. новембра, грчка окупациона зона се проширила од Дојранског језера до реке Струме. Међутим, у западној Македонији, Грци су 15. новембра претрпели пораз у бици код Банице.

У Епиру, епирска армија је заузела Превезу, али није била довољно снажна да освоји одбрамбене положаје код Бизанија (одбрамбене положаје су дизајнирали немачки стручњаци), који су чували прилаз Јанини. Када је Тесалијска армија завршила своје операције у Македонији, велики део њених снага је био послат у Епир, тако да јеГрчка војска успела да прегази османлијске положаје у бици код Бизанија и коначно заузме Јанину 6. марта 1913. године.

Грчка морнарица је почела да делује од првог дана рата. Од 6. октобра до 20. децембра 1912, грчки морнарички и војни одреди су освојили скоро сва острва у источном и северном Егејском мору, и успоставили секундарну базу у заливу Мудрос на острву Лемнос, и тако контролисали излаз из Дарданела. Морал грчким морнарима је још више подигао поручник Николаос Вотсис када је 8. новембра, под покровитељством ноћи са својим торпедним чамцом упловио у Солунску луку и потопио стару османлијску оклопњачу Фет-и-Буленд.

Османлијска флота је у почетку рата остала унутар Дарданела, начињени су покушаји да она изађе на Егејско море али ју је у два наврата поразила грчка морнарица у поморским биткама код Дарданела (Ели) и Лемноса, и то захваљујући тактичкој иницијативи контра-адмирала Павлоса Кудуриотиса. Једини успех османлијској морнарици је постигла лака крстарица Хамидије. Неколико дана пре поморске битке код Лемноса, лака крстарица Хамидије је добила задатак да напада грчке трговачке бродове, и тако створи диверзију за коју су се османлијски команданти надали да ће одвући грчки командни брод Авероф у потеру за њим и тако ослабити остатак флоте. Османлијски план је пропао али је лака крстарица Хамидије постигла неколико успеха, потопивши неколико грчких бродова и бомбардујући неке грчке луке. 

МИР И ПОСЛЕДИЦЕ РАТА

Лондонски уговор o миру закључен је 30. маја 1913. године уз посредство великих сила и окончао је Први балкански рат. Овим уговором Османско царство је било принуђено да се одрекне свих својих европских провинција западно од линије Енос - Мидија. Иако су чланице Балканског савеза као победнице Првог балканског рата требале саме да диктирају мировне услове у склапање мировног уговора су се умешале и велике силе. Србија, Грчка и Црна Гора су морале да напустеАлбанију. На стварању Албаније инсистирале су Италија која је имала своје планове према Албанији и Аустроугарска која је тиме желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после анексије скоро целокупне територије балканских вилајета Османског царства.

Овим уговором је:

-  Настала је нова држава - Албанија

- Грчкој је додељен Крит.

- Санџак је подељен између Србије и Црне Горе

- Бугарска је добила део Тракије западно од линије Енос - Мидија.

- Није била донесена дефинитивна одлука о Македонији, која је остала предмет неслагања међу савезницама.

 ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ

Други балкански рат је вођен 1913. између Бугарске са једне и Србије, Грчке и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата. Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Бугарски план ликвидације српских официра

Дан пре почетка напада Бугари су имали план да ликвидирају део српских официра код Штипа. У недељу, дан пре почетка напада, из Штипа, који је био у рукама Бугара, преко моста на Брегалници на српску страну стижу бугарски официри. Тамо су позвали српске официре да дођу у Штип на заједничко сликање, са злонамерним планом ликвидације пред сам почетак рата. 

Напад 

Главни бугарски напад је планиран против Србије са њеном Првом, Трећом, Четвртом и Петом армијом, док је Другој армији поверен задатак да нападне грчке положаје код Ђевђелије и Солуна. Бугара је било мање на грчком фронту и 30. јунa сукоби ниског интензитета су се претворили у грчке нападе дуж фронта. Бугарске снаге су се одмах повукле са својих позиција северно од Солуна (осим изолованог гарнизона у Солуну који је био освојен) на одбрамбене положаје код Кукуша. План да се концентрисаним нападом брзо уништи српска војска у централној Македонији није успео и Бугари су заустављени. 

БИТКА КОД КУКУША

Бугарска 2. армија у јужној Македонији којом је командовао генерал Иванов је држала линију од Дојранског језера на југоисток преко језера Лангаза (данашње Језеро Коронија) и Бешика (данашње језеро Волви), до луке Кавала у Егејском мору. Пошто је армија била овде још од маја (борила се у опсади Једрена у Првом балканском рату), њени војници су били изморени и вероватно нису бројали више од 40.000 људи у две слабе дивизије. Грци су тврдили да се њима супротставило најмање 80.000 људи.

Грчка војска, под командом краља Константина, је имала девет пешадијских дивизија и једну коњичку дивизију (укупно 120.000 људи), тако да их је било више од бугарских снага у односу два или три према један.

Код Кукуша су Бугари саградили јаку одбрану, укључујући заробљене турске топове који су доминирали равницом. 3. јула, грчка Четврта, Друга и Пета дивизија су кренуле у јуриш уз подршку артиљерије. Претрпели су тешке губитке, али су следећег дана освојили ровове. У међувремену, са леве бугарске стране, Седма дивизија је освојила Нигриту, а Прва и Шеста дивизија Лахану. Са десне стране је пала Ђевђелија и врх Матсикова. То је за последицу имало да бугарска линија за повлачење кодДорјана буде угрожена и Ивановљева армија је започела очајничко повлачење које је повремено претило да постане неконтролисано. Појачање у облику 14. дивизије је дошло прекасно и придружило се повлачењу према Струмици и бугарској граници. Грци су заузели Дојран 5. јула, али нису успели да пресеку бугарско повлачење у кланцу Струме. 11. јула, Грци су се придружили Србима и напредовали су уз реку Струму док нису стигли до кланца Кресна 24. јула. На том месту изморени Грци су стигли до краја својих логистичких ситема и зауставили су се.

БИТКА НА БРЕГАЛНИЦИ

На фронту у централној Македонији, српске снаге су потиснуле Бугаре на исток у Брегалничкој бици (30. јун-9. јул.) У међувремену, на северу су Бугари почели да напредују према Пироту и натерили српске команданте да пошаљу појачање својој 2. армији која је бранила Пирот и Ниш. Ово је омогућило Бугарима да зауставе српску офанзиву у Македонији код Калиманција 18. јула.

Након што се се стање на српском фронту смирило, Бугарска је преместила своју Прву армију у подршку Другој армији која се одупирала Грцима код кланца Кресна. Константин је одбио предлог своје владе за примирје, тражећи одлучну победу на бојишту.

29. јула, консолидована бугарска војска је покренула нападе на оба крила приморавши Грке назад уз долине река Струме и зато је краљ Константин тражио од своје владе да тражи примирје. Грци су имали око 10.000 жртава у току десет дана борбе. Бугарска влада је једнако тражила мир и зато је Константин спасен од уништења.

Упркос стабилизовања фронта у Македонији, жеља бугарске владе за мир је настала због догађаја који су били далеко од Македоније. Румуни су напали 10. јула, заузевши спорну Добруџу и угрожавајући Софију са севера. Да ствар буде још гора, Турци су искористили ситуацију да поврате своје бивше поседе у Тракији, укључујући и Једрене, који су Бугари напустили 23. јула без испаљеног метка. Турска и румунска војска нису имале жртве у борби, иако су обе армије тешко патиле због поновног избијања колере.

Примирје је потписано 31. јула, а питања територија су решена споразумима из Букурешта и Цариграда. Бугарска је изгубила већину територија задобијених у Првом балканском рату, укључујући Добруџу, већину Македоније, Тракије и егејске обале. Србија је постала доминантна сила на Балкану, а Грчка је добила Солун и његову околину, заједно са већином обале западне Тракије. 

АНЕКСИОНА КРИЗА

Анексиона криза (1908-1909) је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине Аустроугарској, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој је Младотурска револуција и преврати у Цариграду, изведени у лето 1908. године.

Дана 4. октобра 1908. је Бугарска прогласила независност, а већ следећег дана, 5. октобра Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, биле укључене Руска Империја, Османско царство, Француска, Велика Британија, Италија, Краљевина Србија, Кнежевина Црна Гора и Немачко царство. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто време, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.

Представници православних и муслиманских народних организација дали су онда у Будимпешти (11. октобра) изјаву да је анексија извршена без питања и против воље становништва и упутили су посебну делегацију у европске престонице да ту изјаву стави до знања великим силама.

У Србији је анексија изазвала велико узбуђење, јер се осећало да се Аустрија тиме учвршћује на Балкану, да дубоко погађа националну будућност српства и да жели да пресече све наде у будућност велике самосталне српске државе. Срби су се решили на крупне жртве; протестовали су у свим престоницама, спаљиване су заставе Аустроугарске. Срби су створили Народну одбрану са циљем да смири партијске страсти и прикупи добровољце за евентуалне борбе, и образовали (24. фебруара 1909) концентрациону владу под председништвом Стојана Новаковића.

Западне силе Француска и Велика Британија противиле су се анексији, али нису биле спремне да ратују због ње.Русија, која је знала да ће до овог чина доћи (чак је преговарала с Аустроугарском око одређених компензација у своју корист),није ништа предузела.

Под притиском општег нерасположења у Европи, у жељи да спору одузме европски карактер, Аустрија је са Османским царством склопила споразум (26. фебруара), платила јој одштету од 2,5 милиона и почела припреме да силом угуши српске протесте. Српска влада је била принуђена да (31. марта 1909) да изјаву да анексија не погађа њене интересе и да ће на својој територији спречити деловање против Аустроугарске.

Анексијом Босне и Херцеговине српско питање добило је европски карактер, јер је у целом свету остао утисак да је Аустроугарска извела незаконити акт и да му је као праву аргументацију дала само силу. За Србију овај удар био је од користи: упозорио је на блиску опасност, ставио крупна национална питања изнад партијских, извео концентрацију народних снага и изазвао јачање национализма и националне солидарности.

Ова криза се сматра уводом у Први свтски рат. Берлинским споразумом из априла 1909. ова криза се завршава. 

Царински рат (свињски рат) је трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије. Наступио је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора.

ПОЗАДИНА

Прекид преговора изазвала је изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је био доведен на снагу 21. јула 1905. у Београду, али је бугарска влада, противно утврђеним условима за потпис самог уговора (уговорено је било и о томе потписана заједничка декларација, да се уговор неће објављивати, пре но што Србија закључи трговински уговор с Аустроугарском, што је био услов за потпис уговора о царинском савезу), поднела Народном Собрању уговор о царинском савезу на одобрење и ово га је једногласно усвојило (крајем децембра 1905).

Аустроугарска је сматрала, да је овај уговор уперен против њених политичких и економских интереса, па је прекинула преговоре са Србијом ради закључења трговинског уговора. Сматрало се притом, да ће Србија, будући економски слаба и зависна од тржишта Аустроугарске, за своје најважније производе, брзо капитулирати. Аустроугарска је одмах забранила увоз и транспорт стоке, живине и пољопривредних производа, што је иначе била мера којој је прибегавала увек, још од Берлинског конгреса, да би остварила своје интересе. На забране и пооштравање других мера, које је отпочела примјењивати Аустроугарска на увоз из Србије, Србија је одговорила истим мерама (12. јануара 1906). До примене реторзивних царина није долазило. Србија је 1906. године увела потпуно нову царинску тарифу и максималне царине на робу из Аустроугарске. Тако је избио дуготрајни „свињски рат“ који је довео до потпуног кидања зависности Србије од Аустроугарске. 

ЦАРИНСКИ РАТ

Дана 6. марта 1906, пошто су по захтеву Аустроугарске најпре напуштене главне одредбе из уговора о царинском савезу с Бугарском, јер Краљевини Србији није више било, после стеченог искуства, до тога, да на питању о савезу царинском с Бугарском води царински рат с Аустроугарском, обустављене су репресалије и постигнут је споразум о провизорном уређењу међусобних трговинских односа до закључења трговинског уговора. По том споразуму, који је био закључен на бази признања највишег повлаштења, Аустроугарска је уживала за сву робу, која је приспела, а остала неоцарињена до 15. фебруара 12 сати ноћи, кад је престао важити трговински уговор с њом закључен 1892, повластице тог уговора и уговора с другим државама, који су били у важности, а за робу стиглу после тога времена, само повластице из уговора с другим државама. Србија је добила право да увози стоку и сточне производе, за које се преко Министарства Народне Привреде морало тражити претходно одобрење, и увоз и провоз свежег меса и живине без претходног одобрења, уживајући такође при увозу у Аустроугарску највише повлаштење. Овај провизориј престао је 24. јуна 1906, кад су обе земље почеле примењивати своје опште тарифе. Марта 1908. закључен је у Бечу трговачки уговор, који је Народна Скупштина одобрила 5. јуна 1908. Законодавним решењем од 5. августа, које је потврђено указом од 11. августа исте године, влада је била овлаштена, да овај уговор уведе у живот и пре ратификације, и уговор је 19. августа уведен провизорно у живот. Овај уговор није био ратификован, пошто то Аустроугарска није хтела и он је престао важити 18. марта1909. Овом нередовном стању, које је трајало и после престанка Царинског рата, учињен је крај уговором од 14—27. јула 1910, закљученим у Београду, који је био ратификован и ступио на снагу 9. јануара 1911.

ПОСЛЕДИЦЕ

За Србију је овај Царински рат био од неизмерно повољних последица. Одобрењем ванредног кредита од 500.000 динара на отварање и изналажење нових тржишта за стоку и сточне производе, успело се избећи и најмање штете. Убрзо су нађена нова тржишта за стоку и сточне производе, цене су пошле увис и трговина је узела свој нормалан ток. Нови партнери су пронађени у Немачкој, Египту, Француској, Русији, Енглеској и Швајцарској као и другим државама, али са мањим уделом. Истовремено је са изградњом саобраћајног система, јачањем контроле квалитета и смишљеног рекламирања домаћих производа, Србија предузела и мере за интезивирање робног промета. Коначно, Србија је успела не само да знатно повећа обим своје спољне трговине већ и да прошири број својих трговинских партнера. Кланичка предузећа су у овом времену учинила сјајне услуге земљи. Између 1906. и 1909. годишња вредност извоза је премашила биланс у претходној години за око 29 милиона динара. Аустрогуарска која је пре избијања царинског рата покривала готово 88% свог укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. није више могао вратити Србију у економску зависност, она се после Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте.